Eksplozija mašte Kolumne

Jovana Ješić: Minimalne promene

Ekslozija-maste-jovana-jesic-jpg

MediaSfera

 

 

Piše: Jovana Ješić

 

Mami je prošlo 40 dana.

Skoro ništa se nije promenilo.




Malo sam se ja promenila. Dobila sam lišaj na desnoj lopatici. I perut u kosi.

Ostalo, sve je isto.

Moja glava je i dalje opterećena.

Postavljam pitanja na koja niko nema odgovor.

Prisećam se nekih razgovora i sitnica koje me teraju na plač.

I imam malo više razumevanja za druge.

Kad kažem da imam malo više razumevanja za druge mislim na jednu maminu sestru od strica. To je moja tetka. Kad god odem kod nje, a ona ako pogleda u sliku svojih roditelja ili ih spomene kroz razgovor kreće da plače. I uvek sam mislila “Bože da l’ je ova moja tetka normalna. Prošlo je toliko godina od kako su joj umrli roditelji, a ona je u stanju da na pomen njihovog imena zaplače?” A sada sam se ja pretvorila u svoju tetku. Na pomen maminog imena puštam suzu, a kada neko kaže “pokojna Mira” trčim u sobu da još više kvasim jastuk. Sećam se razgovora sa tetkom i tek sada stvarno razumem njenu bol. A i ona moju bol razume i oseća. I sada se trudim da imam malo više razumevanja za druge, jer ako nešto ne razumem, ne znači da taj neko preuveličava, ili da je previše emotivan, previše osetljiv.

Kad kažem da se prisećam nekih razgovora i sitnica koje me teraju na plač mislim na razgovore i planove koje sam imala sa mamom. Na primer, kada sam joj kupila hodalicu napisala mi je poruku da li ćemo morati da kupujemo novu hodalicu kada se uništi guma na ovoj, a ja sam joj rekla “ne, mama, tada ćemo samo tu gumu da zamenim, tako su mi rekli u prodavnici”. A sada kada vidim maminu hodalicu, vidim te gume koje još nije stigla da izliže, da stanji. I u tom trenutku krećem da plačem, jer nije dočekala da se unište ove gume, nije dočekala da kupimo nove. Ove gume su sada gotovo neiskorišćene i to je ono što me boli. Boli me to što nije imala vremena da iskoristi te gume. I tako, svako razmišljanje tera na neko prisećanje i na novu turu plakanja.

A kada kažen da postavljam pitanja na koja niko nema odgovor mislim na to što me sada muči kako je njoj? Kako je mami sada? Šta znači to “ona se sada odmorila”? Gde je ona sada? Da li je u raju? Postoji li uopšte raj? Da li se ponovo rodila? Ako jeste, da li se ponovo rodila kao čovek ili kao biljka, životinja?  Da li je umrlo njeno telo, a njena duša živi? I gde živi? I šta znači to “ona je živa dokle god mi nju spominjemo”?

Na ova pitanja, a i na mnoga druga koja sebi stalno postavljam niko nema odgovor. Ne postoji osoba koja je umrla pa oživela pa da mogu da je pitam, šta postoji posle smrti i da li uopšte nešto postoji. Ostaje mi jedino da se nadam da postoji nešto izvan ovog crnila, izvan ove tuge i da se nadam da je ona pronašla svoj mir, da je njena duša spokojna i da me gleda sa nekog lepšeg mesta.

 


Jovana Ješić

Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/




Dodaj komentar

Click here to post a comment

NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .