Diktafon

Milica Cincar-Popović: Zadatak bajke i legende je da ukaže na svevremenu istinu

MediaSfera

 

 

Piše: Ljuba Đorđević

Foto:  Andrija Rančić

 

 

„Ljubav će nas uzdići na mesto kome pripadamo,

Tamo gde se orlovi glasaju,

Visoko na planinama.

Ljubav će nas uzdići na mesto kome pripadamo,

Daleko od ovog sveta dole,

Gore, gde duvaju čisti vetrovi.“

 

 

To je refren pesme Up where we belong i, istovremeno, poruka svih bajki i legendi, zar ne? Ljubav je štit koji junaka štiti od uništenja i istovremeno ključ, kojim on otvara škrinju s nepobedivim oružjem.




Džo Koker i Dženifer Varns su snimili pesmu Up where we belong kao temu za film „Oficir i džentlmen“, koji u mom odrstanju nije  bio značajan, ali ova pesma, sa stihovima koje sam navela, jeste. Rokenrol uopšte je muzika srčanosti – znate, i Banović Strahinja je bio jedan vrlo rokenrol tip. Srčanost je ono što odlikuje junaka, što ga čini sposobnim za ljubav koja će ga uzdići. To poručuju i tri legende koje sam u knjizi „Gore, gde pripadamo“ obradila, odgovara Milica Cincar-Popović autorka knjige „Gore, gde pripadamo“ , koju je nedavno izadala MediaSfera, na pitanje šta se krije iza ovog naslova.

Zbirka priča „Gore, gde pripadamo“, izgrađena pod hermetičkim viskom Milice Cincar-Popović (MediaSfera), predstavlja obradu tri poznate legende koje su suštinski formirale odnos prema postojanju i sistemu vrednosti kako autorke, tako i drugih ljudi koji su sazrevali uz rokenrol.

Tri poznate legedne skojene su po hermetičkim principima.  Kako bi ste predstavili hemetičku književnost?

M.C.P: Hermetizam ili hermeticizam je filozofski sistem nazvan po svom legendarnom rodonačelniku Hermesu Trismegistosi i po njemu pripisanom ključnom delu Corpus hermeticum. Hermetizam polazi od spoznanja da se istina o Bogu i Svemiru, koja je jedna i jedina, očituje pred čovekom otkako je sveta i veka, ali menja svoje ruho u zavisnosti od epohe i sredine u kojoj se manifstuje. Zadatak hermetičara je da prepozna istovetnost umotanu u različite oblande – različite varijante, koja se kao karike zlatnog lanca povezuju kroz prostor i vreme čovečanstva.

Hermetizam je sa renesansom i ponovnim otkrićm dela Copus hermeticum postao vodilja evropske filozofije i umetnosti. Da bih ga ispravno predstavila, sad bih morala da  govorim dugo, i voela bih to, ali na Vaše pitanje mogu da odgovorim i bet toga. Princip o višoj istini koja se očituje uvek i svuda u različitom ruhu, poveo je kako evropsku umetnost, tako i novonastale evropske metafizičke tendencije, koje dokaz za istinitost hrišćanskog učenja nalaze u antici ili (romantičarski) u folklornoj tradiciji. Najpoznatiji pisac hermetičar bio je Šekspir, ali očigledno poznavanje hermetičkih principa nalazimo i kod Tolstoja, Puškina, Bulgakova, Andersena, Getea, Majrinka, Tomasa Mana, Hesea, Jejtsa, Bajrona, Hakslija, Sabata, Borhesa, Malufa… Da ne ređam više ovako nasumično imena, već da pojednostaviim – uverenje da je delo zaista umetničko jedino ako može da posluži kao vozilo za tu svevremenu, opštu istinu, navodi stvaraoca da ličnu priču upotrebi kao nosioca te univerzalne istine, a ne da ona sama sebi bude cilj.

Zadatak bajke i legende je upravo taj, da ukaže na svevremenu istinu i valjano je ispričana jedino kada taj zadatak ispunjava.

Zašto su danas važne bajke za odrasle?

M.C.P: Odgovarajući na slično pitanje, moja prijateljica i koleginica Tamara Lujak je u predgovoru svom upravo objavljenom Rečniku mitoloških bića navela jedan moj citat, pa hajde sad i ja da ga ovde pomenem, tj. da samu sebe citiram:

Stalno plivamo u svetu mašte. Dok ulažemo strašan napor da živimo u starnom svetu, mnogo smo više ono što jesmo, u svetu mašte. Kad ne bismo maštali, bili bismo lišeni naše suštine.

Priče „iz života“ su priče o pojedinim ljudima i pojedinim situacijama. Likovi u bajkama su tipovi, svako od nas nosi u sebi sve likove iz jedne bajke, samo u različitim razmerama, a poruka koju bajka prenosi je opšta istina. Kad smo kod toga, nije svaka fantastična priča bajka. Bajka se obraća duši i podučava je. Ne podleže ni kritici niti analizi racija. Bajka zato može da posluži i kao lakmus-papir za dušu: ako vam je dosadno da slušate bajke i mislite kako je to bezvezno i detinjasto, znači da je onaj deo u vama kome se bajka obraća, ogluveo. A to je duša.

Šta je za Vas pisanje?

M.C.P: Pa, pisanje je jedino što umem da radim. Dok su moji  drugovi i drugarice zamišljali sebe u budućnosti kao pilote, učiteljice, lekare, ja sam pred kupatilskim ogledalom, iza zaključanih vrata, pripovedala priče. Život je niz konvencija; ja sam poslušno nosila sve maske koje nam porodica i društvo kroje, ali kad bih ostala sama, sve bih ih skinula i bila ono što zaista jesam – pripovedač. Storyteller, bard. Tako i danas, kada pripovedam pismeno ili usmeno, tada sam ja ona koja jesam.

Pisanje nije prijatan proces, jer su misli brže od ruke i zato što svaka rečenica mora biti izbrušena da bi precizno prenela misao ili sliku. Kad neko tvrdi da ga pisanje relaksira, taj je ili glup, pa nije ni svestan všesmislenosti svojih iskaza ili, jednostavno, laže. Međutim pisanje, kao i svako umetničko stvaranje, nagrađuje osećanjem svrsishodnosti. Umetnik nije tvorac, već medijator koji deo sveta istine prevodi na jezike ovog sveta – u reči, likovno delo, muziku – i kada u tome uspe, izvršio je ono zbog čega postoji, a to je fenomenalan osećaj. Osećaj stvarnosti.

Iskreno, vrlo mi je bilo teško da u školi pišem pismene sastave „po narudžbi“ i za kratko vreme, sve dok u gimnaziji nisam shvatila da se od mene ne traži da budem iskrena, već da šmiram. Nastava maternjeg jezika tako nas uči da varamo, a da bismo zaista naučili da pišemo, moramo da čitamo puno, ne iz obaveze već iz potrebe, tako pomno, da sa svakom knjigom uđemo u drugi svet.

Milica Cincar-Popović i Gordana Jočić

Kako je došlo do saradnje sa MediaSferom?

M.C.P: Saradnja sa Mediasferom? To je fenomenalna priča. Glavna i odgovorna urednica Mediasfere Gordana Jočić i ja smo se upoznale još u vreme dok Mediasfera nije nije postojala ni kao ideja. Gordana je  radila intervju sa mnom za jedan ženski magazin. U to vreme sam se prezivala Krković. Pa, čim smo počele da razgovaramo, bilo je jasno da delimo isti sistem vrednosti i kompatibilna interesovanja. Pošto nismo dovoljno politički ostrašćene da osnujemo stranku, krenule smo da ulazimo u zajedničke pojekte u onome što obe radimo sa puno unutrašnjeg žara, a to je – pisanje, publicistika, svaka u svojoj oblasti. Kad nešto radimo zajedno, nas dve se uklapamo kao „lego“ kockice.

Portal MediaSfera je upravo tip magazina koji ja volim da prelistam svako jutro – naravno da s radošću i ponosom pišem kolumne koje se na njemu objavljuju! Gordana mi je učinila veliku čast što je baš moju knjigu odabrala za svoje izdavačko „prvenče“. Na obostranu radost, napravile smo knjigu koja u svemu ispunjava naše standarde koji su zahtevniji od onih koji su na našoj knjižarskoj sceni uobičajeni. Eto, uspele smo!

Snežana Pešić Rančić, Marija Ćalivić, Gordana Jočić i Milica Cincar-Popović

Koji su obavezni elementi jedne knjige?   

M.C.P: Samo tekst dela odštampan na papir i ukoričen nije knjiga. Prava knjiga ima predgovor, pogovor i kratku bioografiju autora. Korice moraju biti u skladu ne samo sa adržajem, već i sa atmosferom dela, moderno rečeno – treba da imaju istu vibraciju. Tekst mora da bude odštampan čitko, da se lako čita i sa dovoljno velikim marginama da čitalac može nešto da zabeleži. Strane ne smeju da se lepe jedna za drugu, već treba da bude lako listati ih. Format mora da „leži u ruci“.

Zašto sve ovo? Pa, već sam pomenula – sa kjigom se ulazi u novi svet. Svi ovi elementi su potrebni da bi to bilo moguće, da bi čitanje bilo lako, a sve informacije koje bi čitaoca tokom čitanja možda zagolicale – dostupne. Kada je zatvorena, ona treba i dalje da zrači onom vibracijom kojom dočekuje čitaoca i dok se čita.

Knjiga „Gore, gde pripadamo“ je zajednički projekat dobrih prijateljica i vrhunskih profesionalki – urednice Gordane Jočić; autorke ilustracija; slikarke Snežane Pešić Rančić; autorke naslovne fotografije, umetničkog fotografa Marije Ćalić; autorke unutrašnjeg dizajna i vlasnice štampaije 3D+, Anke Srećković. Posebnu zahvalnost dugujemo Ankinom saradniku, dizajneru Miroslavu Bojkoviću koji je naš materijal i želje morao da sklopi u koricu koja ima istu vibraciju kao i tekst i – uspeo.

Postavile smo visoke standarde za ovu knjigu i, kao što vidite, ostvarile ih. Veselile smo se zajedničkom projektu i to se u konačnom rezultatu vidi. Namera nam je da standardi koje smo postavile knjigom „Gore, gde pripadamo“ važe za sva izdanja Mediasfere.

Kako predstaviti knjigu potencijalnim čitocima?

M.C.P: Mislim da ljudi nisu previše zainteresovani da čitaju o knjigama koje još nisu pročitali, a još manje ako su to reklamni hvalospevi. Trejleri za knjigu, koji su sada u modi, takođe su uglavnom bezveze; to mora da bude urađeno vrlo zanatski i umetnički profesionalno, da ne bi bilo antireklama.

Mislim da je potrebno praviti puno promocija, koje su informativne, omogućuju kontakt sa autorom i diskusiju. Tu nam korona komplikuje život, ali ja veoma volim onlajn sastanke, prezentacije i radionice i često u njima učestvujem. Ne znam da li je to blisko našim ljudima, moram da priznam da su pomenuta dešavanja na engleskom i ponekad francuskom jeziku, ali probaćemo.

Kada autor predstavlja svoj pogled na svet u javnosti, on širi krug svoje publike pa time i njegova knjiga postaje upadljivija na tržištu. O imidžu autora treba da se stara izdavač, koji ne sme da misli kako je njegov posao gotov time što je knjiga izašla iz štampe. Svaku knjigu mora da prati kampanja, kako bi čitaoci uopšte saznali za nju.

Nadam se da ćemo uskoro moći da putujmo po našoj zemlji. Meni su promocije u centrima kulture van Beograda, kao što su Čačak, Šabac, Pirot, Zaječar, Negotin, Novi Sad, Sombor, Subotica itd. Interesantnije nego promocije u Beogradu. Ali, dok to ne bude moguće, ostaju nam „Fejsbuk“, „Gugl“, „Jutjub“ i „Zum“.

Govorite o putovanjima, moram da Vas pitam: od pre nekoliko godina, vi ste vezani za invalidska kolica. Da li Vam o otežava rad?

M.C.P: Naravno, veoma. Kao prvo, ništa u ovoj zemlji nije prilagođeno kolicima. Ulazi u zgrade, liftovi, toaleti, prevoz (osim nekoliko beogradskih autobusa za slikanje). Kao drugo, nemaju svi ljudi koji ne mogu da hodaju isti problem. Meni u kasnim popodnevnim časovima curi energija i tada sam vezana za krevet, da bih se opet pridigla nakon 9 časova uveče. Promocije i pedavanja se održavaju upravo u vreme kad meni nije dobro i ako želim da na njima ipak učestvujem ne smem ništa da radim tog dana, pogotovu ne da rešavam neke probleme ili zapodevam duge razgovore, ali moram da provedem bar dva sata na vazduhu i da budem hidrirana i mineralizovana.

Hrana je veoma bitna. Imam specifičan režim ishrane koji mi pomaže da smanjim te gubitke energije koliko god je moguće. Dakle, sve što radim mora da bude prilagođeno mojim specifičnim potrebama i satnici, a potom i spoljašnjim uslovima. Na primer, u većinu sala za promocije ne mogu ni da uđem. Taj problem rešimo tako što me ljudi unesu; sva sreća, nisam debela, ali što nema smisla – nema. Državna pomoć za invalide je samo na papiru, jedino uz izuzetak gerantodomaćica  koje su stvarno sjajne, kao indijske boginje sa mnogo ruku.

Nemoćni ljudi su na teretu svoje porodice. Najcrnje je što je broj invalida u našoj zemlji ogroman. Ima mnogo ljudi iz javnog života, pogotovu umetnika, koji kriju svoju nevoju od publike tako što se pojavljuju u javnosti samo kad im je dobro, ili se napune koktelima koji ih privemeno podignu za tu priliku, a čine tako da ne bi bili profesonalno otpisani.

Zašto ste odlučili da se za ovaj intervju slikate u kolicima?

M.C.P: Meni je dodijalo da lažem i zato sam insistirala da se za ovaj intervju slikam u kolicima. Međutim, činjenica da imam fizičke poteškoće da budem fizički aktivna ne može da promeni ni moj karakter, ni moje afinitete, ni moj način razmišljanja. Ja volim kontakt s ljudima i mada živim u zemlji u kojoj se bez mita ne ostvarju ni elementarne potrebe, snalaziću se kako znam i umem i teraću po svom, baš u inat. Kad bih znala kako da doprinesem položaju osoba sa invaliditetom javnim ili političkim radom, upustila bih se u to, ali zaista ne znam kako. Za sada, pošto mi je velika želja da obelodanim sve što je mene održalo u životu i što mi pomaže, od krioterapije i čiste hrane, do duhovih i duševnih uvida, pripremam seriju kratkih predavanja za „Jutjub“. Rekla sam Vam već – ja sam blizanac, volim elektronske medije.

 



NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .