MediaSfera
U znak sećanja na nedavno preminulu slikarku Milenu Jevtić Ničevu Kostić premosimo tekst iz knjige „Rajska ptica“, izbor intervjua obavljenih na „Ženskoj strani“ Politike od 1995. do 2001.
Piše: Mirjana Belić Koročkin Davidović
Ime slikarke Milene Jevtić Ničeve Kostić ovih dana se često sreće u štampi a onda vide na televiziji, njene slike sa izložbe. Povod je Zlatiborska kolonija čiji je član i ona bila. Moramo priznati da je naše interesovanje išlo u dva pravca: odkud joj tolika prezimena i kostimograf u dečjem pozorištu „Duško Radović“, te je razgovor tako tekao.
Za prezimena smo brzo razjasnili: porodično i udato a o kostimima i lutkama ovako slikarka govori:
-Rođena sam u selu Tomaševcu kod Zrenjanina. Oduvek sam znala da ću biti slikarka. Ja sam prvo završila Arhitektonsku školu u Novom Sadu, a onda Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu kod profesora Vasića. Moj profesor je smatrao da bi trebalo da slikam, ali ja se još tada nisam usuđivala.
Otišla sam u fabriku tekstila „Zelengora“ na Umci, radila kao kreator, osvojila medalјu na „Sajmu mode“ u Leskovcu i otišla.
Ničeva Kostić zatim nastavlјa „da je u oktobru 1969. stupila u „Radović“ׅ, godinu dana radila lutke po tuđim skicama i dodaje da je u pozorištu zadržala „ta divna publika.“
U početku su samo lutke bile u pitanju, kasnije prelaskom na Tašmajdan, ambicije pozorišta se povećavaju a slikarka sada radi kostime i za glumce animatore. Govori o tome da je u dečjem pozorištu veća mogućnost puštanja mašti na volјu. Prva predstava za koju je uradila lutke bila je „Loptica skočica“. Napravila je „prevrat“ jer su lutke od 20 „porasle“ na sedamdeset santimetara. Za sve vreme rada imala je osamdesetak predstava.
-Imala sam mogućnost da biram. Nisam prihvatala predstave bez likovnog izazova. Novac nije bio važan. Samo da pomenem da sam prve kostime uradila u dečjem pozorištu„Boško Buha“ za predstavu „Cecilija od Cimberije“ po tekstu Mirjane Stefanović.
Za mene se malo znalo dok sam radila u „Radoviću“. U stvari, koji su me tu poznavali nisu znali da sam slikar i obratno – dodaje slikarka. Moje prve „bele “ slike bile su inspirisane crtežima iz detinjstva – i krojačkom radionicom. Figure na njima ličile su na lutke.
Gospođa Jevtić Ničeva Kostić zatim je radila kostime i za Narodno pozorište ( „Magbet“ u režiji Arse Jovanovića). Ta predstava joj donosi Srebrnu medalјu na Trijenalu scenografije i kostimografije u Novom Sadu. Dosad je osvojila bezbroj nagrada na Susretima pozorišta u Srbiji i Kotoru. Kaže da se uvek vodi svojim osećanjima i koliki je uspeh predstave kod dece.
-Posle predstave deca dođu u garderobu i na scenu da „razgovaraju“ sa lutkama. Šteta je što nastavnici sada nemaju vremena ili volјe da se malo zadrže, nego dolazak u pozorište shvataju samo kao obavezu. Mnogo je bolјi kontakt kad deca subotom i nedelјom dolaze sa roditelјima – čujemo od sagovornice.-„Ko zna bolјe, široko mu polјe“. To je predstava rađena po našim bajkama. Sav materijal za nju našla sam u selu. Donela sam preslice i od njih napravila lutke. Od kolevke koja se nosi na leđima napravila sam vuka a prava, pravcata kola poslužila su kao paravan. Starija deca su je prihvatila mlađa na žalost ne. Bilo je mnogo mraka a deca to ne vole.
Jevtić Ničeva Kostić dodaje da je šteta što je malo savremenih tekstova, još manje reditelјa za lutkarska pozorišta. Na Akademiji ne postoji taj odsek, a i animatora je veoma malo. Međutim, glumac koji jednom prihvati taj posao više ga ne ostavlјa.
Svi mi volimo da se igramo. Samo se reditelјi iz velikih pozorišta ne usuđuju. Na žalost, roditelјi sve manje dovode decu u pozorište pa ona prvi put kontakt stiču tek kada pođu u školu, dodaje. O tome da li čovek radeći sa decom ostane zauvek čiste duše. slikarka kaže:
-Ako čovek nema toplinu i naivnost on ovde i ne ostaje. Ceo moj život je vrsta igre. Nastavila sam samo moju dečiju igru. Kad sam bila mala, baka mi je pravila lutke od krpe. Moja baka je učinila presudan uticaj u mojoj igri – kaže Milena Jevtić Ničeva Kostić.
Izvor: Politika
Dodaj komentar