MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević-Jočić
Foto: Aleksandar Jočić
Legenda kaže da su čuveni proroci Tarabići predvideli da će se jednoga dana pojaviti crne zmije koje će da popiju izvorsku vodu. U neverici ljudi su mislili da govore budalaštine i samo odmahivali rukama. Međutim, kada su se 1978. godine pojavile na Taorskim vrelima crne vodovodne cevi mnogi su se setili ovog davno zaboravljenog proročanstva Tarabića. Tada su, na nestručan način, vrela pregrađena a voda preusmerena na vodovod opštine Kosjerić i na taj način su devastirana.
Hroničari ovog kraja podsećaju da u staroj Jugoslaviji nije bilo kalendara ili turističke brošure bez fotografije veličanstnih Taorskih vrela. Međutim, i ono što je ostalo od nekada veličanstvenih Taorskih vrela, čija se lepota poredila sa nadaleko čuvenim Plitvičkim jezerima, izaziva divljenje. I dalje su vrela veoma izdašna i bogata sa protokom vode od oko 150 litara u sekundi. Skriveni od glavnih puteva, okruženi planinskim vrhovima i šumom Taorska vrela su mesto gde je vreme stalo. Privlače turiste, planinare i zaljubljenike u prirodu. Kaskade i slapovi obrasli mahovinom i rastinjem, žubor vode i priroda koja opija su slika po kojoj se pamte Taorska vrela.
Taorska vrela su danas spomenik prirode. Nalaze se u zapadnom delu Srbije, u podnožju planine Povlem. Izbijaju u selu Donji Taor, kod koga se ulivaju u reku Skrapež, pritoku Zapadne Morave.
Torska vrela udaljena su od Valjeva 40 kilometara, ali desetak kilometara makadama koja morate da pređet čine ih itekako dalekim i nepristupačnim. Mi smo do Taorskih vrela stigli preko Valjeva, putem pored manastriru Lelić nastavili pravo sve do Mravinjaca, odakle počinje makadamski put koji vodi preko Belih voda sve do skretanja za selo Donji Taor i za Taorska vrela. Od mosta na reci Skrapež uskim zemljanim puten nastavljamo ka Taorskim vrelima.
Dočekuje nas Pepića vodenica, jedina obnovljena na Taorskim vrelima. I jedina koja i dalje radi. Odavde se pruža nestaran pogled na livade i malinjake koji i sami podsećaju na slapove koji se slivaju niz planine. Nekada je na Taorskim vrelima radilo 12 vodenica i samo mogu da zamislim koji huk je pravilo istovremeno okretanje 12 vodeničkih kola. Taorske vodenice bile su napravljene od drveta i kamena i koristile su vodu kao jedini izvor energije. Nisu imale jazove, ustave i brane, već se voda ka bubnjevima navodila pravo u vodenička kola.
Pošto smo se popili kafu i pivio rashlađeno u vodi nastavljamo naš pohod. Za obilazak vrela nam je bilo dovoljno pola sata.
Sećate se fotografije vodenice sa krovom prekrivenim zelenom mahovinom koja prkosno stoji na slapovima? Ova najslikanija vodenica na vrelima sreušena je pre dve godine. Nešto više stoji još jedna napuštena vodenica, kao podsetnik na umetnost narodnog graditeljstva ovog kraja.
Nastavljamo šetnju i nailazimo na zaravan koja se pruža do velike stene ispod koje izvire voda. Taj deo nije pristupačan a i pećina iz koje voda izlazi je zatvorena.
Od meštana saznajemo da su vrela nekad bila tako jaka da je voda koja se prelivala preko bigrenih kaskada prskala i po dva metra u visinu. Zato su ljudi smatrali da slapovi imaju natprirodnu moć pa su ih zvali Rikovci.
Izvor vrela je u pećini u blizini sela Donji Taor. Sa severne strane je ovaj predeo ograđen liticom koja je uspravna i koja je široka oko 3 metra pri dnu, a visoka je oko 5 metara. Taorska vrela su celom dužinom, od izvora do ušća, formirala dolinu koja je dugačka oko 400 metara. Na prostoru koji nije dugačak, protiče preko nataloženih bigrenih naslaga stvarajući slapove i vodopade. Svoj put završavaju ulivajući se u reku Skrapež, pritoku Zapadne Morave.
Ova oblast je čuvena i po takozvanoj vrelskoj pećini, iznad koje se nalazi krečnjački odsek. Na ovom mestu izbija najveće vrelo, oko koga se nalazi zaravan koja je malo šira i na njoj postoje brojni manji izvori koji se pojavljuju s vremena na vreme. Na samom kraju čitavog toka nalazi se vodopad na reci Skrabež, koji ćemo posetiti nešto kasnije.
Zahvaljujući vodopadima i kaskadnim preskocima, siga se još uvek taloži. Dugogodišnje vađenje sige (prirodnog kamena, koji nastaje od taloga vode koja protiče kroz krečnjak) koja čini podlogu ovog hidrokompleksa, nanelo je drastičnu štetu pri čemu je u potpunosti devastiran poslednji vodopad.
Preporuka je da se Taorska vrela obiđu u proleće, posle topljenja snega ili kiša kada je izvor bogat vodom, pa su tada i najlepša. Nažalost leti Kosjerić crpi i poslednje kapi sa vrela. Početkom jula, kada smo bili, još je bilo vode posle obilnih kiša u junu.
Za Taor kažu da je u prvoj polovini 19. veka bilo jedno selo južno od Valjeva. Na plodnoj zemlji na nekih 1.000 m.n.v. stanovništvo počinje da se naseljava u drugoj polovini 19. veka kada se i Taor deli na dva sela – Gornji i Donji Taor. Ono po čemu je valjevski kraj bio prepoznatljiv u to vreme jesu vodenice, kojih je ovde u vreme kneza Miloša bilo čak 16 od ukupno 200 vodenica koliko ih je bilo u čitavoj Srbiji.
Za obilazak Taorskih vrela i starih vodenica treba preći stazu dugu 15 kilometara.
Taorska vrela su i opomena čoveku kako nepažnja može da naruši ono što je priroda milionima godina stvarala.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu
Dodaj komentar