MediaSfera
Piše: Ana Batrićević
Fotografije: Ana Batrićević
Učitelji mačevanja Andrej Kubiček i Petar Vuković su podelili je sa nama svoju priču o mačevanju kao veštini, tradiciji i kulturnoj baštini, ali i životnoj filozofiji.
Koliko dugo se bavite mačevanjem i kako je sve počelo?
Andrej: U oktobru 2020. godine biće tačno dvadeset godina. Možda sam i sasvim slučajno onda spazio lutku obučenu u mačevalačko odelo i sa maskom na “glavi” i floretom ispred Doma omladine… Čini mi se da me je mačevanje zanimalo od malena, tako da teško da je to bila samo puka slučajnost. Na prvi čas sam otišao zamišljajući da ću odmah da uzmem mač i borim se sa nekim. No, dotle je trebalo da se prođe dalek put i napravi mnogo koraka. Mačevalačkih, naravno. Učiteljski pristup Aleksandra Stankovića u kome su se spajale upornost i preciznost, ali i neposrednost i duhovitost ipak je učinio taj dug proces veoma zanimljivim.
Petar: Prvi put sam na mačevanje došao 2004. godine. I kao većina najlepših stvari u životu, to je bila slučajnost. Drugar sa kojim sam išao u odeljenje je čuo za časove mačevanja koji se održavaju u Domu vojske i pozvao me je da mu se pridružim. Dešavanja u okolini su neprestana nove prilike nam se nude svakodnevno, naše je da u pravom terenutku kažemo „DA!“. Ako iza tog „DA“ takođe stanu pažnja, trud i upornost, nešto dobro je suđeno da se desi.
Šta predstavlja mačevanje u 21. veku?
Andrej: Kao borba mačevima gotovo ništa, tako je već oko 200 godina. Međutim, i u vreme kada je mačevalačko oružje imalo praktičnu primenu, mačevanje je bilo mnogo više od borbe. Od renesanse su majstori pokušavali da racionalizuju haotičnu prirodu ljudske agresije.
U stotinama često predivno ilustrovanih knjiga ostavili su nam zapise o veštini koja teži savršenosti pokreta tela, ali i stanju uma. Zato mačevanje predstavlja deo evropske kulturne baštine. Iako drevno, mačevanje italijanskih, španskih, nemačkih, francuskih i škotskih majstora XVI, XVII i XVIII veka ima neprolaznu vrednost i sadrži univerzalne poruke, slično kao i Bahova muzika, da Vinčijevi crteži i slike ili Makijavelijeve knjige. Istovremeno, svaki mačevalac je i sam stvaralac.
Sa mačem u ruci se uvek iznova otvara beskrajan horizont tehničkih i taktičkih mogućnosti: ogromno polje za iskazivanje kreativnosti. Naravno, u okvirima koji su zadati ne samo našim ograničenjima, nego i protivnikovim potezima i planovima. Što je borac veštiji, to će pažljivije posmatrati protivnika i prilagođavati mu se – sarađivati sa njim. Na kraju krajeva, u mačevanju kao i u životu, čovek najčešće gubi zbog sopstvenih grešaka, a ne zbog akcija ljudi oko njega. Jedan od mojih omiljenih majstora, Tulužanin Žan L’Aba, zapisao je: “Previše dobro mišljenje o sebi uništava mnogo ljudi, previše loše još više.“
Dok se mačuje, postajemo povezani sa učiteljem ili protivnikom. Ako mačevalac ne može da sagleda taj odnos kao celinu, nego je preokupiran samo sobom, ili samo protivnikom – to mačevanje će biti loše. Možda će i da pobedi, ali mačevanje neće biti dobro. Pobeda je dakle, isto koliko i poraz, sredstvo za napredovanje, a ne cilj. U suprotnom dobijamo sport, što nije ono čemu mi težimo. Težimo veštini i umetnosti.
Koja iskustva učitelja mačevanja su za vas najznačajnija?
Andrej: To što uvek mogu da se vratim na svoj prvi čas. Učenje mačevanja je dug i složen proces, a na učitelju je da ga učini zanimljivim, što ne znači i da ga učini lakim. Lepota toga je u saradnji sa učenicima i zajedničkom prevazilaženju izazova. Neki izazovi potiču od učenika, posebno na početku ili kada se radi nešto novo, a neke zadajem ja.
Uporno se trudim da istovremeno budem potpuno usresređen na svaki pokret, ali i savršeno smiren, jer učitelj ne prenosi samo konkretno tehničko znanje, nego i odnos prema tom znanju. A smirenost uma je najvažnija. Ako se učenik uzrujava zbog greške na času – kako će se suočiti sa protivnikom? Mačevalac mora da bude svestan svojih propusta, ali ne i da se poistovećuje sa njima. Ovo je naročito važno pošto je svaki učenik jedinstven na bezbroj načina. Zbog toga i učitelj mora da bude domišljat i maštovit da objasni istu stvar na beskrajan broj načina – makar bila i najjednostavnija. Na kraju krajeva, dobar učitelj je večiti učenik. Samo onaj majstor koji skromno i radoznalo gleda na samog sebe kao učenika je dostojan onoga što radi.
Petar: Mačevati protiv nekoga je samo po sebi veliki izazov. Naprezaćete vaše psihičke i fizičke sposobnosti da savladate protivnika. Takođe, vaša veština kojoj ste posvetili vreme i trud može biti nadjačana. Ipak, podučavati nekoga mačevanjem može biti još teže. Proces podučavanja nije jednostavno čitanje literature ili ponavljanje stavova, nego je to pokušaj prenošenja ličnog iskustva sa učitelja na učenika.
Proces započinje učitelj tako što zadaje problem („ako ja tebe napadnem tako i tako, šta ćeš ti da radiš?“) i vrlo često učitelj daje neko od rešenja. U tom smislu učitelj koristi učenika kako bi se mačevao protiv sebe, a učenik na taj način usvaja učiteljevo iskustvo. Zvuči komplikovano, ali zadovoljstvo kada ovo postignete je nezamenljivo.
Gde danas može doći neko ko želi da mačuje?
Andrej: Već 15 godina imamo sjajnu saradnju sa OŠ “Drinka Pavlović”, tako da mnogi njene hodnike povezuju sa mačevanjem u Beogradu. Trudimo se da često budemo i u prirodi, posebno kada je vrućina. Tu su nezaobilazni Kalemegdan i Ušće. Od skora mačujemo i u sali Češkog doma na Slaviji.
Zašto časove mačevanja držite i u Češkom domu i koliko je taj gest važan za vraćanje tradiciji koju ova veština ima i u Češkoj i u Srbiji?
Andrej: To je bila moja inicijativa od pre nekoliko godina. Kao član Češke besede Beograd pokrenuo sam sekciju mačevanja. Ideja mi je bila da ponudim zanimljiv i kvalitetan kulturni sadržaj. U početku smo koristili dvorište zgrade koja će, nadam se, povratiti stari sjaj i ponovo postati ono što je izvorno i bila – kulturni centar. Sada na raspolaganju imamo i salu u kojoj je posebno prijatno mačevati uz kafu, osveženje i druženje.
U međuvremenu sam saznao da je 1930-ih godina u sali Češkog doma postojala škola mačevanja koju su vodili Rusi Igor Maksutov i Konstantin Eger. Eger je bio i profesor na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu (kasnije – Akademija za pozorište, film, radio i televiziju), a njegov sinovac, knez Andrej Gardenjin je bio veliki prijatelj i čovek koji je mnogo uticao na našeg učitelja, Aleksandra Stankovića, kome je i predao u amanet celokupnu mačevalačku zaostavštinu svog očuha.
Koji su najupečatljiviji utisci koje novi polaznici škole mačevanja podele sa vama?
Andrej: Utisaka je uvek mnogo, a oni najjači se ni ne dele rečima. Zainteresuje ih broj različitih mačeva koje je mahom Petar napravio i koji su svi unikatne replike. Neke prepoznaju, jer su slične videli na ekranu ili iza muzejske vitrine, ali imamo i neke vrste koje se su manje poznate. Ipak, većini je prvi put da dotaknu mač. Neki se iznenade jer im se učini mnogo lakšim nego što su ga zamišljali. Drugi ispituju da li je tup i pitaju: “A šta bi bilo da skinemo kapicu sa vrha?”. Ne bi bilo ništa – i ispod je tup i bezbedan. Kapica je tu samo da ne bi zakačio zaštitno odelo. Dosta puta sam čuo i rečenicu: “Osećam se skroz drugačije sa mačem u ruci”.
Petar: Vrlo često je to susret sa realnošću. Većina ljudi videla je mačeve gledajući filmove ili neke druge popularne medije, što je danas normalno. No, kada početniku prvi put date mač, ona ili on vrlo brzo, „iz prve ruke“ dobijaju odgovore na pitanja „Koliko je mač težak?“, „Da li je to isto kao na filmu ili se stvarnost od toga razlikuje?“. Posle inicijalnog „rukovanja“ sa mačem slede zaključi koji sami po sebi otvaraju nova pitanja „Aha, dakle ovime su se ljudi nekada stvarno borili. A, kako su to oni zapravo radili?“. I pre nego što su svesni šta se dešava počinju da uče stavove i korake.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu
Dodaj komentar