Istorija

Tajni ugovor knjaza Nikole i kneza Mihaila: Borba sa Turcima i ujedinjenje srpskih zemalјa

MediaSfera

 

 

Srpski knez Mihailo Obrenović i crnogorski knjaz Nikola I Petrović na današnji dan, 23. septembra 1866. godine zaklјučili su ugovor o zajedničkoj borbi za oslobođenje od Turaka i ujedinjenje srpskih zemalјa.




Prvi najočigledniji koraci ka ujedinjenju Srbije i Crne Gore u jednu državu su napravlјeni sklapanjem Tajnog sporazuma od 23. septembra, 1866. godine između Crne Gore, knjaza Nikole I Petrovića i Srbije, kneaza Mihaila Obrenovića na Cetinju.

Prema tom sporazumu, posle uspešnog rata protiv Osmanskog carstva, koji je bio usmeren ka oslobođenju srpskog naroda koji je živeo pod Turcima, Nikola se trebao odreći prestola u korist kneza Mihaila, a Crna Gora pripojiti jedinstvenoj srpskoj državi.

Dogovori predstavnika Beograda i Cetinja odvijali su se u najstrožoj konspiraciji u Italiji, gde je 5. oktobra 1866. godine potpisan tajni vojni sporazum o zajedničkoj aktivnosti na oslobađanju Srbije i Crne Gore od Turske. Ovim tajnim aktom Srbija se obavezala da Crnoj Gori „uruči 50.000 dukata, izvesnu količinu oružja, vojne opreme i pošalje vojne starešine – oficire i podoficire za obučavanje crnogorske vojske“.

Crna Gora je „pristala“ da, posle oslobođenja od Turaka, „pristupi srpskoj državi“. Sporazumom se, takođe, predviđalo da na presto zajedničke države „zasjedne“ srpski knez Mihailo Obrenović, a knjaz Nikola Petrović beše se ovim ugovorom obavezao da u korist srpskoga ideala – stvaranje jedne evropske države – abdicira.

Kao kompenzaciju za odricanje od suvereniteta imao je da i ubuduće nosi titulu srpskog princa, i da kao takav prima od Srbije godišnju apanažu od 20.000 dukata. Ovde valja spomenuti da je ovim tajnim aktom predviđeno da u slučaju ako knez Mihailo ne bude imao naslednika, na presto stupio crnogorski knjaz.

Nikola je inače znao da njegov kum, knez Mihailo Obrenović (kumovao na krštenju knjeginje Zorke 1864. godine) nema potomaka, i sasvim je prirodno što je očekivao da on jednog dana postane „car srpskog Balkana“.

Nakon potpisivanja tajnog srpsko-crnogorskog sporazuma u Italiji, u Beogradu je usvojen i potpisan poseban Protokol. Prethodno su, na Cetinju, 14. septembra 1866. godine, Protokol usaglasili izaslanik srpskog kneza Mihaila Obrenovića – Miloje Lešnjanin, i crnogorskog knjaza Nikole Petrovića – vojvoda Petar Vukotić. Posle rešavanja nekih spornih pitanja ovaj dokument, u dva „jednoglasna egzemplara“, potpisan je u Beogradu. Paraf u ime srpskog kneza stavio je Ilija Garašanin, a u ime crnogorskog knjaza – Nićifor Dučić.

Mihaila će ubrzo stići tragična sudbina na Košutnjaku jer njegove ideje nisu godile ušima velikih sila. NJegovim gubitkom Srbi i svi žitelji sa jugoistoka Evrope izgubili su čoveka sa vizijom o oslobođenju Balkana od Osmanske imperije. I od tog trenutka Tajni sporazum će prekriti veo zaborava a u istorijskom razvoju odnosa ovih država nastaće samo jedan kamen spoticanja – koja će dinastija poneti barjak ujedinjenja srpskog naroda. I Petrovići i Obrenovići su bili ubeđeni da to pripada upravo njima. A tu su bili i Karađorđevići koji su iz prikrajka čekali svoju šansu.

Od ubistva Mihaila Obrenovića knez Nikola I menja „svoje držanje prema Srbiji“ a od ustoličenja Milana Obrenovića sve više biva preokupiran idejom da Petrovići postanu svesrpska dinastija i ustoličena na „prestolu“ u Beogradu. Iz tog vremena, navodno, potiče i njegova izreka – „da su lična prava po sebi pravedna, i ako se ne slažu sa opštom idejom“. Glavari oko knjaza zdušno su ga podržavali i tvrdili da su Petrovići – „jedina dinastija u srpstvu koja ima tradicionalne priznate vrline od svog postojanja i koja se nikad ni u svom unutrašnjem moralu, niti prema celini srpskog naroda, ni u čemu nije ogrešila“.

Ali način na koji je knjaz Nikola hteo da ostvari ovaj cilj o „svesrpskom prestolu“ nije bio lako razumljiv njegovim savremenicima, kao ni i budućem istraživačima. Odluka da ruku njegove najstarije kćerke Zorke da Petru Karađorđeviću, potonjem kralju, možda je najbolji primer za ovu tvrdnju, jer je Nikola imao ideju da za kuma pozove vladara Srbije, kralja Milana Obrenovića…

Udajom najstarije kćerke Zorke za jednog od pretendenata na srpsku krunu nije postigao ništa. Nije uspeo da budućeg kralja Srbije pridobije i samo je pogoršao odnose sa Srbijom. Petar Karađorđević se pokazao mnogo manje savitljivim nego što se knez Nikola nadao da će biti. Nije mnogo pomoglo ni to što je Zorka, kćerka kneza Nikole, bila jaka i autoritativna ličnost i što je i ona pokušavala da svog supruga privoli da svoje ponašanje prilagodi interesima njenog oca… To je samo dovelo do toga da se između tasta i zeta stvorila ogromna netrpeljivost. Tako Petar Karađorđević nije dopuštao da se Nikolino ime spominje u njegovom prisustvu.

Knjaza Nikolu nikada nije napuštala pomisao da bi on trebalo da bude vladar u obe zemlje, ili u ujedinjenoj srpskoj državi. Često je znao da kaže, u razgovoru sa najodanijim glavarima, kako bi „on već znao za najkraće vreme zadobiti Srbijance za sebe…“

Izvor: Večernje novosti

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu



NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .