Istorija

Na današnji dan počeo je proboj Solunskog fronta

MediaSfera

 

 

 

Na današnji dan 14. septembra 1918. godine počeo je proboj Solunskog fronta.




“Slomili smo svaki otpor neprijatelјa, a onda krenuli u juriš koji nijedna sila nije mogla da zaustavi”, sećao se Ivan Filipović, redov Drinske divizija iz Uba.

„Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu nošeni idejom – od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive. Treba drsko prodirati – bez počinka do krajnjih granica mogućnosti lјudske i konjske snage. Sa nepokolebivom volјom i nadom u Boga – junaci, napred u otadžbinu”.

Ovako je, pre tačno 103 godine, glasila naredba koju je vojvoda Živojin Mišić, komandant Glavnog štaba srpske vojske,uputio svojim vojnicima i oficirima uoči početka jedne od najvećih operacija u Prvom svetskom ratu – proboja Solunskog fronta. Rezultat te operacije, koja je počela u zoru 14. septembra 1918. godine, bili su kapitulacija Bugarske, Austro-Ugarske i Nemačke, oslobođenje Srbije, prelazak srpske vojske u prekodrinske krajeve i stvaranje Kralјevine Srba Hrvata i Slovenaca – zajedničke države južnih Slovena, koja je proglašena u Beogradu 1. decembra 1918. Tako je saveznička pobeda na jednom, za neke zemlјe gotovo sporednom frontu odlučila ishod rata i bila odlučujuća za stvaranje nove države. Ali, kako je sve počelo.

Na Solunski front, čija je dužina bila nekoliko stotina kilometara i koji se, preko Albanije na zapadu prostirao sve do Jadranskog mora, srpska vojska je prebačena već na proleće 1916. godine, odmah posle oporavka na Krfu. Sa jedne strane fronta bili su francuski, britanski i srpski vojnici, kojima se kasnije priklјučio i jedan broj Grka i Italijana (ruska brigada je povučena posle Oktobarske revolucije), dok su ih sa druge linije, dobro ukopani u rovove, gledali nemački i bugarski vojnici. Već 1916. srpska vojska je imala svoje vatreno krštenje na Kajmakčalanu kada je, posle ogromnih žrtava i borbe prsa u prsa sa Bugarima osvojila taj vrh, planinu Nidža i grad Bitolј. Ali, što zbog problema na ostalim frontovima, što zbog stava nekih država, pre svih Engleza da je Solunski front sporedno ratište, a što zbog neuspešnog ulaska Rumunije u rat, na strani sila Antante operacije su obustavlјene.

Tako je, na žalost naših vojnika kojima se žurilo kući i čiji je moral zbog toga polako počeo da opada na Solunskom frontu, od 1916. do septembra 1918. uglavnom vladalo zatišje. A onda je usledio rasplet.

Za komandanta Solunskog fronta izabran je francuski general Franše d’Epere. On je juna 1918. održao savetovanje sa srpskim generalima i regentom Aleksandrom na kome je doneta odluka da se konačno krene u – proboj.

Odlučeno je da ofanziva počne na sektoru Dobro polјe – Veternik – Kozjak na kojem se nalazila srpska vojska, kao i da borbe počnu sredinom septembra. Srpska vojska bila je podelјena u dve armije – prvu kojom je komandovao general Petar Bojović i drugu na čijem je čelu bio vojvoda Stepa Stepanović, dok je komandant štaba bio vojvoda Živojin Mišić. To je ukupno činilo šest divizija sa 140.0000 vojnika, među kojima je bilo i oko 25.000 dobrovolјaca.

Borbe su počele 14. septembra artilјerijskom palјbom i svih savezničkih topova da bi, u zoru 15. septembra (u 5.30 časova) druga srpska armija krenula u juriš i to na potesu Soko–Veternik–Dobro polјe. Vodila se borba prsa u prsa, bajonetima na bajonete o čijoj strahoti svedoči i zapis Ogista Albera, francuskog oficira za vezu:

„Ono što sam video na Veterniku pamtiću do kraja života. Izmešali se francuski i srpski vojnici. Rasturene desetine pentraju se po kamenjaru. Ljudi poderane obuće, iskrvareni, osvajaju metar po metar. Najednom sve zamuče, ni puška da opali, čuju se samo jauci. To se vodi borba prsa u prsa, oružje više ne pomaže. Sudbinu ovog dela fronta rešavaju nož i srce junačko. Moj mitralјez ćuti, ne mogu da gađam, pobiću srpske vojnike koji su se izmešali sa bugarskim i nose se, nose. Kraj mojih nogu nađoše se dvojica. Uhvatili se u koštac, pobacali oružje i survavajući se niz masiv planine kidišu jedan na drugog. Gledam užas, čas je Bugarin odozgo hoće da udavi Srbina, čas je Srbin gore pokušavajući da zadavi Bugarina. A obojica snažni, škrguću zubima, ne malaksavaju. Zbunjen sam, hteo bih da okončam ovaj dvoboj, ali nemam snage. Sad je na jednom Srbin jači, udara Bugarinovom glavom o tlo i viče – ovo je moja zemlјa, ovo je moja zemlјa, upamti. Najzad malaksao Bugarin više ne može ništa da upamti, čuje se njegov ropac i tu, ispod Veternika, završi ratovanje. A srpski vojnik strese prašinu sa odeće i viknu mi – hajde Francuz napred”.

Drugi o Srbima i srpskoj hrabrosti

Franše d’Epere, francuski maršal: „To su selјaci skoro svi, to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, to su lјudi slobodni, nesalomivi, gordi na sebe i gospodari svojih njiva. Ali, došao je rat. I eto kako su se za slobodu zemlјe ti selјaci bez napora pretvorili u vojnike, najhrabrije, najistrajnije, najbolјe od svih. To su te sjajne trupe, zbog kojih sam gord što sam ih ja vodio, rame uz rame sa vojnicima Francuske, u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine…”

Robert Lesing, ministar spolјnih poslova SAD: „Kad se bude pisala istorija ovog rata njen najslavniji odelјak nosiće naziv Srbija. Srpska vojska je učinila čuda od junaštva, a srpski narod pretrpeo je nečuvene muke i takvo požrtvovanje i hrabrost ne mogu proći nezapaženo – oni se moraju nagraditi.”

Vinston Čerčil, ministar britanske mornarice: „Što se tiče Srbije ona se zaista borila očajnički i slavno, sa strašnim posledicama po sebe…”

Pol de Šanel, predsednik francuskog parlamenta: „Posle Turske – Bugarska, posle Bugarske – Austrija, Srbi su u Beogradu. Mi se ponosimo što smo bili na strani ovih heroja za vreme njihovog trogodišnjeg izgnanstva i ratovanja.”

Alfred Kraus, austrijski general: „Ovom prilikom treba napomenuti da smo upoznali Srbe kao valјane neprijatelјe. Ja sam ih uvek smatrao kao vojnički najjače od svih naših neprijatelјa. Zadovolјni sa malim, lukavi, osobito pokretlјivi, dobro naoružani, vešti u korišćenju zemlјišta, vrlo dobro vođeni, oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća od svih ostalih.”

Vilјem Drugi, nemački car, u telegramu bugarskoj Vrhovnoj komandi: „Šezdeset dve hilјade srpskih vojnika odlučilo je o ishodu rata. Sramota!”

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu

 




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .