Istorija

Dostojanstven odgovor srpske vlade na julski ultimatum

MediaSfera

 

 

Na danšnji dan, 25. jula 1914. godine srpska kraljevske vlade odgovorila je na austrougarski ultimatum od 23.jula. Odgovor srpske kraljevske vlade na austrougarski ultimatum napisali su Stojan Protić i predsednik vlade Nikola Pašić, koji ga je lično uručio baronu Vladimiru fon Gizlu, austrougarskom poslaniku u Beogradu.




Taj odgovor je, čak i prema sudu nemačke diplomatije, bio remek-delo. Imajući u vidu krajnju iscrpljenost balkanskim ratovima, srpska vlada je prihvatila sve zahteve, sem da austrougarski organi vode istragu u Srbiji, jer bi to predstavljalo kršenje ustava i suvereniteta Srbije.

To je “najužasniji dokument koji je jedna država ikada uručila nekoj drugoj državi” ocenio je, austrougarski ultimatum Srbiji, britanski ministar spoljnih poslova Edvard Grej. Vlada u Beogradu je komentar sažela u jednoj rečenici: “Ne ostaje ništa drugo nego da se gine.”

Odgovor je okarakterisan kao krajnje popustljiv ali i dostojanstven jer srpska kraljevska vlada nije prihvatila učešće austrougarskih organa vlasti u suzbijanju subverzivnih delatnosti protiv Austro-Ugarske na teritoriji Srbije, ali je ipak ponudila arbitražu suda u Hagu ili komisije velikih sila za rešenje spornog zahteva u tački 6.

Međutim, Monarhija nije mislila tako, kao ni baron Gizl, kome je trebalo nešto manje od sat vremena da zaključi da Srbija nije dala povoljan odgovor i sa celim poslanstvom demonstrativno napusti Beograd i pređe u Zemun.

U odgovoru koji je razljuito barona Gizla i koji je povukao okidač Prvog svetskog rata, stajalo je:

“Beograd, 12/25. jul 1914. godine

Vlada Kraljevine Srbije je primila dokument Carske i Kraljevske Vlade od 23. ovog meseca i uverena je da će njen odgovor otkloniti svaki nesporazum koji preti da uništi prijateljske i dobrosusedske odnose između Austrijske Monarhije i Kraljevine Srbije.

Kraljevskoj vladi je poznato da nigde nije bilo ponovnih protesta protiv velike susedne monarhije kao što su oni koji su pre izvesnog vremena bili izraženi u Skupštini, kao i u izjavi i akcijama odgovornih državnih predstavnika u to vreme, a koji su okončani srpskom izjavom od 31. marta 1909. godine; nadalje da, od tog vremena ni razne korporacije u Kraljevini ni zvaničnici nisu pokušali da promene političko i pravosudno stanje koje je stvoreno u Bosni i Hercegovini.

Kraljevska vlada izjavljuje da C. i K. (Carska i Kraljevska) Vlada nije uložila nikakve proteste u tom smislu sem u slučaju jednog udžbenika, u vezi sa čim je C. i K. Vlada primila potpuno zadovoljavajuće objašnjenje. Za vreme balkanske krize Srbija je u brojnim slučajevima dala dokaze o svojoj miroljubivoj i umerenoj politici i samo zahvaljujući Srbiji i žrtvama koje je podnela u interesu mira u Evropi taj mir je i očuvan.

Kraljevska Vlada ne može biti odgovorna za izjave privatnog karaktera, kao što su, na primer, novinski članci i miroljubiv rad društava, izjave koje su sasvim uobičajena pojava u drugim zemljama, i koje obično nisu pod kontrolom države. Ovo, utoliko pre, budući da je Kraljevska Vlada pokazala veliku predusretljivost u rešavanju čitavog niza pitanja koja su nastala između Srbije i Austro-Ugarske, čime je uspela da reši veći broj tih pitanja, u prilog napretka obe zemlje.

Kraljevska Vlada je stoga bila bolno iznenađena tvrdnjama da su državljani Srbije učestvovali u pripremama za zločin u Sarajevu. Vlada je očekivala da će biti pozvana da učestvuje u istrazi o tom zločinu, i bila je spremna, da bi dokazala svoju potpunu korektnost, da preduzme mere protiv svih lica u vezi s kojima eventualno primi obaveštenje.
U skladu sa željama C. i K. Vlade, Kraljevska Vlada je spremna da preda sudu, bez obzira na položaj i čin, svakog srpskog državljanina za čije učešće u zločinu u Sarajevu bude primila dokaz. Ona se posebno obavezuje da na prvoj strani zvaničnog glasila od 26. jula objavi sledeću izjavu:

Vlada Kraljevine Srbije osuđuje svaku propagandu koja bi bila uperena protiv Austro-Ugarske, tj. takve aktivnosti u celini, čiji je cilj odvajanje izvesnih teritorija od Austrougarske Monarhije, i iskreno žali tužne posledice ovih zločinačkih mahinacija ….
Kraljevska Vlada žali što su, prema noti C. i K. Vlade, izvesni srpski oficiri i zvaničnci učestvovali u propagandi koja je upravo pomenuta, i što je to ugrozilo prijateljske odnose u pogledu čijeg negovanja se Kraljevska Vlada svečano obavezala izjavom od 31. marta 1909. godine….

Kraljevska Vlada se nadalje obavezuje:

  1. Da u toku sledećeg redovnog zasedanja Skupštine, u propise o štampi unese klauzulu o tome da će raspirivanje mržnje ili nepoštovanja prema Monarhiji biti najstrože kažnjeno, kao i svaka publikacija čija je opšta tendencija uperena protiv teritorijalnog integriteta Austro-Ugarske.
    S obzirom na predstojeću reviziju ustava, ona se obavezuje da će izvršiti izmenu i dopunu člana 22, ustavnog zakona, kojom se dozvoljava konfiskacija takvih publikacija budući da je to sada nemoguće prema jasnoj definiciji člana 12. ustava.
  2. Vlada ne poseduje nikakve dokaze, a nota C. i K. vlade ih ne pruža, da su društvo “Narodna Odbrana” i druga slična društva do sada izvršila bilo kakve zločinačke radnje ovakve vrste preko bilo kog svog člana. Bez obzira na to, Kraljevska Vlada će prihvatiti zahtev C. i K. Vlade i raspustiti društvo “Narodna Odbrana”, kao i svako društvo koje bi bilo protiv Austro-Ugarske.
  3. Vlada Kraljevine Srbije se obavezuje da bez odlaganja ukloni iz javnog uputstva u Srbiji sve što bi moglo doprineti propagandi uperenoj protiv Austro-Ugarske pod uslovom da C. i K. Vlada dostavi stvarne dokaze ove propagande.
  4. Kraljevska Vlada je takođe spremna da otpusti oficire i zvaničnike iz vojske odnosno državne službe u odnosu na koje sudska istraga dokaže da su krivi za radnje protiv teritorijalnog integriteta Monarhije; ona očekuje da joj C. i K. Vlada saopšti, u cilju otpočinjanja istrage, imena tih oficira i zvaničnika, kao i činjenice koje im se stavljaju na teret.
  5. Kraljevska Vlada priznaje da joj nije jasan smisao i domet onog zahteva C. i K. Vlade koji se odnosi na obavezu Vlade Kraljevine Srbije da dozvoli saradnju zvaničnika C. i K. Vlade na srpskoj teritoriji, ali izjavljuje da je spremna da prihvati svaku saradnju koja nije u suprotnosti s međunarodnim pravom i s krivičnim pravom, kao ni sa prijateljskim i dobrosusedskim odnosima.
  6. Kraljevska Vlada smatra svojom dužnošću i kao normalno da otpočne istragu protiv svih lica koja su učestvovala u zločinu od 28. juna a koja se nalaze na njenoj teritoriji. Što se tiče saradnje posebno određenih zvaničnika C. i K. Vlade u ovoj istrazi, to se ne može prihvatiti budući da predstavlja kršenje ustava i krivičnog postupka. Međutim, u nekim slučajevima rezultat istrage bi mogao biti saopšten austrougarskim zvaničnicima.
    7. Kraljevska Vlada je dala nalog da se na dan prijema ove note, uveče, uhapski major Vojislav Tankosić. Međutim, što se tiče Milana Ciganovića, koji je državljanin Austrougarske Monarhije i koji je do 28. juna bio zaposlen u Odeljenju železnice, do sada nije bilo moguće pronaći ga, zbog čega je izdat nalog za njegovo hapšenje.
    Moli se C. i K. Vlada da stavi do znanja, čim to bude moguće, a u cilju sprovođenja istrage, postojeći osnov za sumnju i dokaze o krivici, koji budu rezultat istrage u Sarajevu.
  7. Srpska Vlada će proširiti i zavesti strože mere od postojećih u cilju suzbijanja krijumčarenja oružja i eksploziva.
    Podrazumeva se da će Vlada odmah preduzeti mere i strogo kazniti službena lica pogranične službe na liniji Šabac-Loznica koji su prekršili svoju dužnost i dozvolili počiniocima zločina da pređu granicu.
  8. Kraljevska Vlada je spremna da da objašnjenja o izjavama koje su njeni zvaničnici u Srbiji i u inostranstvu dali u intervjuima nakon zločina i koji su, prema tvrdnjama C. i K. vlade, bili neprijateljski prema Monarhiji. Čim C. i K. Vlada detaljno istakne gde su te izjave date i uspe da dokaže da su te izjave stvarno dali odnosni funkcioneri, Kraljevska Vlada će se lično postarati da se prikupe potrebni dokazi.
  9. Kraljevska Vlada će obavestiti C. i K. Vladu, ukoliko to već nije učinjeno ovom notom, o preduzetim merama o kojima je reč čim bude dat nalog se preduzme neka od tih mera i čim ona bude sprovedena.

Vlada Kraljevine Srbije veruje da je u zajedničkom interesu da se ne donosi ishitreno rešenje ove stvari i stoga, u slučaju da C. i K. Vlada ne bude smatrala da je zadovoljna ovim odgovorom, spremna je kao i uvek da prihvati mirno rešenje, bilo da odluku o ovom pitanju donese Međunarodni sud u Hagu ili prepuštanjem odluke Velikim Silama koje su učestvovale u izradi izjave koju je srpska Vlada dala 18/31. marta 1909. godine.”

Nakon reakcije barona Gizla na odgovor, istog dana (25. jula) usledio je Manifest srpske vlade kojim se narod upoznaje sa situacijom i mogućnošću rata. A rat je sasvim izvesno kucao na vrata Kraljevine Srbije ali i gotovo celog sveta. Već sledeće večeri pali su prvi plutoni na Beograd.

Julski ultimatum

Posle nepunih mesec dana od izvršenja sarajevskog atentata, za koje su vreme velike evropske sile vodile diplomatske razgovore o rešenju srpsko-austriskog konflikta mirnim putem, austrougarski poslanik u Beogradu baron Gizl, predao je 23. jula 1924. godine predsedniku srpske vlade ultimatumi i zahtevala odgovor u roku od 48 sati.

Uslovi ultimatuma su bili takvi da je bilo jasno da ih Srbija kao suverena država neće prihvatiti. Uz podršku Nemačke, Beč je odlučio da Srbiju vojno kazni, najviše zbog jačanja njenog autoriteta u južnoslovenskim delovima Austrougarske.

Austrougarska tražila je od Srbije sledeće:

„Kralјevsko-srpski poslanik na bečkom dvoru, dao je 31. marta 1909. godine, po nalogu svoje vlade, car. i kralјevskoj vladi ovu izjavu:

„Srbija priznaje, da stanjem, stvorenim u Bosni, njena prava nisu tangirana i da će se prema tome prilagoditi rešenjima, koje će velike sile doneti s pogledom na Čl. 25. berlinskog ugovora. Povinujući se savetima velikih sila Srbija se obavezuje, da će obustaviti politiku protesta i odupiranja koju je vodila od septembra prošle godine s obzirom na aneksiju i dalјe se obavezuje, da će promeniti pravac svoje sadašnje politike prema Austrougarskoj i da će u buduće sa Austrijom živeti na osnovi prijatelјskih susedskih odnosa“.

„Događaji poslednjih godina, a naročito bolni događaji od 28. juna, pokazali su da u Srbiji postoji prevratnički pokret koji ima za cilј, da od Austrougarske monarhije ocepi neke delove njene teritorije. Taj pokret, koji je postao pred očima srpske vlade, ispolјio se na taj način, što je preko granice srpske Kralјevine došlo do terora, do čitavog reda atentata i ubistava“.

„Daleko od toga da ispuni formalne obveze od 31. marta 1909. godine, Kralјevsko-srpska vlada nije ništa učinila da taj pokret uguši. Ona tolerira zločinačke smutnje raznih društava i udruženja, upravlјenih protnv monarhije; neobuzdan ton štampe; veličanje onih koji su izvršili atentat; učestvovanje oficira i činovnika u prevratničkim smutnjama; ona je dalјe tolerirala nezdravu propagandu u javnoj nastavi i naposletku je tolerirala sve manifestacije, koje su kod stanovništva mogle da izazovu mržnju prema monarhiji i preziranje njenih ustanova. To toleriranje, za koje je kriva srpska vlada, postojalo je i u onome trenutku, kad su događaji od 28. juna celome svetu pokazali grozotne posledice toga toleriranja.

Iz iskaza zločinačkih izvršilaca atentata od 28. juna jasno se vidi, da je sarajevsko ubistvo pripremlјeno u Beogradu, da su ubice oružje i bombe, kojima su bili naoružani, dobili od srpskih oficira i činovnika koji su pripadali „Narodnoj odbrani“, i da su, naposletku, srpski pogranični organi učinili da se ubice i njihovo oružje prebace u Bosnu. Navedeni rezultati istrage ne dozvolјavaju ces. i kralјevskoj vladi da i dalјe ostane u rezervisanoj trpelјivosti, u kojoj je godinama bila prema onim smutnjama, kojima je središte bilo u Beogradu i koje su odatle prenošene na zemlјište Austriske monarhije. Ti događaji stavlјaju u dužnost ces. i kralјevskoj vladi da učini kraj ovim smutnjama, koje predstavlјaju stalnu opasnost za mir monarhije.

Da bi se taj cilј postigao ces. i kralјevska vlada prinuđena je da od srpske vlade traži jedno zvanično uverenje, da osuđuje propagandu protiv Austrougarske, tj. da osuđuje sve one težnje, čiji je krajnji cilј da se od Austrougarske monarhije oduzmu teritorije koje njoj pripadaju, i da se srpska vlada obvezuje da će svima sredstvima ugušivati tu zločinačku i terorističku propagandu. Da bi toj svojoj obavezi dala svečan karakter, srpska vlada će na prvoj strani zvaničnih novina 26. jula doneti sledeću izjavu:

„Kralј. srpska vlada osuđuje propagandu, koja je upravlјena protiv Austrougarske, t.j. osuđuje sve one struje, čiji je cilј odvajanje od Austrougarske teritorije, koja njoj pripada i sažalјeva najiskrenije grozotne posledice tih zločinačkih radnji.

Kralј. srpska vlada sažalјeva, što su srpski oficiri i činovnici uzeli učešća u pomenutoj propagandi i time doveli u pitanje prijatelјske susedne odnose, za koje se srpska vlada najsvečanije obvezala notom od 31. marta 1909. godine da će ih gajiti.

Kralј. srpska vlada, koja osuđuje svaku pomisao i svaki pokušaj mešanja u sudbinu stanovnika ma koga dela Austrougarske, smatra za svoju dužnost da oficire, činovnike i celo stanovništvo Kralјevine Srbije izrično opomene, da će u buduće sa krajnjom strogošću postupati prema onim licima, koja bi se o to ogrešila i da će se truditi svima silama da to onemogući i uguši“.

„Ova izjava ima se istovremeno saopštiti i srpskoj vojsci jednom naročitom naredbom Nј. V. Kralјa i štampaće se u zvaničnom Vojnom listu.

„Osim toga Kralј. srp. vlada obvezuje se:

1. Da uguši svaku publikaciju, koja draži na mržnju i na preziranje Austrougarske monarhije i čija je opšta tendencija upravlјena protiv integriteta monarhije;
2. Da odmah rasturi društvo „Narodna obrana“, čija se sva propagandska sredstva imaju konfiskovati i da isto tako postupi protiv ostalih svih društava i udruženja u Srbiji, koja se bave propagandom protiv Austrougarske. Kralј. srpska vlada postaraće se da ta rasturena društva ne produže svoju delatnost pod drugim imenom ili u drugoj formi;
3. Da ukloni iz vojske i iz državne službe uopšte sve oficire i činovnike, koji su krivi za propagandu protiv Austrougarske. Car. i kralјev. vlada zadržava pravo da njihova imena saopšti kralјevskoj vladi uz predaju materijala koji ih terete;
4. Da pristane, da u Srbiji organi car. i kralјevske vlade učestvuju pri ugušivanju pokreta protiv teritorijalnog integriteta monarhije;
5. Da povede istragu protiv onih saučesnika u zaveri od 28. juna, koji se nalaze na srpskoj teritoriji. U istrazi, koja se na to bude odnosila, učestvovaće organi, koje će car. i kralјevska vlada za to delegirati;
6. Da bez ikakvog odlaganja uhapsi majora Voju Tankosića i izvesnog Milana Ciganovića srpskog državnog činovnika, koji su rezultatom istrage kompromitovani;
7. Da uspešnim merama spreči učestvovanje srpskih vlasti u krijumčarenju oružja i eksploziva preko granice. Da one organe pograničnih vlasti u Šapcu i Loznici, koji su izvršiocima zločina u Sarajevu pomogli da pređu granicu, otpusti iz službe i strogo kazni;
8. Da car. i kralјevskoj vladi da izjasnjenja o neoprostivim izjavama visokih srpskih činovnika u Srbiji i u inostranstvu, koji, bez obzira na svoje zvanične položaje, nisu prezali da posle atentata od 28. juna u intervjuima govore na neprijatelјski način protiv Austrougarske;
9. Da bez odlaganja izvesti c. i kr. vladu o izvršenju mera, u prošlim tačkama obuhvaćenim.
C. i kr. vlada očekuje odgovor Kralјevske vlade najdalјe do subote, 25. ovog meseca u 18 časova.
Memoar o rezultatima istrage u Sarajevu, u koliko se on odnosi na činovnike navedene u tač. 6., 7. i 8., priložen je ovoj noti“.
Memoar o ishodu istrage u Sarajevu glasi: Istraga, koju je sud u Sarajevu vodio nad Gavrilom Principom i drugovima zbog izvršenog zločina 28. juna ove godine i zbog saučesništva u njemu, do sad je utvrdila ovo:
„1. Plan, da se nadvojvoda Franc Ferdinand ubije za vreme svog bavlјenja u Sarajevu, pripremili su u Srbiji u Beogradu Gavrilo Princip, Nedelјko Čabrinović i Trifko Grabež, uz pomoć majora Voje Tankosića;
2. Šest bombi i četiri brovning revolvera sa municijom, kojima su se zločinci poslužili kao oruđem, nabavili su i dali Principu, Čabrinoviću i Grabežu, neki Milan Ciganović i major Voja Tankosić;
3. Bombe su ručne granate, koje su iz depoa oružja srpske vojske u Kragujevcu;
4. Da se obezbedi uspeh atentatu, poučavao je Ciganović Principa, Čabrinovića i Grabeža u rukovanju ručnim granatama i upućivao u jednoj šumi pored strelišta topčiderskog, Principa i Grabeža u gađanju iz brovning revolvera; i
5. Da bi Principu, Čabrinoviću i Grabežu omogućio prelazak preko bosansko-hercegovačke granice i da bi omogućio prokrijumčarenje njihovog oružja, Ciganović je organizovao čitav jedan tajni sistem prevođenja. Prelaz zločinaca u Bosnu i Hercegovinu izvele su pogranične vlasti iz Šapca (Rade Popović) i Loznice, kao i carinski službenik Radivoj Grbić iz Loznice, uz pomoć više drugih lica.“

Odgovor ruskog cara Nikolaja II prestolonasledniku Aleksandru

Na sednici 24. jula u 10 časova, srpska vlada pristupa rasmatranju austrougarskog ultimatuma i sastavlјanju odgovora.

Lazar Paču je, najverovatnije posle prvih konsultacija, u okružnici svim srpskim predstavništvima u inostranstvu izneo “da su zahtevi takvi da ih u celini ne može prihvatiti nijedna srpska vlada”.

Nј. V. Prestolonaslednik Aleksandar istog dana šalјe Nј. V. ruskom caru Nikoli II ovakvu depešu:

„Srbija je gotova da primi sve uslove Austrougarske, koji odgovaraju položaju jedne samostalne države, kao i sve one uslove koje bi Car savetovao da se prime“.

Odgovor Nј. V. ruskog cara Nikole II stigao je u Beograd tek 27. jula, dakle posle roka, kad je morao biti predat odgovor srpske vlade na austriski ultimatum, i glasio je:

„Dok ima i najmanje nade da se izbegne prolivanje krvi, svi naši napori treba da teže tome cilјu. Ako, u prkos najiskrenije naše želјe, mi ne uspemo, Vaše Visočanstvo neka bude uvereno, da ni u kom slučaju Rusija neće biti ravnodušna za sudbinu Srbije“.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu

 




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .