Književnost Kultura

VEK MILOVANјA „SUMATRE“ MILOŠA CRNјANSKOG

MediaSfera

 

 

Piše: dr Dušica Filipović

Fakulteta savremenih umetnosti u Beogradu

 

 

Na današnji dan, 1. oktobra 1920. godine u Srpskom književnom glasniku objavlјena je pesma koja je promenila srpsku književnu istoriju, programska pesma „Sumatra“ Miloša Crnjanskog.




SUMATRA

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.

Pomislimo: kako su tihi, snežni

vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik,

što ga izgubismo jedno veče,

znamo da, negde, neki potok,

mesto njega rumeno teče!

Po jedna lјubav, jutro, u tuđini,

Dušu nam uvija, sve tešnje,

Beskrajnim mirom plavih mora,

Iz kojih crvena zrna korala,

Kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću i smešimo, drago,

na Mesec sa zapetim lukom.

I milujemo daleka brda

i ledene gore, blago, rukom.

 

Pre Vinaverovog „Manifesta“, i pre programskog teksta „Za slobodan stih“ (Misao 1922), Miloš Crnjanski je najeksplicitnije izrazio svoju težnju za slobodnim stihom i „ludim halucinacijama“ novog doba: štampao prevratničku i buntovnu „Liriku Itake“ (1919), ranu pripovednu prozu („Apoteozu“, „Legendu o muškom“, „Svetu Vojvodinu“,Veliki dan“, „Vrt blagoslovenih žena“ – 1919), objavio i „Sumatru“ i „Objašnjenje Sumatre“ (Srpski književni glasnik, 1920).

Kao što je Vladislav Petković Dis označen kao pesnik promene senzibiliteta (Delić, 2002: 53), tako i Crnjanski započinje radikalnu promenu srpskog lirizma. Nјegova lirika je paradigma jedinstvenog poetičkog i poetskog poduhvata, sofisticirane ekstaze i nadprostornosti, ali i oštrog antagonizma između „starih“ i „novih“. Crnjanski smatra da je došlo do rastanka umetnosti i života, u prvom redu što novo doba traži „sadržaj i intelekt“, da je srpska poezija do tog trenutka „samo muzej evropskih kopija“, u kom odjekuje „plјuskanje sladunjavih rima“, a da slobodan stih „sa svojim ritmom polusna“, koji je „unutarnja, a ne spolјašnja stvar“ može čitaocu pružiti jedno sublimno uživanje; ako se lirika već udalјuje od starih sadržaja, neminovno, smatra Crnjanski, ona mora odbaciti i bivše forme, a nove forme ona okreće kosmosu i „senzacijama nebesa“ čime, zaklјučuje mladi Crnjanski, „počinje novo doba naše versifikacije“ (Vučković (b. g.): 106-112). Zato će Vinaver reći da se sa ekspresionizmom ulazi „u duh razmeštanja, u duh strujanja, u dinamiku haosa, u revoluciju izraza i izraženoga“ (Vučković (b.g.): 103).

Sumatraizam Miloša Crnjanskog, kao njegov poetski, filosofski i životni stav koji je najeksplicitnije izrazio u svom „Objašnjenju Sumatre“, proglasivši raskid sa tradicijom, sačuvao je svoju posebnost upravo u filosofsko-poetskoj veri u „dublјi, kosmički zakon i smisao“, u veri u sveopštu povezanost bića, pojava i stvari u svetu, u čežnji za višim kosmičkim skladom, u bezgraničnoj i sveprožimajućoj lјubavi prema svekolikoj pojavnosti, u traganju za smirenjem u eteričkom, sumatraističkom prostoru, kao i u dosezanju slobode kroz kreiranje nove stvarnosti i osvajanje novih pesničkih formi.

Sumatraizam je doneo Crnjanskov nov i originalan poetski stav, emotivnu boju i metaforičke nizove (Sumatra – Fruška gora – Ural – tršnje – Mesec – Mesečev luk – bledi lik) kojima će kasnije naš pisac natapati i svoju poetsku prozu varirajući sumatraistički lajtmotiv mira, lirske utehe i zaborava u večnosti. Kao ishodište čiste poetske emocije, vizije i doživlјaja sveta i čoveka kao dela tog sveta, sumatraizam će ostati trajno umrežen u celokupno žanrovski polivalentno književno delo Miloša Crnjanskog u smislu njegove poetike.

Programska pesma „Sumatra“ iznova nas, poričući nehumanu realnost rata, uvodi u ideološki naddeterminisan trenutak univerzalnog i slobodnog, pokretlјivog i transcedentnog eterizovanog toposa, koji je kadar da homogenizuje krhku dušu subjekta. Pod harmoničnim lukom Mesečeve svetlosti ostvaruje se sveopšta povezanost nostalgičnih treptaja snežnog Urala (kao tuđine) i bledog lika (kao lјubavi i smrti) sa novim sveprostranstvom plavog mora u kom tuđina gubi obrise dalјine asocijativno vezujući sočne, sveže, slatke, zavičajne trešnje sa crvenim koralima modrih i tajanstvenih morskih dubina. Zavičajno „rumeno“ dotiče tuđinsko „crveno“, bledi lik boji vodu potoka i, žuboreći životom, premošćuje „onda“ u „sad“, a „ja“ u „mi“ uvećavajući emocionalni potencijal bića. Ural, Sumatra i Mesec transponuju sadržaje prošlosti u bezbrižno, lako i nežno, lјubavno i polјublјivo osećanje sveta. Ono se seli iz zavičajnih nebesa u nezavičajne dalјine, ali ne napušta čoveka do poslednjeg daha.

Razvijana na asocijativnim spojevima bliskog i dalekog, ličnog i kolektivnog, materijalnog i spiritualnog, od preleta misli i želјe ka sudbini i Celini, „Sumatra“ eterizuje biće koje postaje u svemu i iznad svega prisutno, koje, preobraženo u peti element, lebdi baš onde gde su stari Grci slutili „gornji vazduh iznad oblaka“ (Kirhner, Mihealis 2004: 177). Kao takvo, ono može skliznuti u neponovlјiv totalitet ovaploćen u pesmi-poemi „Stražilovo“.

Stoplјeni kao zagrlјaj i dah dvadesetosmogodišnji nostalgični Crnjanski i minuli Branko u ovoj simfoničnoj svelјubavnoj skali tvore sumatraistički luk koji vezuje udalјena vremena i udalјene, a skoro istovetne sudbine. Ova poema uspeva da geografske odrednice subjekta (Fruška gora, Dunav, Toskana, Arno) dovede u nivoe dematerijalizacije i poopštavanja utiskujući u njih nematerijalne, opštelјudske i univerzalne sadržine: lјubav, misao, slutnju, doline, nebesa, prolaznost, nestajanje, smrt. Ruke koje u „Sumatri“ miluju daleka brda, u „Stražilovu“ miluju vazduh, prazninu, nebiće, pretvarajući sve u neki duhovni fluid, eterizujući sve zemalјsko, pa i telo lirskog subjekta, koje ostaje da lebdi u neizmernoj lakoći, da bi se na kraju utopilo u nirvanističku tišinu i mirovanje…

Smrt u Srbiji i Beogradu poslednji je čin pesnikove lјubavi, kada lјubav postaje svesna sebe, kad je sve viđeno i sve doživlјeno. Tačka u kojoj je zapojano sumatraistički, postaje tačka u kojoj se zatvara sumatraistički plavi krug u labudovoj pesmi, u „Lementu nad Beogradom“. Beli grad belasa u solarnoj svetlosti i ostaje paradigmatičan i bazični zavičajni zagrlјaj. U „Serbiji“ se zahvata „kad sve što bi tamo bi i prođe“, ona je ishodište egzistencije i otelovlјenje esencije.

Najzad, sumatraizam Miloša Crnjanskog nastao kao treptaj jedne imanentne sveslovenske duboke čežnje za Drugim, ne nudi neki model celovitog i harmoničnog stanja niti perspektivu savršenog prostora lјudske sreće, kako se inače prepoznaje utopija. Više je to, mogli bismo reći, neki Menin kritički koncept (Šuvaković 2011: 760) koji otkriva neku zemalјsku čežnju za harmonijom i pravdom. Ta čestita i dosledna stremlјenja jednog pisca imala su svoju lučnu putanju: vijugavim i skokovitim kretanjem od zavičajne punoće ka tuđinskoj praznini, pa potragom za upamćenom punoćom kroz cvet, trešnju, lik, potok i cvet, da bi se čula upokojila opet pod nebesima koja mirišu bagremom, i opet se rađao poeta rodolјub i kosmopolita.

I sada, iz perspektive 21. veka, stvaralaštvo Miloša Crnjanskog nosi univerzalnu umetničku istinu o emocionalnoj gorčini i egzistencijslnoj odiseji čoveka u besputnoj istoriji i smrti, ali i, mnogo važnije, melanholičko-sumatraističku duhovnu vertikalu čoveka u večnosti i lјubavi.

 


dr Dušica M. Filipović

Rođena je 1971. godineu Čačku, gde je pohađala Gimnaziju. Diplomirala je srpsku književnost i jezik na Filološkom fakultetu u Prištini, magistrirala na Filološkom fakultetu u Beogradu odbranivši tezu “Muški i ženski princip u prozi Miloša Crnjanskog”, a na istom fakultetu je odbranila i doktorsku disertaciju “Poetika dinamičkog identiteta u delima Miloša Crnjanskog: odnos putopisno-memoarskog i dramskog prema romanesknom”.

Od 2002. do 2016. godine bila je zaposlena kao profesorka srpskog jezika u OŠ “Aleksa Šantić”, u beogradskom naselju Kaluđerica. U tom periodu realizovala je više značajnih obrazovno-vaspitnih i kulturnih poduhvata, pokrenula i vodila kreativnu radionicu – dramski studio Niko kao ja, Festival dečijeg stvaralaštva Šantićevi dani, književni konkurs Šantićevo pero, Beskrajni plavik rug i u njemu: Miloš Crnjanski… Godine 2017. stekla je zvanje docent za oblast književnost na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu, gde je angažovana na predmetima kultura govora i osnove akademskog pisanja.

Za svoj pedagoški rad dobila je izuzetno visoka priznanja i ocene, a kao majci petoro dece, Eparhija raško-prizrenska joj je na Vidovdan, 2014. godine, dodelila zlatni Orden Majke devet Jugovića.

 

 

 

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .