MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević-Jočić
Foto: Jan Valo, privatna arhiva
Jan Valo,novosadski fotograf prepoznatljivog stila i umetničkog izražaja, za svoje fotografije kaže da su to kreativna dela nastala u trenutku, najčešće uz pomoć prirodnog svetla, magle, kiše, snega i inspirativnih ljudi koji ponekad i nisu svesni njegovog prisustva.
Fotografijom je počeo da se bavi u Fotografskom klubu „Vojvodina“, da bi deset godina kasnije, kao član Udruženja Foto komuna “24 Kadar“, stekao zvanje kandidat majstor fotografije Foto saveza Srbije. Učesnik je mnogogobrojnih izložbi i foto-konkursa pod pokroviteljstvima Foto saveza Srbije i Međunarodne federacije za umetničku fotografiju. Organizovao je nekoliko svojih samostalnih izložbi.
Njegovo interesovanje za fotografiju, rezultat je neverovatnog spleta, mogi bi rekli filmskih, okolnosti, i izraz neuništive volje za životom i traganja za lepotom. Jan Valo je, naime, radeći kao elektromonter, 1994. teško nastradao od udara struje napona 35.000 volti i pad sa 30 metara visokog dalekovoda i jedan je od retkih ljudi koji je ovakvu nesreću preživeo. Neki bi možda odustali ne i on. Posle velike borbe za život, preživljene kliničke smrti i desetodnevne kome, ’’vratio se’’ svojoj porodici, a posle dvogodišnjeg oporavka i poslu u svoju matičnu firmu, gde od tada radi na poslovima projektovanja i u marketingu.
U njegovoj biografiji čitamo da njegova ljubav prema fotografiji datira još iz osnovne škole, gde se kao član foto-sekcije prvi put sreo sa foto-aparatom, filmom i mračnom komorom. Intezivnije se posvećuje fotografiji kako bi zabeležio uspehe svoje kćerke Dragane u plivačkom sportu. Dragana je zbog obaveza u školi prestala da trenira, ali je Jan nastavio da fotografiše život i ljude oko sebe – stvarjući pravu foto magiju.
Šta za Vas znači fotografija?
J.V: Fotografija može biti i nešto više… meni je ona život.
Kada i kako ste se zainteresovali za fotografiju?
J.V: Još u osnovnoj školi, sam se zainteresovao za fotografiju, pošto sam se učlanio u foto sekciju…. bilo je to jako davno. Tada sam otkrio tu magiju, kako iz filma nastaje na papiru “nešto“. Tad me je to privuklo i drži me do danas… mada danas u doba digitalizacije nema baš toliku čar, neizvesnost… i sve što je tad nosila ta “mračna komora“.
Koliko Vam je umetnost pomogla u trenutku kada bi mnogi posustali?
J.V: Hmmm, ne znam šta bih rekao… ali likovnost je u meni uvek čučala, kao da je čekala trenutak da se preko fotografije ugradi i napravi meni neizbežnu svakodnevnu priču. Uvek sam nešto crtao, slikao, piskarao… nikad mi nije bilo dosadno, ta kreativnost se iz mene u zadnjih desetak godina ispoljava preko fotografije. Drago mi je da se to ljudima dopada i da ima neki smisao.
Kako se kretala vaša putanja do umetničkog fotografa?
J.V: Hmmm, fotograf… umetnički fotograf… bilo kako… ali ja to sve što radim, je iz hobija ali pre svega iz ljubavi u koju unosim celo svoje srce i dušu… uvek. Naravno… učlanio sam se u foto klubove, pohađao predavanja, radionice… izložbe, uvek kritike doživljavao kao edukaciju nikad se nisam ljutio.
Kako je nastala fotografija “Bol”?
J.V: Da, danas sam je prvi put objavio… nastala je pre od prilike mesec i po dana… i ona je pre nastanka čučala u meni. Bilo je napolju duže vreme kišovito, prohladno… “ni psa da isteraš napolje“… sedeo sam u stanu, već par dana pošto mi se po tom kijametu nije išlo nigde (jer maltene sam svakodnevno napolju i uvek sa fotoaparatom, i fotka “dođe…) i tako posmatram po sobi gde i kako bih napravio autoportret sa nekom porukom… nije dugo trebalo… ideja se javila… a realizacija nije tražila puno vremena. Drago mi je da sam uspeo da se autoprtretom izrazim i pošaljem poruku… Ko je “pročitao“ moj rad… hvala mu.
Na Vašim fotografijama dominira čovekova figura u velikom prostoru. Koju poruku želite da pošaljete?
J.V: Želim da prikažem život, svakodnevni, običnog čoveka… ali uvek nekako težim da tog čoveka “stavim“ u odnos sa nečim… da li je to neki objekat… možda drugi čovek… ili pak neka iluzija… to u momentu nastaje, kad se nađem u nekom prostoru, ulici, ambijentu ili prirodi… javi se ideja i pokušavam da je realizujem. Nekada zaista treba imati i sreće i biti brz. Zato mi je fotografija i izazov… život. Ne znam da li je fotografija pronašla mene ili ja nju, ali mi zajedno živimo. “I lepo nam je“.
Šta vaše oko “lovi”, detalj ili savršenu celinu?
J.V: Retko kad detalj, smatram da detalj da bi bio “jak“ traži baš baš izuzetak.Neću da kažem da je ovo ili ono teže ili lakše… ne. Više me ispunjava celina… sadržaj kadra… poruka i priča.
A šta je to zbog čega neko ili nešto privuče Vašu pažnju?
J.V: Nema toga unapred … desi se u trenu… i sasvim običan prizor, portret, događaj, objekat … ili ko zna šta može biti interesantan i drugačiji ako je pri tome dobra atmosfera, emocija… samo treba posmatrati i fotkati iz drugog, neobičnijeg ugla i “uklopiti“ sa ostalim u prostoru i već je drugačije, neobičnije, originalno… Jer, fotografije su svugde oko nas, samo treba da ih “uzmemo“.
“Lajf” fotografija je Vaš priv izbor? Zašto?
J.V: Nije prvi… kao i svi ostali počeo sam sa pejzažima, zalascima-izlascima sunca… nekim lepim fotkama… vremenom sam uvideo da ipak na fotografiji treba da bude čovek, njegov život i da tako prikažem na neki način i sebe. Naravno sve je to i šlo uz edukaciju, posećivanje raznih izložbi, radionica… i nekako je taj lajf ili street preovladao u meni. Hvala svima koji su me usmeravali, savetovali, kritikovali… bez toga napretka nema. Kažem fotografija može biti lepa ili dobra… težim uvek da bude dobra, da ima sadržaj i priču.
Šta je ono što Vas pokreće?
J.V: Ako dan nema jutro… ne može biti dobar dan. Tako posmatram život… sve treba da ima početak… u tome nastaje i energija koja je stalo u meni, jer želim da sam svakodnevno ispunjen nekom kreacijom, putovanjem, druženjem… jer sve to će ti pružiti i fotografija… ako si je tako osmislio. Hvala njoj… dala mi je bogatstvo… a to su ljudi.
Vaše fotografije dobijaju nagrade na brojnim foto konkursima u zemlji i inostranstvu. Šta za Vas znače nagrade?
J.V: Svaku nagradu poštujem i cenim, velika su to, čak ogromna priznanja… ali ponavljam najveća nagrada koju mi je fotografija dala su ljudi, koje sam tokom ovih godina stekao…
Kada bi trebalo jednom fotografijom da predstavite vreme u kome živimo – kako bi ona izgledala?
J.V: Takvu još nisam snimio… Teška su vremena i teško je to prikazati…
Možda je i imam… ali ponekad, savet i ukaz na nešto puno vredi… pomoć ljudi, kolega. To je bogatstvo, imati ih.
Vaš savet mlađim kolegama?
J.V: Ako želite da imate ispunjenost… nikada nemojte nigde kretati bez foto-aparata. Jer fotografija je dosta često samo tren… a di bi ste taj trenutak zabeležili, sačuvali … i da to ostane zauvek zabeleženo, morate biti uvek spremni, naravno ako to volite, jer bez ljubavi nema ništa.
Dodaj komentar