MediaSfera
Foto: Berlinski kongres, Anton fon Vernera/ Wikipedia
Na skupu koji je u glavnom gradu Nemačkog carstva trajao od 13. juna do 13. jula 1878, Srbija je postala država u punom kapacitetu, kao nezavisna kneževina koja će uskoro postati i kraljevina. Na Berlinskom kongresu, koji je jedan od najvažnijih političkih skupova druge polovine 19. veka, nezavisnost je, osim Srbiji, priznata i Crnoj Gori i Rumuniji.
Povod za ovaj skup, na kojem su učestvovali predstavnici najvažnijih država toga vremena, bilo je rešavanje „velike istočne krize”, koja je počela 1875, ustankom Srba u Bosni i Hercegovini, a kulminirala srpsko-turskim i naročito rusko-turskim ratom, kao i Sanstefanskim mirom iz marta 1878. godine.Sanstefanski mir nije primljen sa odobravanjem u Srbiji, a takav rasplet istočne krize nije odgovarao ni Velikoj Britaniji ni Austrougarskoj. Ove dve države insistirale su na održavanju nove mirovne konferencije, u čemu im je na kraju i udovoljeno.
Tako je u Berlinu, od 13. juna do 13. jula 1878. godine, održan sastanak na kojem su učestvovali predstavnici najvažnijih evropskih sila toga vremena – Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Italije, Austrougarske, Rusije i Osmanskog carstva. Berlinskim kongresom predsedavao je čuveni nemački kancelar Oto fon Bizmark, jer Nemačka navodno nije imala nikakvih interesa na Balkanu, pa se verovalo da će prilikom donošenja odluka biti neutralan. Male države mogle su da učestvuju samo posredno, preko predstavnika koji su podnosili pismene predloge.
Jovan Ristić
Srbiju je na Berlinskom kongresu predstavljao Jovan Ristić, vođa Liberalne stranke, bez sumnje najuticajniji i najobrazovaniji srpski političar toga vremena. Mada mu nije bilo dozvoljeno zvanično učešće, on je nastojao da vodeće evropske političare zainteresuje za srpsko nacionalno pitanje.
Srbija je, posle više od 400 godina od pada pod tursku vlast i 70 godina od početka Prvog srpskog ustanka, konačno postala nezavisna i međunarodno priznata država. Ipak, to nije značilo da su svi njeni interesi na ovom skupu ostvareni i da kongres, pored pozitivnih, nije imao i mnoge negativne posledice po celo Balkansko poluostrvo.
Ovaj događaj u istoriji je često spuštan na „niži nivo važnosti“, pre svega jer je Srbija iz višegodišnje krize i dva rata sa Turcima izašla sa manjim dobicima nego što je očekivano. Bosna i Hercegovina, sa većinskim udelom pravoslavnog stanovništva, formalno je ostala u sastavu Turske, uz 30-godišnji protektorat Austrije.
Srbija je, s druge strane, dobila proširenje na jug – četiri okruga, a to su Niš, Leskovac, Pirot i Vranje, što su delom teritorije koje je Rusija videla kao deo „velike Bugarske“, zamišljene po Sanstefanskom miru koji je prethodio Berlinskom kongresu.
Srbija je delovala kao gubitnik, kako u odnosu na Tursku koja je pre kongresa još gospodarila Balkanom, tako i u odnosu sa svojim neposrednim saveznicima što je u srpsko-turskim ratovima Rusija i bila (značajan broj ruskih dobrovoljaca borio se na strani Srbije).
Tada je na scenu stupila i diplomatska veština Jovana Ristića. Često se navodi kako je strpljivo čekajući u hodnicima – na kongresu predstavnici manjih zemalja tek posredno mogli da utiču na tok pregovora – uspeo da od velikih sila izdejstvuje bolje uslove za Srbiju od onih koji su bili predviđeni ranijim sporazumom. Njegova taktika, po profesoru Draganu Simeunoviću, odlikovala se time što je velikim silama objašnjavao šta one dobijaju i šta one gube ako Srbija postane ili ne postane država.
Berlinskim kongresom nezavisnost su dobile i Crna Gora i Rumunija, a Bugarska je ostala autonomna kneževina pod turskim suverenitetom. To je označilo i period kada Srbija svoju spoljnu politiku počinje da oslanja na zapadne sile, što će u srpskoj diplomatiji biti dominantno do pred kraj 19. veka.
Berlinski kongres, kojim je okončana Velika istočna kriza 1875-1878, u istoriji se tumači kao prekretnica u istoriji svih balkanskih naroda i država. A donete odluke i usvojeni ugovori postavili su na dnevni red rešavanje brojnih pitanja gotovo svih balkanskih naroda.
Ovakvim rešenjima veliki delovi srpskog naroda ostali su izvan kneževina Srbije i Crne Gore. One, uz to, nisu imale ni zajedničku granicu, a Srbija je posle kongresa potpala pod snažan austrougarski uticaj. Ipak, ostvaren je glavni cilj – nezavisnost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu
Dodaj komentar