Dejan Grujić: „Život na Crticu“ hronika naših dana

MediaSfera

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Foto: Ana Grujić, Slađana Banić

Nedavno je u RTS klubu, u zgradi Radio Beograda odžana promocija drugog izdanja knjige „Život na crticu“ novinara i radio voditelja Dejana Grujića.

Svakog jutra od 2010. do 2018. godine, slušaoce jutarnjeg programa popularne “dvestadvojke” koji nosi simboličan naziv “Ustanak” Dejan Grujić je budio je uz popularne „crtice“, poznate kao „Crtice 202″, koje su predstavljale pogled na stvarnost iz ugla takozvanog običnog čoveka koju je publika rado slušala. Delio je te kratke priče i na društvenim mrežama gde su ti sažeti ali snažni, često i duhoviti, a ponekad veoma dirljivi zapisi duha našeg vremena naišli na mnogobrojnu publiku, te su mnogi počinjali dan tako što prvo pročitaju njegovu crticu na Fejsbuk mreži.

Za promociju radijske „crtice“ dobile su su filmsku sliku, tako da će kadrovi iz promo filmskih crtica koje su uradile Slađana Banić i Ana Grujić uskoro biti dostupni na platformi RTS Planeta i profilima društvenih mreža.

Kako je kovid uticao na sudbinu i promociju “Crtica”?

D.G: Ako vam kažem da je knjiga izašla u trenutku kada je broj zaraženih u Srbiji bio preko pet hiljada, a da je promocija održana u trenutku (devet meseci nakon objavljivanja) kada je bilo skoro šest hiljada ljudi na dnevnom nivou u izolaciji, onda biste mogli da pomislite da joj sreća nije bila naklonjena. Međutim, prvi tiraž je planuo za dva meseca, a onda smo čekali više od šest da uopšte pomislimo da je pametno da štampamo drugi, opet misleći da nije vreme. Vreme ipak radi za “Život na Crticu” što mogu neskromno da primetim. Drugi tiraž je već unapred rezervisan za čitaoce u Nemačkoj i Švajcarskoj, tako da već sada planiramo i treći. Međutim, ja sam uvek nekako rezervisan. Stalno nešto odugovlačim, nikako da donesem prave odluke onda kad je vreme za to.

Čovek koji dan započinje u cik zore, dok veći deo grada spava dubokim snom, život oko sebe posmatra i analizira na jedan specifičan način.Kako su nastajale „Crtice“ koje ste desetak godina svakodnevno budili svoje slušaoce?

D. G: Nastajale su u veoma različitim, uglavnom stresnim okolnostima. Pisane su tokom ranih jutarnjih sati, nije bilo vremena za teške misli, morao sam da reagujem munjevito na događaje oko nas, da ih opišem što jednostavnije, prokomentarišem, a potom i ponudim  svoje rešenje za problem koji ističem.

Obrađujete dosta tema na jedan drugačiji način. Da li vi birate teme ili one biraju vas?

D.G: Parafraziraću nešto što mi je uvek na pameti kad pomislim na našu stvarnost a to bi glasilo otprilike ovako: Nama se u jednoj godini dogodi toliko toga za šta nekim narodima i državama treba ceo vek. Teme se same nameću, uvek je kod nas nešto “mimo sveta”. Inspiracije mi nikada ne fali.

Kroz “Crtice” ste progovorili u ime običnog čoveka, a onda zaćutali. Šta je uticalo da prestanete da ih ispisujete?

D.G: Jednostavno, promenjen je format emisije u kojoj je “Crtica 202” bila emitovana. Mnogi su želeli da crtice i dalje žive na društvenim mrežama, sugerisali su da nastavim da ih pišem, ali ja to nisam učinio. Posle promocije knjige “Život na Crticu” koja je održana u RTS Klubu nekoliko prijatelja mi je argumentovano objasnilo da je moja odluka bila pogrešna i da bi trebalo da je što pre promenim.

Šta za Vas znači „Život na Crticu“?

D.G: Znači slobodu da kažeš sve što misliš ali da to bude potkrepljeno argumentima. Takođe, treba uvek imati jednu stvar na umu a to je da čitaoci uvek prepoznaju autocenzuru koje bi svaki novinar i pisac u Srbiji morao da se kloni, ili ako već to ne može, onda da se skloni.

Vaša izdavačka kuća planira da od Vaših „Crtica“ naprave ediciju?

D.G: Karlo Astrahan, urednik u izdavačkoj kući „Liberland“ je još pre objavljivanja knjige „Život na Crticu“ imao ideju da objavimo bar tri, a možda i pet „nastavaka“ jer crtica ima više nego što bi to moglo da stane u samo jednu knjigu. Plan je da u februaru 2022. godine, najkasnije, objavimo „Drugi život na Crticu“, e sad… videćemo.

Kako tumačite uspeh svoje knjige?

D.G: Ne mogu ja još uvek da kažem da je to što Vi ocenjujete kao uspeh knjige, zaista uspeh. Tiraži su danas jako skromni, mada u Srbiji postoje pisci koji imaju ogromnu podršku čitalaca (Jasenka Lalović, na primer,) samim tim što prodaju na hiljade knjiga. Ja još nisam prodao prvu hiljadu, tako da mene čeka dug put do čitalaca ako poželim da postanem pravi pisac. Za sada, kao hroničar, mogu da kažem da sam zadovoljan prvencem.

„Život na Crticu“ uskoro treba da se pojavi u formatu pozorišne predstave. Da li je to vaš dug mladalačkoj ljubavi?

D.G: Ne, to je isključivo zasluga našeg poznatog pisca, kritičara, reditelja i profesora Rastka Jevtovića koji je seo, pročitao knjigu, napisao dramatizaciju i poslao mi na mejl da to vidim i ocenim njegovo delo. Bio sam šokiran, srećan i nem u isto vreme. Uskoro će biti snimljena i radio drama, a predstavu će postaviti na sceni „Pozorišta raznih“ u Beogradu. Mislim da će to biti nešto avangardno i komercijalno jer će sve biti pod budnim Rastkovim rediteljskim okom. Ja se tu više ništa ne mešam, ostavljam boljima od mene da to rade.

 Šta se promenilo u društvenom miljeu od vremena nastanka „Crtica„? Da li mi ovde, zapravo, stalno živimo „pod crticom“?

D.G: Ništa posebno se nije promenilo. Vi ste bili na promociji i videli ste „filmovane“ crtice koje su maestralno osmislile i realizovale dve multimedijalne umetnice iz Beograda, Slađana Banić i Ana Grujić u kojima je između ostalih i tema „Očistimo Srbiju“ gde ja govorim o tome kako treba da promenimo svest o brizi prema prirodi. Crtica je stara 10 godina, tema je i dalje aktuelna, nažalost. Videli ste uostalom. Ništa se nije značajno promenilo u našoj svesti.

Kako vidite medijsku scenu?

D:G: Neću sada, posle tridesetogodišnjeg iskustva u medijima, da pljujem bunar iz kojeg pijem vodu. Međutim, nije nam ta “scena” pod jakim svetlom koje jasno ukazuje na dela i nedela aktera koji njome hode.  Javnost u Srbiji vrlo dobro zna ko od nas novinara pošteno radi svoj posao, pa se jasno opredeljuje za praćenje onih koji svoj posao rade nepristrasno i pošteno.

Ko su junaci našeg doba?

D.G: Obični ljudi koji čine velika dela a o kojima ne trube tabloidni mediji. Malo ih je, ali ih ima.

 Kako procenjujete vrednost ljudi?

D.G: Umem da se prevarim kad procenjujem ljude. Imam bar pedeset razloga da nekoga opravdam za svinjarije koje čini, a samo jedan da ga izbacim iz svog okruženja. Taj razlgog ne bih da otkrivam da ne bih pokvario taj svoj “recept”.

 Čime se ponosite?

D.G: Ponosim se svojom porodicom, suprugom i decom. Uspeo sam da, uprkos brojnim izazovima koje mi je život nametao tokom proteklih decenija, sačuvam to jezgro koje mi je uvek najveća podrška ali i nemilosrdna kritika. Sreća da je ta kritika uvek konstruktivna i u skladu sa mojim napredovanjem.

 Kako bi izgledale „Crtice“ da ih pišete ovih dana?

D.G: Bile bi još sažetije, otrovnije i nemilosrdnije. Uostalom, obećao sam nekim dobronamernim prijateljima da ću posle skoro tri godine pauze, nastaviti da pišem crtice, pa ćete se uveriti u ove moje tvrdnje.

Ima li nešto za čim žalite u životu?

 D.G: Žalim za ljudima koji su me napustili zauvek, a bili su dobri prema meni. U vezi sa nekim odlukama koje sam ponekad i instinktivno donosio nemam žal, već to uvek posmatram kao nešto što sam uradio po nalogu unutrašnjeg “ja” koje mi je govorilo da je to što činim najbolje za mene.

Dejan Grujić

Dejan Grujić je rođen u Peći, Kosovo i Metohija, 1969. godine. Diplomirani je glumac, voditelj, spiker, novinar, urednik. Osnovnu školu završio je u Aranđelovcu, srednju školu u Beogradu, a Akademiju umetnosti u Prištini. Na klasi prof. dr Vladimira Jevtovića diplomirao je glumu 1994. godine. Radio je kao novinar-voditelj na Radio Prištini do 1999. godine.

Tokom studija igrao je u Narodnom pozorištu u Prištini. Bio je organizator mnogobrojnih kulturno-umetničkih programa, pisao je tekstove i komponovao muziku, učestvovao na mnogim stručnim skupovima ali i organizovao škole novinarstva, lepog govora i glume širom Srbije.

Pozajmljivao je glas junacima crtanih filmova (on je čuveni Delfi) i bio narator u mnogim emisijama stranog dokumentarnog programa. Jedno vreme bio je usmeren ka pedagoškom radu s mladima i decom u okviru dramskog studija u centru „Boro i Ramiz“ u Prištini.

Posle rata kratko je radio u RTV „Toplica“ u Prokuplju, a od oktobra 2001. godine se zaposlio na Radio Beogradu 202 gde i danas radi kao voditelj emisije „Ustanak“. Redovno prati rad književnih stvaralaca i promoviše ih u svojoj radio emisiji. Ponosan je kako kaže na svoje najdraže, suprugu Ljilju, sina Filipa i kćer Anu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu