MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Pred sam kraj osnovne škole roditelji su počeli da me ubeđuju da upišem medicinsku školu. Ja, dete od 15 godina, nisam znala čime želim da se bavim u budućnosti. Sumnjam da i druga deca to znaju.
Mama i tata su počeli da mi pričaju da mnogo lepo biti medicinski radnik. A da njihove reči ne bi bile samo reči, oni su svoje reči potkrepili primerima. Elem, kod nas u kraju ima dosta medicinskih radnika, a moji roditelji su mi tih par meseci pred prijemni govorili: “vidi kako ovaj doktor lepo živi”, “vidi ova medicinska sestra vozi dobra kola”, “vidi kako je njima lepo, u dva se vraćaju kući i imaju skoro ceo dan slobodan”.
I tim pričama su roditelji meni usadili u glavu da ja želim da budem medicinska sestra.
Prošao je prijemni, sastavljena je lista želja, prvih 10 želja svi četvorogodišnji smerovi u svim medicinskim školama u Beogradu. Izašla je rang lista i gle čuda – nisam raspoređena ni u jednu medicinsku školu.
Tri dana sam plakala bez prestanka, onda sam se opasuljila i išla u medicinsku školu “Nadežda Petrović” da predam molbu da se prebacim kod njih.
Otišla sam do direktorke i predala molbu, grcajući u suzama molila sam da me primi, a onda je ona izvadila fasciklu sa papirima i rekla “dođi da vidiš”.
Izvadila je papire i rasporedila ih po stolu, stavila prst na jednu kolonu i rekla “pogledaj”. U toj koloni koja se nalazila pored imena i prezima svuda je stajao broj 1. Pitala sam je šta jedinica u toj koloni znači, a direktorka je rekla da taj broj predstavlja rang mesto medicinske škole na listi želja. Odnosno, svi koji su upisali tu medicinsku školu, to im je ujedno bila i prva želja.
Nije mi bilo jasno zašto mi je to pokazala, a onda me je pogledala i rekla: “Dušo, onaj kome je ova zgrada bila prva želja, sumnjam da će se iz nje prebaciti u neku drugu školu, ali ako do toga dođe, ja ću te pozvati”.
Izašla sam iz škole i znala sam da me neće pozvati i znala sam da se niko neće ispisati.
Mesecima sam bila tužna, jer mi se neće ostvariti ovaj san, koji zapravo i nije bio moj, već je to bio san mojih roditelja da ja budem medicinski radnik.
Međutim, ovaj san, čiji god bio, mi se ipak ostvario!
Postala sam medicinska sestra.
Kako? Tako što se moja mama razbolela, a u poslednjih par meseci se njeno zdravstveno stanje dodatno pogoršalo i bila joj potrebna dvadesetčetvoročasovna nega. Tako da sam ja, nužno ipak postala medicinski radnik.
Ipak, volela bih da mi se ova želja nikada nije ostvarila, odnosno, volela bih da nikada nisam postala medicinski radnik, volela bih da se mama nikada nije razbolela.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Dodaj komentar