MediaSfera
Piše: Nikola Marković
Igor Ripak (1982), umetnik i fotograf jedan je od umetnika iz Srbije čiji su radovi predstavljeni na onlajn platformi „Na drugi pogled // Auf den zweiten Blick // At Second Glance”, koji je pokrenuo Austrijski kulturni forum. Zamišljena kao izlagački prostor za tematski i kurirani umetnički sadržaj koji u inicijalnoj fazi čine radovi 10 vizuelnih umetnika/umetnica iz Srbije i 10 iz Austrije, pristiglih na konkurs koji je ovom prilikom raspisan i realizovan, platforma tematizuje način na koji posmatramo „onog drugog“ i predrasude u kontekstu austrijsko-srpskih odnosa.
Igor Ripak je diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti u Beču 2020. godine, u klasi prof. dr Jaira Martina Gutmana, a 2010. je diplomirao na smeru dramaturgija, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Dobitnik je nagrade Akademije likovnih umetnosti u Beču 2020. godine. U svom radu se služi transformativnim procesima transmedijalne adaptacije, sa akcentom na sociopolitičke teme koje oblikuju našu realnost.
Njegov rad „When I was young and wild” predstavlja fotografiju autora nastalu četiri godine pre početka rata u Hrvatskoj, sa kapom JNA (Jugoslovenske narodne armije) i puškom. O motivaciji za nastanak rada Igor Ripak je rekao: “Saznavši da sam iz Srbije, koleginica sa Akademije likovnih umetnosti u Beču me je upitala kako se osećam kao ratni zločinac. Kako bih našao pravi odgovor, pročešljao sam porodičnu istoriju i našao fotografiju koja precizno pokazuje političke sklonosti članova moje porodice”. Na fotografiji je kapa JNA autorovog oca, puška je dedina, a dvogled, opasač i bajonet je autorov drugi deda zaplenio od nemačkog oficira u Drugom svetskom ratu.
Njegov rad moguće je pogledati na online platformi ,,Na drugi pogled”: https://www.secondglance.rs/sr/gledista/igor-ripak/186
Šta vam je bilo interesantno u samoj ideji ovog konkursa i koliko ste se tokom svoje umetničke prakse generalno, bavili upravo ovim temama?
I.R: Odrastao sam u Zrenjaninu, multikulturnoj sredini, te su pitanja nacionalne pripadnosti i identiteta nešto sa čime sam se susreo vrlo rano u mladosti.
When I was young and wild ne bi bio moguć bez onog drugog. Iako nekada može dovesti do bizarnih situacija, mislim da je ta drugost prelepa stvar jer nam omogućava da sagledamo sebe iz perspektiva koje su nam inače van domašaja. Da nema tog drugog, bilo bi nam dosadno.
Jedna od tema konkursa je i perspektiva iz koje posmatramo “onog drugog”. Kako vi posmatrate tog “drugog” i koje relacije uočavate kao tipske – ili kao predrasude – vezane za austrijsko-srpske odnose?
I.R: Ovde konobaru kažemo zusammen, u Austriji će reći getrennt kada nas pita kako plaćamo ceh. No, šalu na stranu, mislim da je najveća razlika – klasna razlika. U društvima koja su potrošačka, a i austrijsko i srpsko to svakako jesu, kupovna moć pojedinca ga vrlo jasno klasno odeđuje. A naša kupovna moć je, složićete se, katastrofalna. Dodatni problem stvaraju vize, boravišne i radne dozvole. Sve se to sabira i dodaje rastućoj anksioznosti u svakodnevnim međuljudskim odnosima.
Ovaj problem se dodatno produbljuje i institucionalizacijom ovakvog odnosa ka građanima sa Balkana. Sećam se oglasa AK (Arbeiterkammer Wien) za obuku i doškolavanje od pre par godina. Oglas se mogao naći u bečkim magazinima na BKS (bosansko-hrvatsko-srpski) i na nemačkom. Lejaut je bio identičan, ali je na fotografiji za nemačka izdanja bio doktor, dok je na fotografiji za BKS izdanja bio metalostrugar za strugom.
60 godina kasnije, i gastarbeiter je i dalje samo to, gost i radnik, jeftina radna snaga.
U opisu rada pišete da vas je koleginica sa Akademije likovnih umetnosti u Beču upitala kako se osećate kao ratni zločinac. Obično smatramo “kulturne krugove” kao tolerantnije i sa manje predrasuda prema “onom drugom”, pa bi ovakvo iskustvo možda delovalo i iznenađujuće. Kakvo je vaše iskustvo u tom smislu – odakle dolaze predrasude i prosuđivanje “na prvi pogled” tokom vašeg školovanja i boravka u Austriji?
I.R: Visoko obrazovanje nažalost ne podrazumeva i visok stepen tolerancije i razumevanja drugosti, naprotiv, „kulturne krugove“ kako ste ih nazvali, često odlikuje visok stepen elitizma, te samim tim i gordosti.
Sa druge strane, pre nekoliko dana je bila 26. godišnjica genocida u Srebrenici. Svedoci smo da naše društvo nije u mogućnosti da se odredi ka genocidu niti politici negiranja devedesetih. Kako i zašto bismo onda očekivali da to urade drugi?
Biti „ratni zločinac“ je trauma koju su nam ostavili u amanet. Niko nema za pravo da nas nazove ratnim zločincem, ali ima pravo da nas upita da se ka tom zločinu odredimo, koliko je i naše pravo da na to pitanje damo odgovor.
Kroz vaš rad se provlači istorijsko i političko iskustvo tri generacije muškaraca u vašoj porodici. Koliko je vas odredilo kao osobu i kao umetnika iskustvo vaših predaka, a naročito kroz prizmu njihovog odnosa prema ratu i ratnom nasleđu kao lajtmotivu rada?
I.R: Odrastati u Srbiji (ili, verujem, bilo gde na Balkanu), kako u drugoj polovini 20-og, tako i početkom 21. veka, neminovno vodi izlaganju stereotipnim normama koje nam se kao muškarcima nameću. Partizana je bilo u lektirama i na televizoru, a lovačkih priča za ručkovima isto koliko i reminesencija o odsluženjima vojih rokova. Moj pokojni deda bi me sa ponosom posmatrao kako halapljivo gutam hranu, govoreći kako ću sigurno biti dobar vojnik kada već tako brzo jedem.
Ovu relaciju između gutanja nesažvakane hrane i dobrog vojnika nikad mi niko nije razjasnio, no, kada sam dovoljno odrastao da shvatim šta znače tri godine koje je on odslužio u vojsci kao graničar, promislio sam tome i odlučio da je to čisto gubljenje vremena i da nikad neću služiti vojsku. Ipak, ideja antifašiste, partizana koji je spreman da se žrtvuje za dobrobit svih, duboko se ukorenila u moju svest. Rat je budalaština, tako sam mislio kao dete, sada bih dodao da je rat mačo budalaština – i da je samo borba bitna.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu
Dodaj komentar