MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Mama je preminula.
Besmisleno je da pišem o tome koliko mi je teško.
Apsurdno je da objašnjavam svoju bol.
Glupo je da vam pričam o trenutku kada sam upala u stanje histerije i kada sam lekarima iz hitne pomoći, nakon što su mi izjavili saučešće, govorila kako da rade svoj posao, da uzmu defibrilator, da je intubiraju i da urade nemoguće.
Čudno je da pričam o mami u prošlom vremenu.
Teško je prihvatiti da nje nema. Teško je videti njenu sliku. Njene muškatle. Njenu garderobu. Teško je videti sve njeno, a ne videti nju.
Zatvorim oči i pokušavam da se setim njenog glasa, mirisa, dodira i lika, a pred očima mi je samo slika nje koja nepomično leži dok lekari odlaze.
Neprekidno vrtim film u glavi i pokušavam da se setim svakog delića sekunde. Pokušavam da nađem svoju grešku, a svi kažu da nigde nisam pogrešila. I ja znam da nisam. Znam da sam dala sve od sebe da njoj bude bolje. Dala sam sve od sebe da joj olakšam patnju.
Bila sam svesna da je umrla dok smo čekali da stigne hitna pomoć i dok sam joj masirala srce i davala veštačko disanje. U glavi su mi prolazili flešbekovi trenutka kada je deda umro, a ja sam bila pored njega. Sve je bilo isto, samo sam tada bila mirna i staložena, bila sam spremna da se oprostim od njega, a sada nisam bila spremna da se oprostim od majke i to nisam želela, jer nisam želela da umre. Nisam želela da kažem zadnje “volim te” tada. Nisam želela kraj. I znam da nemam pravo da budem sebična i da kažem da mi je potrebna, jer muke koje su zbog bolesti postajale sve veće, njoj su produživale bol i patnju. I to ne bi bio život, već mučenje.
Kažu da je smrt bila spas, ali ja u to ne mogu da poverujem.
Kako može da bude spas odvojiti se od deteta?
Kako može da se živi bez majke?
Nije dočekala moju diplomu.
Nije dočekala moje venčanje.
Svoje unuke.
Mnogo toga nije dočekala.
Ali za sve ono što sam ja ikada uradila, ona je zaslužna.
Ona je bila podrška.
Oslonac.
Ona je bila moj temelj i moj dom.
Ona je bila moj saputnik i sapatnik.
Ona je zaslužila da budem hrabra, jaka i da budem borac kakav je ona bila.
Znam da je potrebno vreme. Znam da vreme ništa ne leči, već samo pomaže da prihvatimo činjenice i da naučimo da živimo, ponovo.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Dodaj komentar