Duhovnost

Prohor Pčinjski – stariji i od Hilandara

MediaSfera

 

 

 

Manastir Prepodobnog Prohora Pčinjskog obeležava 950 godina postojanja i sedam vekova od upokojenja kralja Milutina, koji ga je u 14. veku obnovio.




Manastir je u 1070. godine izgradio vizantijski car Roman Diogen IV u znak zahvalnosti što mu je starac Prohor, tokom lova u dolini Pčinje, prorekao da će postati car.

Nalazi se 30 kilometara južno od Vranja. Manastir, koji se nalazi na šumovitim obroncima planine Kozjak, na levoj obali gornjeg toka Pčinje, u blizini sela Klenike, na 375 kilometara od Beograda, bio je u okviru vizantijske države sve do Nemanjinih osvajanja između 1180. i 1190. godine. U sastav Srbije ulazi tek krajem XII veka, u vreme velikog župana Stefana Nemanje.

U istorijskim izvorima, kako navode u Eparhiji, manastir se ne pominje se sve do dolaska na vlast srpskog kralja Milutina (1282-1321).

Razdoblje prosperiteta za manastir, u kome je bio i snažan duhovni i kulturni centar srednjovekovne srpske države, završen je dolaskom Turaka.

Kako neki izvori navode, knez Lazar Hrebeljanović podigao je spoljnu pripratu, ispred Milutinove crkve, isto kao i u Hilandaru. Predanje, kaže i da je knez, na putu za Kosovo Polje tu pričestio i vojsku.

U Eparhiji podsećaju i da nekoliko zapisa svedoči o velikom stradanju manastira 1817. godine, kao i na reči Vuka Karadžića: „Ali, manastir odoleva svemu, kao jedan od mnogih manastira koji su u ta vremena bili pravi i jedini stubovi i čuvari zakona “ršćanskoga“ i imena srpskoga“.

U srpsko-turskim ratovima 1876-1878. godine, manastir je bio jedan od važnih centara ustanka.

Na meti Bugara našao se tokom oba svetska rata – 1915. i 1941. godine.

Stavljen je pod zaštitu Zakona, kao spomenik kulture 1950. godine, a 1979. godine proglašen je kulturnim dobrom od izuzetnog značaja.

Manastir

Manastirska ograda od tesanog kamena pokrivena je kamenim pločama i ćeramidom. Sa severne, zapadne i južne strane su impozantne zgrade konaka. Glavna, Vranjska, kapija sa zapada vodi pravo ka ulazu u crkvu, dok je ona na jugu ispod konaka okrenuta Kumanovu, po čemu je dobila ime. Istočno, crkvu od zgrade Mitropolije odvajaju delimično otkriveni temelјi, po svojoj prilice crkve sv. Jovana, dela srednjovekovne manastirske celine, kojoj pripada središnji deo porte oko groba Sv. Prohora Pčinjskog.

Drevno svetilište sagrađeno je na starom kultnom mestu zvanom „Isposnica“, gde je živeo prepodobni Prohor Pčinjski. U tu pećinu na steni se moglo zbog otvora, ući samo puzeći. I pored nedostataka pouzdanih materijalnih dokaza ima razloga za tvrdnju da je sadašnji grob Sv. Prohora deo prvobitnog hrama. Od najstarije svetinje do danas je očuvana kapela gde počivaju mošti Sv. Prohora. U pitanju je mala, poklonička niska pravougaona prostorija. U sferno oblikovanoj istočnoj strani smeštene su mošti svetitelјa, gde je, u desnom gornjem uglu mali otvor iz koga već ceo milenijum izvire čudotvorno miro. Pravilo je bilo da vernici prethodno operu noge tom vodom, a zatim puzeći sa upalјenom voštanicom uđu u isposnicu radi molitve. Sv. Prohor je trenutno jedini srpski svetitelј-mirotočac u Srbiji.

Skladno složene opeke, kamenje i malterne fuge iz vremena kralјa Milutina, čine iznenađujuće kolorističke efekte koji se menjaju u zavisnosti od ugla pod kojim sunce osvetlјava fasadne površine. Sudeći po sačuvanoj borduri na severnom zidu, crkva je nekada imala zidani ikonostas. Crkva se značajno obnovila krajem XVI veka, kada je dograđen paraklis u slavu Bogorodice, kojom prilikom je korišćen isti materijal za gradnju, ali na manje dekorativan način. U paraklis se iz naosa ulazi hodnikom uz grobnicu Sv. Prohora i kroz vrata na južnoj strani nove crkve. Nova crkva započeta je 1898. a dovršena 1904. godine. U crkvu se ulazi sa zapada preko dvanaest polukružnih stepenika.

U manastirskom kompleksu dominiraju dva konaka, od kojih „vranjski konak“, monumentalnih razmera, predstavlјa jednu od najlepših građevina ovog tipa u Srbiji. Građen je između 1854. i 1862. godine, zaslugom Hadži-Mihaila Pogačarevića, trgovca iz Vranja. U tom starijem konaku bilo je 70 prostranih soba, a u novijem su 22 moderno uređene sobe, sa jednom velikom prostranom salom.

Obnova manastira

Prvobitna crkva, podignuta nad grobom ovog čuvenog svetitelјa i misionara, više puta je obnavlјana. Sadašnja monumentalna višekupolna crkva, sagrađena 1898. godine, obuhvatila je starija zdanja. U oltarskom prostoru nalazi se grobnica Svetog Prohora Pčinjskog i monaška kosturnica. Najzaslužniji za opravku je bio Nedelјko Kovačević, dugogodišnji manastirski tutor rodom iz sela Klinovca, u Preševskom srezu. Po upokojenju Nedelјka, inače zaslužnog starog četničkog jataka, njegovo telo je u znak počasti sahranjeno u manastirskoj porti.

Sveobihvatna revitalizacija manastira, čij je kompleks drugi po veličini u SPC, počela je 1986. godine.

Pored potpune obnove Vranjanskog konaka, tada su realizovani i najneophodniji radovi na hramu i ostalim objektima u kompleksu, uljucujuci i staru vodenicu. Uređeni su porta i veliki prostor ispred manastira, kao i minihidroelektrana sa akumulacijom kako bi se izbegla svaka vrsta zagađenja.Poslednji je rekonsturisan Kraljev konak, izgoreo u požaru 2014. godina.

Tokom ratnih sukoba na tlu SFRJ bio je utočište izbeglica iz Hrvatske i sa Kosova i Metohije.

Manastir je i kulturno-prosvetni centar u kojem su bogoslovska škola, prepisivacko-iluminatorska radionica, a uči se ikonopisacki zanat.

Sveti Prohor Pčinjski

Prohor Pčinjski (početak 11. veka – 14. septembar 1067) je srpski pravoslavni pustinjak i svetac i prijatelј svetog Jovana Rilskog i Gavrila Lesnovskog. Rođen je u prvoj polovini 11. veka od pobožnih roditelјa, Jovana i Ane, u okolini Ovčeg polјa.  Po Žitiju, Prohor je rano izučio knjižne mudrosti i u svemu bio bolјi od svojih vršnjaka. U duhovnom ushićenju on odlazi u pešteru Nagoričinsku (istočno od Kumanova), blizu današnjeg manastira Staro Nagoričino, gde sreće lovca Diogena. Prohor mu proreče da će postati car i reče mu: seti se i mene kad postaneš car. To se i obistinilo – Diogen posta vizantijski vladar Roman IV Diogen (1067-1071). Žitije dalјe kazuje da se pustinožitelј Prohor podvizavao trideset godina u planini Kozjak (južno od Vranja), u jednoj maloj pećini. Tu se i prestavi posle šezdeset i dve godine isposničkog života.

Posle trideset godina prepodobni Prohor se u snu javi caru Diogenu i opomenu ga rečima: „Zašto, Diogene, zaboravi svoje pređašnje halјine i mene starca? Postaraj se da mi podigneš makar mali hram“. Cara obuze strah i sa patrijarhom i pratnjom pođe u Žegligovski kraj u Nagoričino da traži starca Prohora. Pošto ga tu ne nađe, pređe u planinu Kozjak. Posle mnogo dana traženja pronađoše pećinu i u njoj mošti prepodobnog Prohora. Na tom mestu car podiže crkvu u slavu Svetoga apostola Luke, a desno od reke Pčinje sagradi hram posvećen prepodobnom Prohoru. U tome hramu, sa desne strane oltara, položiše svete mošti Prepodobnoga; iz njih poteče sveto miro. Deo moštiju car je odneo u Carigrad, jedan deo dospeo je docnije u Ljubostinju, a ostali deo i danas se nalazi u manastiru Svetog Prohora Pčinjskog pod planinom Kozjak.

O prepodobnom Prohoru Pčinjskom sačuvana su mnoga pisana svedočanstva, posebno o njegovim čudotvornim moštima. Pravoslavna crkva ovoga sveca slavi 1. novembra (odnosno 19. oktobra po starom kalendaru).

Mošti Sv. Prohora nalaze se u maloj pokloničkoj kapeli u unutrašnjosti manastira, iz kojih već skoro ceo milenijum izvire čudotvorno miro.




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .