Diktafon

David Pužado: U Beogradu sam otkrio brutalizam u arhitekturi

MediaSfera

 

 

David Pužado:

 

Piše: Aleksandar Jočić

Gordana Radisavljević-Jočić

Foto: Niko, Marijana Janković, Aleksandar Jočić

 

 

– Kao fotografa privlače me dekadencija, melanholija i senzacije. Tragam za licima koja odražavaju moju dušu – to jest, ako je lice ogledalo duše, kaže David Pužado, direktor Beogradskog meseca fotografije.




Rođen je Barseloni, gde je od detinjstva bio okružen umetnicima. Iako isprva njegov poziv nije bio povezan sa fotografijom, jedan susret sa foto-aparatom bio je preloman da David Pužado počne da sledi svoj san. Nekadašnji šef prodaje u srpsku prestonicu stigao je 2013. godine sa svojim psom Lupom. I ostao.

Njegova interesovanja kreću se u oblasti crno-bele fotografije, arhitekture, simetrije, ljudi, i čije radove odlikuje jednostavnost i minimalizam, tišina koju neguje oko slike. Od 2013. organizuje izložbe u beogradskoj kafe-knjižari Meduza, a od 2014. i u džez klubu Čekaonica (u bivšoj zgradi BIGZ-a), gde je do sada organizovao 13 grupnih izložbi na kojima su predstavljena prevashodno nova imena u svetu domaće i inostrane fotografije.

Iz želje da promoviše svoj rad, a i druge umetnike i tako stvori jedinstvenu mrežu stvaralaca, David Pužado (Pujado) je otvorio sopstvenu galeriju pod nazivom Бартселонa. Bila je to prva privatna galerija u Beogradu posvećena isključivo fotografiji i ubrzo je postala omiljeno mesto okupljanja ljubitelja fotografije. Nažalost, posle šest godina Бартселонa je zatvorila svoja vrata, a David Pužado se okrenuo Beogradskom mesecu fotografije i drugim projektima. Dobitnik je i nekoliko nagrada na međunarodnim fotografskim konkursima.

O njegovom radu Montse Ordonez, kulturni menadžer iz Španije, jednom je napisao: „David Pužado voli da se kreće jednostavno i minimalizmom. Njegove fotografije gaje tišinu oko slike, što je zadatak koji na prvi pogled može izgledati lako, a zapravo je prilično teško izvršiti. Pužado zna kako da otključa duše koje gleda. Njegova kamera uspeva da dobije pristup i prodre u unutrašnje teritorije koje su obično nepristupačne većini nas. Sivi tonovi njegovih otisaka su suptilni. Sa samo nekoliko elemenata navodi nas da putujemo u druge svetove nastanjene otuđenim, usamljenim pogledima. Nalazimo se suočeni sa jednim od onih bića čija svetlost i talenat prožimaju dušu svake njegove slike“.

Još jedan Beogradski mesec fotografije je upravo završen. Kako ste zadovoljni ovim postkovid izdanjem?

D.P:  Istina je da je u postkovid uslovima vrlo teško raditi sve ono što želite, poput organizovanja odmora, tako da je i sa Festivalom bilo prilično teško …

Prezadovoljni smo rezultatom ovog izdanja. Po prvi put smo imali privilegiju da budemo u dva fantastična mesta kao što su Bioskop Balkan i Kuća Legata. Izbor umetnika je bio dobar i mi smo ubrzali dizajn izložbi i materijale koje smo koristili … što je povećalo troškove festivala, u godini kada gubimo tradicionalnog sponzora (zbog posledica kovida) i u godini u kojoj nijedna srpska institucija nije podržala Festival. Posebno sam nezadovoljan gradom Beogradom koji nas je od 2016. podržao samo jednom. Hvala Bogu što imamo međunarodne institucije koje podržavaju Beogradski mesec fotografije.

Kako ste došli na ideju da pokrenete ovaj ambiciozan projekat?

D.P: Ovaj projekat se rodio u mojoj glavi jednom prilikom posete Paris Photo, Mois de la Photo i Mois de la photo OFF. Biti tamo, u Parizu, i znati koliko je dobra fotografska scena Srbije i potencijal koji ima, mislio sam da u Beogradu zaslužujemo tako nešto. Skromno razmišljamo i radimo korak po korak. Nismo Mois de la Photo, ali jesmo, nekoliko koraka daleko od našeg prvog izdanja. Samo tim ljubitelja fotografija može da omogući ovakav projekat u Srbiji.

Kako vidite fotografije u postkovid svetu?

D.P: Pa, kovid je promenio mnogo stvari i očigledno i fotografiju, ali mislim da još uvek ne znamo kakva je postkovid fotografija. Mislim da ćemo morati malo da sačekamo. Psiholozi kažu da će nam trebati 4 do 5 godina da vidimo mentalne efekte ovog kovid perioda. Siguran sam da nećemo morati toliko dugo da čekamo da bismo razumeli postkovid fotografiju, ali sačekajmo malo.

Jedno je sigurno, kovid nam je doneo puno dokumentarnih fotografija, ali i sjajne projekte nastale tokom izolacije, poput projekta Miloša Nešića koji smo videli u bioskopu Balkan.

Kako ste se odlučili da Beograd odaberete kao mesto za život?

D.P: Nekako mislim da je Beograd mene izabrao. Prvi put sam došao u Beograd da posetim prijatelja i desilo se nešto što mi je promenilo život … Grad mi se svideo na prvi pogled, bilo je to nešto što znam. Najviše su mi se svideli ljudi koji su me oduševili svojim duhom i temperamentom. Komunikacija sa ljudima je nešto bitno u mom životu. Osetio sam energiju, koju nikada ranije nisam osetio, koja me pozivala da kreiram i razvijam projekte. Krenuo sam sa umetničkim izložbama u Čekaonici i Meduzi, zatim sam razvio Бартселона koncept, pa Beogradski mesec fotografije i na jesen Mostra de Cinema Catala a Serbia (Katalonski filmski festival u Beogradu.

Da li se sećate svog prvog susret sa fotografijom?

D.P:  U stvari su to bila dva prva susreta.

Prvo, zaljubljujem se u rad Miroslava Tihog. Jednom sam otišao u London, u galeriju Michael Hoppen da kupim jedno od njegovih dela … onda se tamo zaljubljujem, još jače, zahvaljujući delu Aleks Prager. Drugo, zaljubio sam se u jedan fotoaparat, analogni Pentax u radnji blizu mog stana u Barseloni. Kupio sam ga i ta ljubavna veza je tek započela. Ta kamera je i dalje kod mene.

Šta Vas je privuklo fotografiji?

D.P:  Kada sam počeo da flertujem sa svojim Pentaksom MX, osetio sam da je fotografija način izražavanja sa kojim se osećam ugodnije.

Najviše volite da fotografišete građevine. Zašto?

D.P: Volim arhitekturu uopšte, istina je, ali takođe volim i portrete koje na veoma različite načine možete da snimate.

Poenta je u tome da sam u Beogradu lično otkrio brutalizam koji me je uvek fascinirao. Beton, monohromnost, simetrije, ravne linije … jednom kad su me pitali za katalonski modernizam, koji jako volim, ali me uopšte ne inspiriše.

david-puzado-izlozba-1.jpg

Kako vidite arhitekturu Beograda?

D.P:  Volim je. Zaljubljen sam u brutalizam. Sada sam dobro upoznat s njom, ali još uvek me fascinira; naravno da volim da otkrivam nove zgrade, i u Srbiji i svuda. Već sam o tome govorio… I, pa, brutalizam sam imao čast da predstavim na 55. Oktobarskom salonu. Šteta je što u to vreme nisam umeo da cenim vrednost kojoj to delo pripada.

Volite crno-belu fotografiju? Šta ona skriva, a šta otkriva?

D.P: Volim i crno-belu i fotografiju u boji… Zavisi od trenutka i od projekta na kome radim. Sećam se da sam jednom, nakon niza projekata u crno-beloj fotografiji, zaista osetio da mi je u životu potrebna boja… Potreba je bila skoro fizička, kao kad si žedan i potrebno ti je da popiješ vodu. Ali, kad je arhitektura u pitanju – da, za nju je crno-bela fotografija savršena, naročito za brutalizam.

Razlikuje li se svet gledan kroz objektiv?

D.P:  Da, naravno. Mislim da, da nije sočiva, mnogi fotoreporteri ne b mogli da žive sa svojim duhovima, sa strašnim stvarima koje su videli. Sočiva daju distancu prema objektu fotografisanja. S druge strane, sočivo može naizged da deformiše ono što vidite, ali zapravo ne čini to, jer koristite najbolja sočiva koja će Vam pomoći da uhvatite svet baš onako kako ga Vi vidite.

Posle šest godina, rada „Бартселоне“ zatvorena. Zašto?

D.P: Бартcелона! Dugo je galerija zatvorena, ali zadržao sam duh kroz Бартселона pop up izložbe, uglavnom u saradnji sa hotelom Radisson Collection … ali i radeći na novim projektima u inostranstvu.

Ideja ovog projekta bila je da pruži vidljivost srpskim umetnicima i da istovremeno dovede različite predloge iz inostranstva, sve sa svrhom, ali ne i prioritetom, prodaje dela. Kada sam otvorio galeriju Бартселона, bila je jedina privatna galerija fotografija u Beogradu, nisam siguran da li i u Srbiji … i godinama je dobro funkcionisala, imali smo dobru prodaju … ali svi projekti imaju i datum isteka.

Koja su to skivena mesta u Barseloni koja treba fotografisati?

D.P:  O, tako ih je mnogo… Ali ne mogu da Vam ih otkrijem, jer onda više neće biti skrivena.

Uvek savetujem isto: obujte udobnu obuću, pešačite mnogo i, molim Vas, s vremena na vreme, bacite pogled uvis, ali s foto-aparatom u ruci! Ako u Barseloni foto-aparat nosite u rancu, ili će vas mrzeti da ga izvadite, ili će Vam ga ukrasti!

 

 




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .