Bitka na Kajmakčalanu: Srpska vojska na „Kapiji slobode“

MediaSfera

Foto: Wikipedia

Na današnji dan 18. septembra 1916. godine tačno oko 19 časova, 17.puk Drinske divizije iz Valјeva je osvojio Kajmakčalan. Prvi put nakon povlačenja preko Albanije noga Srpskog vojnika je kročila na tlo tadašnje Srbije na „kapiji slobode“. U narednim danima u žestokim i krvavim borbama ovaj najvažniji planinski vrh nekoliko puta je prelazio iz srpskih u bugarske ruke. 30. septembra Kajmakčalan će konačno i definitivno osvojiti 5. puk Drinske divizije.

Posle teških i krvavih borbi na nepristupačnom terenu, u kojoj je poginulo 4.643 vojnika i oficira, srpska vojska osvojila je planinski vrh na nadmorskoj visini od 2.525 metara i tako otvorila put ka oslobađanju otadžbine.

„Oko podneva smo blizu vrha Kajmakčalan. Konje smo ostavili u njegovom podnožju i penjemo se na vrh da vidimo bojište. Gotovo sve je ostalo na svome mestu. Tek što je zakopano nekoliko tela poginulih kiša ih ponovo otkopava. Jezivi prizori sa bojnog polja. Na visini od 2.525 metara na ovom ogoljenom, prostranom terenu leže stotine smrznutih trupova. Pokrivaju ih oblaci i magla koje rasteruje vetar, a veliki jastrebovi i gavrani krstare nad njima i jedu njihovo meso”…

Ovaj potresni opis bojišta na kojem se, pre sto pet godina, septembra 1916. odigrala Kajmakčalanska bitka, jedna od najsurovijih, ali i najslavnijih u našoj istoriji, ostavio je doktor Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Šta sam video i proživeo u velikim danima”. To je samo jedno od svedočanstava o velikoj pobedi srpske vojske, prvoj koja je izvojevana na Solunskom frontu, posle povlačenja iz otadžbine. Ona je podigla moral srpskoj vojsci i saveznike uverila u njenu snagu, ali je plaćena ogromnim žrtvama.

Jedan od najvažnijih momenata tokom Prvog svetskog rata, bitka koja je preokrenula stanje na balkanskom ratištu i otvorila Srbiji i njenim saveznicima put ka konačnoj pobedi počela je 12. septembra i trajala je 19 dana, a surovi planinski teren na tadašnjoj srpsko-grčkoj granici bio je poprište krvavog obračuna srpskih i bugarsko-nemačkih snaga. O tome koliko su žestoke borbe bile na ovom surovom i teško pristupačnom vrhu, govori i podatak da je Drinska divizija u njoj izgubila gotovo tri četvrtine svog ljudstva. Među poginulima bio je i komitski vojvoda Vojin Popović, poznatiji kao Vojvoda Vuk.

U novijoj istoriji ratovanja nije zabeleženo da je neka bitka vođena na toj nadmorskoj visini, u surovim prirodnim uslovima i po nepristupačnom terenu, na vrhovima koji ni u miru nisu lako osvojivi.

“Kapija slobode”

Za Srbe, osim strateškog, Kajmakčalan je imao značaj i zbog toga što se tada preko njegove najviše kote protezala državna granica Kraljevine Srbije. Srpski vojnici bili su zbog toga posebno motivisani da učine ono što je neprijatelj smatrao nemogućim i nazivali su Kajmakčalan „vratima Srbije“ i „kapijom slobode„. Ova bitka bila je ključna ofanziva čitavog solunskog vojnog pohoda i završena je srpskom pobedom, ali sa ogromnom cenom – oko 10.000 poginulih i ranjenih vojnika.

Posle povlačenja iz Srbije albanske golgote i oporavka na Krfu, srpska vojska bila je prebačena na Solunski front. Tim frontom, na kojem su se pored srpske, nalazile francuske i britanske trupe, kao i jedna ruska brigada, komandovao je francuski general Saraj. Saveznici su na celoj dužini Solunskog fronta ukupno imali oko 350.000 vojnika, od čega je iskusnih srpskih vojnika bilo oko 150.000. Nasuprot njima nalazile su se dobro utvrđene jedinici bugarske i nemačke vojske približno iste brojnosti.

Već avgusta i septembra 1916. srpska vojska našla se na udaru snažne bugarske ofanzive, koja je zaustavljena u bici kod Gorničeva. Posle toga, saveznici su procenili da je došlo vreme za protivnapad. Na taj način oni su želeli da ohrabre ulazak Rumunije u rat na strani sila Antante, od kojeg se mnogo očekivalo, kao i da iskoriste to što je zbog teških borbi na zapadnom frontu (bitka kod Verdena) deo nemačkih jedinica bio povučen sa solunskog ratišta. „Čast” da prva pokrene tu ofanzivu pripala je, naravno, srpskoj vojci.

Saveznici su procenili da je srpska vojska najmotivisanija za borbu, jer su njeni vojnici i oficiri jedva čekali da se vrate u otadžbinu. A taj put išao je preko planine Nidže (danas na granici Grčke i Severne Makedonije) i njenog najvišeg vrha Kajmakčalana (2.525 metara), kao i desetak drugih vrhova, slične visine.

Tako su se stekli uslovi za početak bitke na Kajmakčalanu.

Na vrhu Kajmakčalan (koji se još naziva i Sveti Ilija) Bugari su bili podigli tri linije odbrane, između kojih se nalazila bodljikava žica. Zato su verovali da je on neosvojiv, pa su ovaj svoj bedem prozvali „Borisov grad“. Srbi su ga prozvali „Kapija slobode“ jer ih je tuda vodio put u otadžbinu.

Saveznici nisu bili za to da srpska vojska samostalno vodi operacije, već su želeli da pojedinačne jedinice srpske vojske priključe svojim jedinicama. Srpska komanda prepoznala je u tome ne samo nameru da saveznici „umrtve“ Solunski front u iščekivanju rešavanja stvari na drugim frontovima, već i sakrivene političke težnje saveznika.

Regent Aleksandar: „Napred, junaci, za mnom, braćo”

Srpska komanda u septembru 1916. oglušila se o naređenje francuskog maršala Franša Deperea i generala Morisa Saraja da se sa ofanzivom sačeka do proleća jer je prvi proboj u julu iste godine doneo velike gubitke, te je prvobitni plan bio da se savezničke snage do proleća dodatno ojačaju britanskim i italijanskim trupama.

Ipak, regent Aleksandar Karađorđević, posle dogovora sa načelnikom generalštaba Petrom Bojovićem, naredio je juriš pokličom: „Napred, junaci, za mnom, braćo!“ Posle toga Srbi, na čelu sa vojvodom Vukom, a zajedno sa albanskim pukom koji je predvodio Esad Paša, krenuli su u nezaustavljivi juriš na bugarske snage, koje su držale najvišu planinsku tačku, sa koje se mogao granatirati čak i Solun.

Pošto su obe strane uočile veliki značaj masiva Kajmakčalana, od čijeg je držanja zavisila sudbina celog graničnog fronta na zapad od Bitolja, u nastavku savezničke ofanzive razvile su se ogorčene, izuzetno teške i krvave borbe na toj planini. Te borbe trajale su punih 19 dana.

Da osvoje ovaj bedem bili su odabrani Drinska divizija, kao i delovi Dunavske divizije, koji su pripadali Prvoj armiji, pod komandom vojvode Živojina Mišića. Već prvog dana vođene su ogorčene borbe. Jedinice Drinske divizije vrh Kajmakčalan prvi put osvojile su 16. septembra i održali ga i pored nekoliko žestokih bugarskih protivnapada. Vođene su teške borbe, prsa u prsa, a magla i kiša doprinele su da se vojnici, međusobno gotovo nisu raspoznavali. Zato su, po svedočenjima naših vojnika, u desnoj ruci držali bajonet, a levom vojnika do sebe hvatali za glavu. Ako bi osetili da nema šlem (srpska vojska šlemove je dobila na Solunskom frontu) znali bi da je pored njih protivnik…

Artiljerija menja reljef

Bugari su Kajmakčalan žestokom artiljerijskom vatrom zasipali sa vrhova Kočobelj i Siva stena. Od njih su, tokom borbi stradali i ljudi i životinje, a teška artiljerija obe strane menjala je reljef: „Odatle odemo u pomoć Drinskoj diviziji, na Kajmakčalan. Trebalo je da siđemo u podnožje, prema selu Skočimiru. Baterija mi je izmakla stotinak metara, a bugarska artiljerija bije iz sve snage. Osetih kako me podiže neka sila i tresnu o zemlju…. Bože, da li sam već mrtav. Pipam se. Čini mi se da mi je telo čitavo. Ne usuđujem se da ustanem i pogledam oko sebe. Ipak, podignem se lagano, kad imam šta da vidim: moj konj, sav iskomadan, noga mu otkinuta visi na jednoj grani…“ Ovo kazivanje vojnika Dojčila Gajovića, zabeleženo u knjizi „Solunci govore“ Mihaila Đurića, svedočanstvo je o tim užasima.

Usled teških borbi delovi Drinske divizije bili su gotovo desetkovani, pa je bugarska vojska, 26. septembra, nakratko povratila Kajmakčalan. Sledećeg dana, srpska Prva armija na ovo ratište dovela je poslednje rezerve – delove Sedmog puka i Dobrovoljački odred, pod komandom vojvode Vuka. Glavni udar usledio je 30. septembra ujutro. Prvo je dejstvovala artiljerija, a potom je usledio odlučujući udar pešadije. Nešto posle podneva Kajmakčalan je bio osvojen, a srpska Vrhovna komanda mogla je da izda proglas: „Junaci, zauzeli ste orlovo gnezdo, silnu tvrđavu i svu nadu neprijateljevu, zauzeli ste Kajmakčalan. Vrata za našu milu Srbiju otvorili ste….“.

Napredujući korak po korak uz vrletnu planinu, tokom trodnevnih žestokih okršaja trupe Drinske divizije su u noćnom jurišu 16. septembra ovladale vrhom Kajmakčalana. Iste noći bugarske trupe izvršile su četiri protivnapada, ali svaki put su odbijene, i to sa ogromnim gubicima. One su, međutim, dovukle nova pojačanja, čak sa fronta na Strumi, i tokom noći 26. septembra preotele vrh Kajmakčalana. Četiri dana kasnije, 30. septembra, Drinska divizija, ojačana delom snaga Dunavske divizije i Dobrovoljačkim odredom, ponovo je zauzela Kajmakčalan, a Dunavska divizija Starkov grob. Time je bugarski front na moćnoj planinskoj barijeri probijen, pa su Prva i Druga armija preuzele gonjenje neprijatelja ka Crnoj reci.

Posle osvajanja Kajmakčalana srpska vojska nastavila je napredovanje. Već 1. oktobra osvojen je vrh Kočobelj, a potom i Siva stena. Uskoro je, uz pomoć saveznika pokrenuta i ofanziva u dolini Crne reke, koja je 19. novembra dovela do oslobađanja Bitolja i njegove okoline. Tako je, godinu dana posle proterivanja iz Srbije, deo tadašnje državne teritorije ponovo bio u srpskim rukama. Ipak, dešavanja na ostalim ratištima nisu nam išla u prilog. Na zapadnom frontu vođene su teške borbe, a ulazak Rumunije u rat na strani sila Antante nije doneo očekivane rezultate. Solunskom ratištu saveznici i dalje nisu pridavali potrebni značaj, jer su sumnjali da na ovom delu fronta može biti rešen ishod rata. Zato su doneli odluku da se ofanziva na Solunskom frontu zaustavi. Sve do septembra 1918. nova nije pokrenuta.

Na proboj fronta, oslobođenje zemlje i povratak kući srpska vojska morala je da sačeka još dve godine.

Simbolika Kajmakčalana

Bugarski general Nadev, pišući o borbama na Kajmakčalanu, ističe da su bugarski vojnici, izloženi uraganskoj vatri srpske artiljerije, zapali u tešku psihičku krizu. „Oni su“, piše Nadev, „počeli masovno da gube razum, postali su ravnodušni na smrt, nisu prepoznavali svoje komandante i drugove, čak su počeli nesvesno da beže natrag, do večeri na položajima ostalo je mnoštvo ubijenih i ranjenih“.

Posle srpskog juriša general Franš Depere poslao je saveznicima telegram u kome je pisao: „Srbi idu kao oluja, brže idu uzbrdo na Voras nego savezničke trupe po ravnici kod Dobrog polja.“

Koliko je pobeda na Kajamakčalanu bila značajna za dalji tok Prvog svetskog rata najbolje svedoči telegram koji je kasnije nemački car Viljem II uputio Bugarskoj vrhovnoj komandi, a u kom je stajalo: „Dozvolili ste da 62.000 srpskih vojnika odluči ishod rata. Sramota!“

Osvajanje Kajmakčalana spada u značajnije ratne podvige srpske vojske. Vest o tom uspehu preporođene srpske vojske, koja je tu ponovo stupila na zemljište svoje države, odjeknula je širom sveta gotovo kao i pobede kod Kumanova, na Ceru i Kolubari.

Po zauzeću Kajmakčalana, Stevan Tucović, brat Dimitrija Tucovića zapisao je u svoj dnevnik: „Odmah po zauzeću Kajmakčalana izveo sam svoju bateriju na vis, gde sam video čudan i strašan prizor. Po rovovima ležali su mrtvi Bugari, sve jedan na drugog naslonjeni i sa puškama u rukama. Delovi tela bili su razbacani po onom platou visa. Vide se lјudi bez nogu, bez ruku, glave, stomaka. Ostala je masa ranjenika koja zapomaže ili su u samrtnom ropcu. To su unakažene i raznete trupine lјudskih tela, koje najbolјe svedoče o grozoatama, nekulturnosti i varvarizmu ratova.”

Simbolika Kajmakčalana jeste u tome što srpski vojnik ponovo stupa na svoju teritoriju. Bitka se vodila na 2.500 metara nadmorske visine, a srpska vojska, koja nema alpske jedinice, uspeva da odnese pobedu i prvi put ponovo stupa na svoju teritoriju. U moralnom smislu, bitka je bila od velike važnosti i kod Srba i kod saveznika.

Sve se to dešavalo u situaciji opšteg meteža među saveznicima, sa slabim snabdevanjem u hrani i oružju, kada saveznici diskutuju o tome da li da se Srbi pošalju na zapadni front pod francuskom komandom. To sve srpsku pobedu na Kajmakčalanu čini još većom.

I danas se, na putu do vrha Kajmakčalana, još mogu videti jedinstveni prizori istorije uživo. Na padini na kojoj su se odigrali najžešći sukobi i dalje su kameni bunkeri, ali i čaure od šrapnela.

Spomen-kosturnica

Na vrhu Kajmakčalana i danas se nalazi crkva Svetog Ilije, koja je ujedno spomen-kapela srpskim junacim. Na njoj je bila uklesana i posveta kralja Aleksandra:

„Mojim div junacima, neustrašivim i vernim, koji grudima svojim otvoriše vrata slobodi i ostadoše ovde, kao večni stanari na pragu otadžbine.”

Pored kapele je zvonik sa Pupinovim zvonom koje je veliki naučnik i rodoljub poklonio u spomen na poginule srpske ratnike.

Pored ove kosturnice u okolini Kajmakčalana ima još grobalja srpskih vojnika, mada većina njih počiva na groblju Zejtinlik u Solunu.

Po želji doktora Arčibalda Rajsa u ovu kapelu preneta je i urna sa njegovim srcem. Nažalost, tokom Drugog svetskog rata bugarski vojnici odneli su urnu i oštetili spomen-kosturnicu.

Kajmakčalan

Putniče, stani! Ovde leže oni!
Gomile ove prah kraljeva kriju.
S kapom u ruci njima se pokloni,
I redom tako ižljubi ih sviju!

Iz ovih humka, iz hrnjage kama,
Gde truba svesti srca jaka svrsta,
Praznici slave granuli su nama
I mučenike skinuli sa krsta.

Ovde su večni, što vatrama žrtve
I bilom srca probudiše mrtve –
Srbine, stani! Ovde leže oni!

Ovo su naše lavre i oltari;
Njihovim svetlim sjajem se ozari,
I čelo svoje molitvom prikloni!

Aleksa Šantić, 1920.

Izvor: novinska arhiva

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu