MediaSfera
Piše: Dr Jasmina S. Ćirić, docent
Univerzitet u Kragujevcu, Filološko-umetnički fakultet
Foto: Jasmina S. Ćirić, Fondacija Blago
,,Gračanice ti ćeš možda odoleti. Lepota će te odbraniti.
Okrenutost suncu. Otvoren prostor.
Možda će se i narod okolo tebe zadržati.
Možda svi neće ni otići.“
U godini u kojoj se navršava tačno 700 godina od upokojenja Svetog kralja Milutina (1282 – 1321) neizbežno je pomenuti da se navršava i 700 godina crkve Blagoveštenja Bogorodičinog u Gračanici. Otuda je dobro podsetiti da je Gračanica, koja je petnaest godina pod zaštitom UNESCO, svojim originalnim izgledom u celini decenijama unazad privlačila vernike, istraživače, putnike dobronamernike.
Ko nije uživo video Gračanicu nije ni mogao sa fotografija i starih razglednica da joj sagleda lepotu. Reljefnost ove crkve prikuje oko za tananost oblika, postolja, blagost lukova, toplinu opeke i kamene tesanike. Tek tada postaje jasno zašto je pesnik zapisao ,,puklo polje širom, a tamo ko gora srebrna i čista pokrivena nebom Gračanica blista“.
Srednjovekovni neimari su nekad ostavljali trag svoje mistrije, što nije slučaj u Gračanici. Gradnja Gračanice počela je najverovatnije 1311. godine, kada je kralj Milutin već zašao u četvrtu deceniju svoje vladavine. Podizao je, proširivao i obnavljao manastire u Jerusalimu, Solunu, Carigradu, na Svetoj Gori i Srbiji. Kada je pred kraj života pregao da obnovi Gračanicu njegove zasluge za Autokefalnu crkvu su već bile zaokružene na najbolji način.
Pri ovom manastiru je bilo sedište jedne od najstarijih episkopija, nazvane Lipljanska po srednjovekovnoj župi. Nastavljala je tradiciju poznatog crkvenog središta u antičkoj Ulpijani udaljenoj jedva 2km od Gračanice. Istovremeno, ne bi trebalo zaboraviti da je upravo ove krajeve oslobodio je i priključio srpskoj državi u drugoj polovini XII veka veliki župan Stefan Nemanja.
Pošto je postojeća crkva u Gračanici imala ozbiljnih statičkih problema te bila sklona urušavanju, kralj Milutin je odlučio da je obnovi ,,ot osnovanija“ kako se kaže u osnivačkoj povelji jer je kralj video ,,razdrušenije i padenije hrama svetije Bogorodice gradčanskije jepiskupije lipljanskije“. Prema ,,Životu kralja Milutina“ Arhiepiskopa Danila II, kralj je sistematski rekonstruisao stare episkopske crkve. Danilo II ih nabraja ovim redom: na prvom mestu episkopiju prizrensku, na drugom mestu episkopiju gračaničku za koju kaže da je Blagoveštenje Bogorodice – i na trećem mestu skopsku crkvu Bogorodice Trojeručice koja se nažalost nije očuvala.
Uz pomoć Episkopa Ignjatija, kralj Milutin je vratio otete posede, darovao je manastiru sela i podigao crkvu. Sve to zapisano je u povelji koju je manastiru podario 1321. Ta povelja počinje izuzetno lepim uvodom: ,,Car Careva i Gospod Gospodara , Svetlost Živa i nepristupna što nebesima upravlja i zemljom caruje i Preispodnjom gospodari, što životom i smrću vlada, uzađe na Goru Tavorsku hoteći da pokaže učenicima svetlost Božanstvene slave svoje“.
Za vreme Milutinove vladavine država je ojačala, uvećana je i postala bogatijom. Rudnici su davali bogat doprinos, posebno Novo Brdo, a srebrni novac je imao veliku vrednost. Srpsku državu je uvrstio u kulturne zemlje. Tada su arhitektura, vajarstvo a pogotovo slikarstvo pokazivali razmah stvaralaštva u Srbiji. Mnogo šta je pokazivalo i istančanost Milutinovu kada je reč o umetnosti, a osobito kada je reč o odabiru neimara i slikara. Na Milutinovom dvoru je zračio snažan kulturni duh. To nikako nije bila balkanska provincija o čemu svedoče izvori, a ponajviše spomenici visokih vrednosti, književnosti i umetnosti.
Da bi se sagledala i ocenila umetnost Gračanice trebalo bi znati da je reč o izvanrednom ostvarenju. Srpska arhitektura je decenijama pre izgradnje Gračanice, crpela inspiracije iz Carigrada, Soluna i Svete Gore. Zato objašnjenje za nesvakidašnje oblike osim u navedenim centrima treba tražiti i na sprskom tlu: crkvi Bogorodice Ljeviške, Starom Nagoričinu i Studenici. Graditelj je ponovio oblik upisanog krsta sa izdvojenim oltarom, naosom i pripratom. U istočnom delu crkve su i dva zasebna paraklisa. Prvi izazovi su sačekali neimara u gornjim delovima gde su morali biti rešeni ključni problemi tačke statike i kompozicije. Slepa kalota je nad oltarskim prostorom. Njena ravnoteža je katihumenija nad niskom pripratom na zapadnoj strani. Upisani krst je dozvolio upisivanje petokupolnog rešenja koje nije ni nalik kao što je to u crkvi Bogorodice Ljeviške i Starog Nagoričina. Osnovna misao neimara je bila dobijanje celine gde oblici izrastaju jedan iz drugog. Svaki oblik učestvuje u skulptorski shvaćenoj masi. Gračanica je visoka kao nijedna crkva pre nje u Srbiji. Kupola je podignuta na preko 20m visine, a nose je 4 stupca visoka 10m izvedena samo u opeci i malteru. Oni poduhvataju dva krsta postavljena u superpoziciji na koje se oslanja kupola. Ovo je čisto i dosledno, jedino rešenje tog tipa u arhitekturi vizantijskog sveta.
Pravi efekti takve arhitekture iskazani su spolja. Stepenovanjem masa dobijen je piramidalni oblik građevine. Čemu su prilagođene i bočne kupole , njihovim lakim smicanjem i nadvišavanjem postolja. Čak i oblici lukova ispod kupole koji se lome kao u gotičkoj umetnosti, naglašavajući glavnu kupolu. Zidanje po sistemu cloisonné (ćelijasto) izvedeno je pravilnim tesanicima i masivnim malternim spojnicama.
Samo na istočnoj fasadi ispadaju tri trapezaste apside. U gornjem delu su mase nemirnije, menja se obojenost i polihromatski kvalitet fasadnih površina zbog povremene ili isključive upotrebe opeke. Promišljenim i skladnim rasporedom masa i oblika, Gračanica odaje utisak da nema sebi sličnoj u vizantijskoj i srpskoj umetnosti kasnog srednjeg veka.
Unutrašnji prostor Gračanice zakrčen je zidovima i stupcima i podeljen na uske, visoke i neretko slabo osvetljene kompartimente. Freskama dekorisani prostor Gračanice dug je 14 metara, širok je 11 metara i u centralnom delu visok je 19 metara. U uskom, dobro osvetljenom srednjem prostoru, freske se penju u vrtoglave visine. Freske su dosta dobro očuvane, a konzervatorsko-konzervatorski zahvati sprovođeni su uz duže prekide više decenija. Tek pre nekoliko godina su u potpunosti digitalizovane.
Ne mogu se izbrojati pojedinosti naslikane na freskama koje iskrsavaju pred očima posmatrača. I kvalitet i inovacije gračaničkih majstora ne ispoljavaju se lako u skoro beskrajnim količinama naslikanog.
U svodovima su svečane freske velikih praznika, pored njih – u pandantifima četiri jevanđelista, iznad njih u tamburu kupole su proroci, dok je u temenu kalote Hristos Pantokrator okružen prstenom Božanske liturgije.
Ukupno vidimo dvanaest redova fresaka. Već u Gračanici vidimo enciklopedijski karakter srpskog živopisa, te se s pravom mogu već na ovom mestu dobro razumeti reči Grigorija Camblaka koji je govorio o Dečanima da je crkva tolika ,,da se utruđuju oči onih koji gledaju“.
Svaki posetilac prilikom ulaska u hram najpre se suočava sa prolazom između naosa i priprate gde je sačuvana ktitorska kompozicija. Od Hrista na heruvimima u vrhu luka sleću dva anđela s krunama prema kraljici Simonidi (,,Simonida, kraljica Paleologina, kćer cara Andronika“) i kralju Milutinu s modelom hrama (,,Stefan Uroš, Hristu Bogu veran,milošću Božjom kralj, samodržac svih srpskih zemalja i pomorskih i ktitor“) .
Crkva je neobično verno prikazana u kraljevim rukama. Zanimljivo je da su savremenici opisivali kralja Milutina kao izrazito lepog i stasitog čoveka koji je sav treptao u zlatu. Takav je i naslikan u Arilju, crkvi Bogorodice Ljeviške, crkvi Joakima i Ane u Studenici.
U Gračanici su sačuvane spoljne oznake njegove moći dok nas sa slike posmatra koščati starac, opuštenih očiju, duge sede kose i brade. Zabeležen je kralj koji je zašao u duboku jesen života. Preko puta njega je portret kraljice Simonide. Njeno nežno lice je naslikano površinski, po usvojenoj tradiciji ali i ,,modi“ XIV veka. Njeno lice zrači prefinjenom lepotom. Sa krunom dobijenom sa neba, u granaci protkanom zlatnim krinovima. Gračanička slika prikazuje motiv simvolične investiture vladara ali predstavlja i završni oblik slike istorije vremena kralja Milutina u kojem su sažeti dugogodišnji napori da učvrsti vlast, iskaže je slikom, potvrdi božanski karakter vlasti, svetorodno poreklo i pravo da Bogoodabranost bude preneta na njegovog sina.
Kralj Milutin kao da je želeo da pred upokojenje što živopisnije zabeleži svoje zasluge za podizanje Gračanice. Otuda je njegovo ime zabeleženo iznad bifore na zapadnom zidu. U grčkoj varijanti srpskog jezika ispisano je ,,STEFAN UROŠ KRALJ“.
Malo kasnije, zlatopečatna povelja koju je darovao manastiru prepisana je u fresko tehnici na zid južnog paraklisa 6830. godine, odnosno 1321/1322, najverovatnije pre no što se upokojio kralj Milutin 29. oktobra 1321. U priprati je poznata Loza Nemanića.
Lozom koja počinje Stefanom Nemanjom, metaforično je iskazana misao o dugovečnosti i svetorodnosti dinastije. Prikazani su svi muški članovi kao i kćeri koje se nisu udavale, sve do Milutina i njegove dece Konstantina i Carice.
Da je kraljeva vlast božanskog porekla ponovo je prikazano tako što Hristos iznad kompozicije preko anđela šalje kralju Milutinu vladarske znake, loros i krunu. Na lozi jedino nije njegov sin Stefan (Dečanski) budući da je bio prognan u Carigrad, pa je njegov lik izostao. Kraljev sin Konstantin, koji je prikazan, ubrzo je izgubio život u borbi oko vladarske krune.
Skoro u svim crkvama kralja Milutina slikani su i oni događaji koji su prikazivali Hristova stradanja, od trenutka njegove poslednje pashe sa učenicima do polaganja u grob. Slikari, Mihailo i Evtihije, u Gračanici su se uostalom kao i u Starom Nagoričinu, držali tekstova čitanih na Veliki petak, pa su u scenu uključili i scenu Josif traži Hristovo telo od Pilata da bi ga sahranio. U Gračanici je uključeno i Oplakivanje iako ono nema jevanđeljsku podlogu. U Oplakivanju bol za mrtvim Hristom izražava se jakom, efektnom mimikom i gestovima. Bogorodica se obeznjanjuje, anđeli plaču i pokrivaju oči rukama, dok žene nariču i grebu lice.
Izražavanje osećanja smirenije je u kompoziciji Uspenja Bogorodičinog gde je naslikano oko 100 figura. Uzdržani su gestovi dok je nošenje Bogorodičinog tela naslikano tako da odiše svečano. Tu su prikazani anđeli, kao i motiv nebeskih vrata što ukazuje da je slikar podstaknut apokrifnim i bogoslužbenim spisima. Kalendarske scene obiluju slikama mučeničke smrti brojnih svetitelja. Zveri rastržu osuđene, dželati im odsecaju glavu, bačeni u vodu ili krečanu.
Slične muke trpe i grešni osuđeni na Strašnom sudu na propast. A drugi Hristov dolazak koji će najaviti Savijanje nebesa pratiće vaskrsenje mrtvih, dok će neke vratiti životinje i ptice a more utopljene.
Personifikacija mora preuzeta je iz paganskog niza morskih božanstava. Ona ima lik mlade obnažene devojke na morskoj nemani na kolima na kolima se vozio Posejdon.
Po Hristovom obećanju duše pravednika biće u desnici Božjoj u Raju gde vladaju mir i blagostanje. Tu su već pravedni razbojnik, Avram sa dušama potomaka, Bogorodica sa anđelima.
Najnižu zonu naosa zauzimaju svetitelji: Sv. Sava Srpski, Sveti Konstantin sa Jelenom koja je našla krst na Golgoti. Te freske ulaze u red najlepših u Gračanici.
Na istočnom zidu priprate je zagonetna Jelena Anđel, majka kralja Milutina, prikazana kao monahinja, a do nje starac u monaškoj rizi. Ranije se pretpostavljalo da bi to mogao biti kralj Milutin No, poznato je, kralj se nije zamonašio za života. Otuda treba pretpostaviti da je reč o Urošu I. Kraljevim roditeljima monašku rizu daruje Hristos Emanuil. Između su naslikane dve nepoznate figure koje su odmah i obrisane tj. preslikane tamno plavom bojom. Od njih danas samo razaznajemo konture.
Gračanica je završena neposredno pred upokojenje kralja Milutina. Decenije koje su usledile obeležene su tako da su u većoj ili manjoj meri mimoilazile Gračanicu. Ozbiljna razaranja manastir je pretrpeo pre kosovske bitke ,,beše sveta crkva porušena od inoplemenika, i knjige izgoreše u pirgu i mnoštvo ljudi sa njima“.
Posle kosovske bitke 1389. po svedočenju nekih zapisa ovde je počivalo telo kneza Lazara pre no što je preneto u njegovu grobnu crkvu, manastir Ravanicu. O Gračanici su se starali i pripadnici dinastije Branković, što je posvedočeno i sačuvanim portretom rano preminulog Todora Brankovića. Reč je o jednom od najlepših sačuvanih portreta u Gračanici i pripada najlepšim delima XV veka u Srbiji. Iznad njegove glave je natpis ,,Molenie raba božja Todora, sina blagovernago i Hristoljubiva gospodina Đurđa i gospožde Jerine“. Todor se upokojio posle despota Stefana Lazarevića (1427), ali pre 11. septembra 1429.godine kada je obnarodovana Esfigmenska povelja. Sahranjen je po svim prilikama upravo u Gračanici, u oblasti njegovih predaka Brankovića.
Gračanica je težak udar pretrpela 1668. kada je manastir poharao Jegen Paša. Tada je bratstvo primilo obavezu uzgajanja sokolova za sultana kako bi manastir dobio izvesne olakšice. 1754. u Gračanicu dolazi pop Veličko i od tada do danas sa manjim prekidima u Gračanici traje monaški život.
Gračanica je svojom arhitekturom, slikarstvom, blizinom mesta na kome se odigrala prelomna bitka za srpski narod i evropsku kulturu, vekovima bila inspiracija brojnim umetnicima, slikarima, vajarima, književnicima. U Gračanici su gledali prošle vekove, istoriju, slavnu prošlost Stare Srbije koja svedoči dramu jedne civilizacije.
Na Gračanicu su se neretko vraćali pesnici najčešće preko portreta kraljice Simonide koja je budila nacionalna osećanja. To je ostalo zabeleženo u pesmi srpskog konzula u Prištini, Milana Rakića gde su iskopane Simonidine oči ujedno i metafora za izgubljeno ognjište ali i večite seobe.
Izjednačavanje Gračanice sa Kosovom Poljem ostalo je zabeleženo i u dragocenom svedočenju iz 1912. Srpska vojska nije 1912. dolazila u tuđu zemlju. Narod se vekovima okupljao oko svojih crkava, manastira. Natalija Bjelajac, srpska heroina je zapisala: ,,Nisu me na ovom putu potresli ranjenici, bilo ih je – neki su ostali doživotni invalidi. Nisu me potresli ni oni iscrpljujući marševi, ni ono žrtvovanje na bojištu – da se s vatrenog položaja izvuče ranjenik. Potresla me je scena koju sam videla kad je bolnička četa stigla u Gračanicu i na Kosovo Polje: vojnici polegli po zemlji i ljube je…onda se svi međusobno grle i govore kako se više od pet vekova čekalo na ovaj trenutak, kako je osvećeno Kosovo. Shvatila sam: od juna i Vidovdana 1389. do oktobra 1912. s kolena na koleno se živelo za ostvarenje tog sna – u radosti i žalosti se govorilo o Kosovu – i evo, vojnici su dočekali taj čas da proteraju Turke i oslobode Kosovo…Ispunili su zavet mnogih generacija…“ . Ne čudi stoga da je upravo već 1913. iz ženske ruke ostalo svedočenje o Kosovskim božurovima i Gračanici. Slikarka Nadežda Petrović poistovetila je dramu srpskog stradanja sa Kosovom poljem, božurovima kao snažnim medijalnim zastupnicima ovog i onog sveta i crkvom koja je nazivana i ,,od zlata jabuka“.
Gračanica iza koje izlazi Sunce prikazana je kao centralni motiv novčanice od 1000 dinara iz 1921. godine od strane Narodne banke Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Autor likovnog rešenja novčanice je čuveni arhitekta Branko Tanazević koji je, inspirisan Gračanicom, na donjoj borduri novčanice do detalja ponovio ornament jednog od korniša koji odvaja slikarstvo hrama na horizontalne zone.
Naposletku ne čudi da je Gračanicu pomenuo i i mudri Miloš Crnjanski koji se toliko puta metaforično vraćao tradiciji Nemanjića. U pesmi ,,Naša elegija“ možda i najlepše stihove koji i danas predstavljaju sliku otkinute Otadžbine, nadrastao je motiv Gračanice i njegove ,,Serbie“. Crnjanski pronicljivo piše: ,,Gračanice više nema, šta bi nam takovska groblja? Marko se gadi buđenja i zore, grobovi ćute, ne zbore. U nebo diže nas prezriv osmeh roblja…“. Ko smo to mi koje ne boli i zašto Gračanice više nema? Ima li je i sada i možemo li danas govoriti o kosovskom opredeljenju kroz čuvanje Gračanice, možemo li govoriti o vidovdanskoj ideologiji kroz čuvanje pamćenja na slavnu srpsku prošlost?
Stihovi Miloša Crnjanskog kao da i sada odzvanjaju istinom i patnjom, posebno ukoliko se imaju u vidu nedavne konstruisane ,,istine“ i reakcije tzv. kosovskih vlasti kada je u pitanju status kulturnog nasleđa. Uprkos činjenici da je o njoj napisan veliki broj studija, zbornika, knjiga, Gračanica je jedna od žrtava neadekvatnog rukovanja nasleđem.
Gračanica je samo jedan od više spomenika koji su pomenuti u okviru neutemeljenih interpretacija koje govore u prilog albanske, ilirske ili osmanske prošlosti pomenutih sakralnih kompleksa. Simvolika i poruka Gračanice više je nego jasna. Danas joj se osporava sav istorijski smisao, u prvom redu nasilnim identitetskim izmenama, kao i uostalom i nasilnim oduzimanjem Metohije od Srbije. 700 godina trajanja Gračanice odredilo joj je ključno mesto u duhovnoj kulturi i istoriji srpskog naroda. Bez Gračanice srpska kultura bi bila lišena svojih velikih evropskih dostignuća.
Zaborav je jedan od ključnih elemenata negacije srpskog identiteta na Kosovu i Metohiji pa nimalo ne čude stihovi Desanke Maksimović koji nas podsećaju i opominju: ,,da druga ruka kraj tebe travu ne plevi, da ti vrane ne hodaju po paperti“. Dok izgovaramo stihove ,,Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena, kad bi se mogla u visine uzneti…“ dobro je setiti se da zvukom gračaničkih zvona još uvek odzvanja srce ktitora, Svetog kralja Milutina, kao i srca svih predaka palih za oslobođenje Stare Srbije.
700 godina Gračanice podsetnik je da ne smemo dopustiti izokretanje civilizacijskog smisla svih srpskih crkava u Metohiji. Metohiji jer se neretko zaboravlja u savremenim geopolitičkim tumačenjima, dok se pojam Kosovo etablira kao jedini legitiman naziv. Metohiji, jer je uz sačuvane hramove srednjovekovne duhovnosti, nedvosmisleno pokazatelj velike srpske prošlosti. Naposletku, 700 godina trajanja Gračanice odupire se zaboravu, jer zaborav je metaforički ekvivalent smrti.
Povodom 700 godina od upokojenja Svetog srpskog kralјa Stefana Uroša II Milutina (1282 ˗ 1321), Univerzitet u Kragujevcu u okviru projekta EuroWeb COST Action (19131), Institut za liturgiku i crkvenu umetnost Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Koč Univerzitet u Istanbulu, Institut za strategijska istraživanja Republike Srbije, Srpski kulturno-informativni centar SPONA iz Skoplјa, uz blagoslov Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve, organizuju međunarodni interdisciplinarni naučni skup ,,Kralј Milutin i doba Paleologa: Istorija, književnost, kulturno nasleđe”, od 24. do 26. oktobra u Skoplјu.
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.mediasfera.rs
Fotografije su autorske i ne mogu se koristiti bez saglasnosti.
Dodaj komentar