Diktafon

Imre Sabo: Kada fotograf ovekoveči muk i tugu naroda

MediaSfera

 

 

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Foto: Aleksandar Jočić

 

 

Mladi fotoreporter “Ilustrovane politike”, koji još nije bio prošao tada obavezne bezbedonosne provere, nije mogao da slika na mestima koje je predviđao zvanični protokol dobio je zadatak da fotografiše šta se dešava na beogradskim ulicama.




Ime mu je Imre Sabo (Imre Szabó).  Mlad, ambiciozan. Ako već ne može da bude tamo gde je glavni događaj, odlučio je da povereni zadatak uradi tako da za neka buduća pokoljenja ostane dragoceno svedočanstvo o tri dana nacionalne žalosti.

Deo fotografija koje je Imre Sabo snimio od 5. do 8. maja 1980. mogu se videti na izložbi fotografija “Državnička sahrana, sahrana jedne države”  koja je organizovana u okviru manifestacije Beogradski mesec fotografije (Belgrade Photo Month). Kustos je David Pužado na čiju inicijativu je Sabo zaronio u svoju arhivu u potrazi za slikama koje opisuju jednu epohu.

Vanredno stanje u redakciji

– Sećam se da je praktično bilo uvedeno vanredno stanje u redakciji Ilustrovane Politike. Ja sam dva i po meseca pre toga bio primeljen za stalno i nisam imao akreditacije. Urednik mi je rekao: „Idi ti na ulice i sliikaj“.

Onda me pogleda i kaže: „Ali ne možeš tako. Moraš da imaš sako“.

Ja sam rekao: „Ja nemam sako“.

„Idi i kupi“, kratko je rekao.

Ja odem do Kluza u Kralja Milana i kupim sako koji sam nosio samo ta tri dana. I nikada više.

I tako izađem na ulicu. Među ljude.

Vidim ogromna reka ide. Tišina je. Apsolutna tišina je.”

Tako se tog 4. Maja 1980. godine seća danas veliko ime srpske novinske fotografije Imre Sabo.

Tuga običnog naroda

Na velikoj fotografiji zgrada Stare želizničke stanice se ne vidi od nepregledne kolone ljudi koji dočekuju Plavi voz sa posmrtnim ostacima doživotnog predsecnika SFRJ Josipa Broza Tita. Tu je i fotografija redakcije Ilustrovane Politike, svi skrušeni i ozbiljni. Na klupi pored Savezne skupštine stariji čovek sedi na klupi i briše suze. I dve žene sa brojnim ordenjem na grudima plaču.  Velika kolona, ispred koje ide vojno vozilo, korača Bulevarom. Reka ljudi pristiže Balkanskom ka Terazijama.

Margaret Tačer kao da se izdvaja iz grupe svetskih lidera i kreće ka kolima. Imre pokazuje u levom uglu fotografije je i nedavno preminuli princ Filip. Na jednoj od fotografija vidi se potreseni Sandro Pertini, italijanski predsednik i sam partizan u Drugom svetskom ratu.

– Nikada nisam unapred pravio plan šta ću da fotografišem. Nikada nisam sanjao fotografuju koju bi kasnije dosanjao. Ja sam se našao tamo gde jesam i pokušavao sam da uradim onako kako treba.

Ispred skupštine ljudi u dugoj, vijugavoj koloni mirno čekaju da uđu unutra i odaju počast preminulom Maršalu.

– Možda sam tada kao mlad foto-reporter bio tužan što nisam imao pristup glavnim mestima. S jedne strane postojala je znatiželja da vidim kako izgleda unutra. Ali ja nisam mogao sa aparatom da uđem u Skupštinu, nego sam kod nekog ostavio aparat, prošao u mimohodu, izašao i nastavio da fotografišem. Danas vidim da je to bila srećna okolnost. Jako je zanimljivo da je malo foto-reportera radilo ulicu, odnosno niko iz Ilustrovane Politike. Kada su pravljene knjige – jedna u Zagrebu – Bilo je časno živjeti s Titom, a druga u Ljubljani – Poslednja Titova bitka, i kada su dolazili Mladen Tudor iz Zagreba i Joco Žnidarščič iz Ljubljane i jedan i drugi su uzeli najviše fotografija od mene, a tada je to prilično dobro honorisano.

Jovanka Broz polaže venac na Titov grob. Sama, dostojanstvena i sa svojim mislima. Fotografija je nastala 18 godina kasnije. Imre je tada već bio otišao u samostalne umetnike. Znao je da prva dolazi, ustao je rano da bi uhvatio taj trenutak.

Najveći kompliment

Imre kaže da je najdivniji opis ove izložbe dala  Vera Blagojević Ugrinov.

„Imre, znaš šta sam videla na tvojoj izložbi?

„Šta Vera“

„Muk“

To mi je najveći kompliment.

Ako je neko osetio muk sa ovih fotografija onda mi je to stvarno jako veliki kompliment.“

Da li su ljudi bili nepoverljivi? Kako to izgleda kada mladi foto-reporter bez akreditacije izađe na ulicu i fotografiše trenutke nacionalne žalosti?

– Niko me ništa nije pitao. Ni zašto fotografišem ni za koje novine radim. Niko me nije popreko pogledao, kako bi to danas izgledao. Svi su bili u svojim mislima i uopšte im nisam smetao. Vladala je potpuna tišina i samo se čuo plač u čitavom Beogradu. Tišina i tuga. Ljudi su sami u sebi to nosili. Ja sam slikao i kolor fotografije i crno-bele. Materijal u boji koji sam snimio srednjeformatnim fotoaparatom morao  sam da ostavim u redakciji i nažalost oni su nestali u nekoj od selidbi Ilustrovane Politike. Očigledno da sam ja ovo, pošto je ostalo kod mene, snimao kao crno beli materijal i to nikog nije zanimalo.

Kako je došlo do ove izložbe?

– David Pužado Pućdomenek i ja smo bili na izložbi jedne koleginice koja predaje u Americi u Muzeju savremene umetnosti. Izložba je bila posvećena sletu, štafetama za Titov rođendan, gde je umetnica upotrebila nečije dve ili tri fotografije. Napravila je i dve ili tri intervencije, presnimila, povećala.  Čak se nije udostojila da potpiše čije su fotografije.

Onda sam se ja dosta namrštio na tu ideju, mada je ona moja prijateljica i priznata umetnica. Rekao sam da je mogla i od mene da uzme te fotografije, pa makar da me potpiše, na šta je moj prijatelj David Pužado, koji je i kustos ove moje izložbe, upitao: “ ti to imaš?“  Rekoh mu da imam ne baš dodelu štafete Titu, ali imam poslednji slet koji je napravljen.

Onda smo se dogovorili da napravimo izložbu u Barseloni. Ja krenem da spremam materijal, međutim naletim na ove filmove i pomislim: što ja to isto ne bih iskoristio. Predložim da uklopimo tajmaterijal da ne budu dosadne slike sa tog sleta, na kojem sam čak radio i panoramskim fotoaparatom. Kada ih je video David, kako bi klinci rekli, otkine na ove slike i kaže: „Od ovoga pravimo izložbu u Barseloni.“

Međutim, krajem 2019. taj galerista je zbog svega što se dešavalo u Kataloniji odustao od te izložbe.Bila je ideja da bude na 40 godina od Titove smrti u galeriji Kvaka 22, ali prošle godine za 4. maj nismo mogli nigde da idemo zbog vanrednog stanja, pa se odustalo od toga. Onda smo se dogovorili da to bude 40 plus jedna godina.

Ove fotografije nisu nikada objavljivane. Sve je ovo Davidova ideja. Prelom izložbe, odabir fotografija, on je odlučio koje će kog formata da budu izložene.  David je dao jako lep naziv izložbi, jer to jeste bila, mada tada nisam imao taj osećaj, sahrana te države u kojoj sam se rodio. Odnosno, prvi koraci u povorci sahrane države u kojoj sam se rodio.

Deset godina kasnije ovi uplakani ljudi sa fotografija su se u potukli u najkrvavijem ratu. Da li je taj muk mogao…

-Siguno je mogao da ostane, da posle muka ne bude rata. Ja mislim da do rata nije smelo da dođe. Mislim da i mladi posetioci izložbe osećaju muk. Kada vidimo šta se sve desilo ovde se oseća i neizvesnost, velika neizvesnost šta će da se desi. Bila je to iskrena žalost za jednim čovekom koji nas je vodio, ipak mi volimo da smo stado i da imamo pastira.

Rođen sam i odrastao u toj zemlji. Nikad nikakav problem nisam imao, osim jednom u Zagrebu kad su mislili da sam Srbin zbog akcenta. Ime sam napravio na Kosovu, prvi sam fotografijama progovorio o lošem položaju Srba dole…

Medijska pažnja koju sam dobio je nevervatna. Nisam mogao da pretpostavim da će jedna izložba da izazove toliko interesovanje.

Isto kao i prethodnu izložbu Devedesete i ovu ću prvo da nosim u moj Mokrin, a onda bi trebalo da krene na jedu kružnu izložbenu turneju.

Tomislav Peternek  slepi putnik

Izložbu Imre Saba “Državnička sahrana, sahrana jedne države” posetio je doajen naše fotografije gospodin Tomislav Peternek.

„Imaš fotografiju železničke stanice. Ja sam stigao u Beograd u Plavom vozu kao slepi putnik.

Na železničkoj stanici u Ljubljani slikao sam kako Tita unose u Plavi voz. Video sam da je pretposlednji vagon koji je bio namenjen gardistima još otvoren. Zapalio sam tompus i polako glumeći važnu facu ušao u voz. Nikome od gardista nije palo na pamet da me bilo šta pita. Kroz prozor voza slikao sam narod kako plače i posipa prugu cvećem. Već sam imao ekskluzivu, ali se negde pred Zagrebom pojavio Blažo Mandić, Titov šef kabineta, i pobesneo kada me je video. Vratio se posle izvesnog vremena, uveo me u vagon gde je ležao Tito i dozvolio mi da sve snimam. Samo je rekao: ’Tek što je Stari umro, a mi već imamo slepog putnika.’ U svakom slučaju, NIN je jedini imao te ekskluzivne fotografije Broza u kovčegu.“

Imre Sabo

Rođen je Mokrinu, 1956. godine. Svoje radove je po prvi put izlagao 1974. Od 1980. godine se profesionalno bavi fotografijom kao novinski fotograf u redakciji “Ilustrovane Politike” i dnevnom listu “Politika”, nedeljnicima “Intervju” i “Nin”.

Bio je urednik fotografije u dnevnom listu “Danas”, nedeljniku “Blic News”, agenciji Fonet, magazinima “Status” i “Novi magazin”. Fotografije su mu objavljivane u mnogim značajnim svetskim magazinima, kao što su “Štern”, “Špigl”, “Tajm”, “Mond”, “Fokus”, “Njusvik”, “Observer”, “Herald Tribjun”.

Član je ULUPUDS-a od 1985. godine. Od 1995 kao slobodan umetnik bavi se primenjenom fotografijom. Ima zvanje Majstor fotografije.




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .