MediaSfera
Porastao je broj inficiranih virusom korona.
Stižu veće brojke.
Verovatno i neki novi soj.
Stiže i pooštravanje mera.
Stižu ponovna okupljanja kriznog štaba.
Iliti – idemo sve ispočetka.
Ponovo ćemo zatvariti trgovine, kafiće, restorane, granice.
Ponovo ćemo biti zatvoreni. Još više udaljeni jedni od drugih.
Maske, maske, maske. Pranje ruku. Alkohol. Asepsol.
Samoizolacija, karantin, izolacija.
Priča sa početka ponovo počinje da se dešava.
Korona virus nas je zatekao, sasvim očigledan razlog tome je to što je ponovo zatekao i sve druge zemlje.
Strah je ponovo počeo da vlada.
Malo smo se opustili tokom leta. Neko više, neko manje. Neki su obišli sve moguće festivale, utakmice i društvene događaje; a neki poput mene su sedeli kod kuće.
Ovaj put, manje se plašim virusa i bolesti, sada se plašim za budućnost.
Plašim se kakvi će naši životi da budu kad sve ovo prođe (ako ikada i prođe).
Otuđili smo se jedni od drugih.
Pre izbijanja pandemije bili smo kao hipnotisana gomila što bi rekli Partibrejkersi. Buljili smo u naše male telefone i živeli život u okviru malog ekrana. Stigao je korona virus da nas malo osvesti. Tada smo postali zabrinuti i zatvoreni. Počeli smo da brinemo jedni o drugima, slali smo poruke da druge pitamo kako su, da li su sami, imaju li puno online obaveza, kako se mentalno drže…?
Pitanja su se umnožavala, odgovori postajali sve duži i iskreniji.
Tada sam prvi put pomislila da je ova pandemija koja je odnela hiljade ljudskih života donela i nešto dobro. A to dobro je bila ova briga za druge koju smo svi počeli da osećamo. A onda je i ta briga nestala. Mere su počele da popuštaju i ponovo smo se vratili starim životima. Izlasci, žurke, odmor, pitanje “kako si?” se više ne postavlja, ponovo su se obilazili festivali i sve se snimalo malim pametnim telefonima, objavljeno je na društvene mreže da bi drugi mogli da vide kako smo mi super i kako živimo život punim plućima.
Sada se postavlja pitanje – da li je ovaj novi talas inficiranih nastao popuštanjem mera, razmnožavanjem i jačanjem prethodnog soja ili je nastao da bi nas ponovo opomenuo da brinemo jedni o drugima?
Odgovor ne znamo.
Ali jedno je sigurno, treba da brinemo jedni o drugima i treba da trajno prestanemo da živimo u okviru ekrana našeg mobilnog telefona, a da nam briga o sebi i drugima postane normalnost.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Dodaj komentar