Istorija

Pad Vizantije: Poslednja bitka cara Konstantina Dragaša

MediaSfera

 

 

Na današnji dan, 29. maja 1453.  godine Turci Osmanlije predvođeni sultanom Mehmedom II osvojili su prestonicu drevnog Romejskog carstva Konstantinopolј, nakon opsade koja je trajala 58 dana. Pad Carigrada označio je pad Vizantijskog carstva, iako su se neke zemlje (despotovina Moreja i Trapezuntsko carstvo) održale još nekoliko godina.




U ranu zoru 29. maja, hrabri branioci Carigrada, među kojima su pored Vizantinaca bili i Đenovlјani i Mlečani, pokleli su pred daleko brojnijim neprijatelјem. Najveća hrišćanska svetinja na svetu Aja Sofija istog dana pretvorena je u džamiju, a nakon više od jednog milenijuma Vizantija je prestala da postoji.

Ovaj događaj imao je dalekosežne posledice, jer su se Osmanlije konačno utvrdili na Balkanu i više ih ništa nije moglo sprečiti u njihovom pohodu na Evropu, koji će se okončati tek pod Bečom 1683. godine. Veliki broj učenih ljudi iz Vizantije će, posle pada Carigrada i njenog sloma, pobeći u zapadnu Evropu i doprineti pojavi humanizma i renesanse u evropskoj kulturi. Zbog svega ovoga se pad Carigrada često smatra događajem koji je označio kraj srednjeg veka. U završnim borbama tokom opsade život je izgubio i poslednji vizantijski car, Konstantin Dragaš.

Ulazak Mehmeda II u Carigrad” Venjamin Konstant, 1876. godine.

Konstantin Dragaš kao grčki knez Lazar

Branio ga poslednji romejski car, Konstantin XI Paleolog Dragaš, vizantijski car od 6. januara 1449. godine do svoje smrti 29. maja 1453. godine; sin Manojla II Paleologa (1391—1425) i srpske princeze Jelene Dragaš.

Konstantin je bio sin poslednje rimske carice Avguste Helene Dragaš Paleolog, supruge cara Manojla Drugog Paleologa. Pre udaje, ona je bila srpska princeza Jelena, kći moćnog velmože Konstantina Dragaša Dejanovića, unuka Teodore – sestre cara Dušana i njegovog sevastokratora Dejana Dragaša.

Mehmed II je 23. maja opsađenom gradu uputio poslednju ponudu, zahtevajući astronomski danak (za koji je znao da Vizantinci ne mogu sakupiti) od grada za podizanje opsade. Konstantin je odbio ponudu rečima: “Bože oprosti da živim kao car bez carstva. Ako moj grad padne, pašću i ja sa njim. Ko god želi da pobegne, neka se spasava kako zna, a ko je spreman da pogleda smrti u oči, za mnom.”

Srbi su s ponosom isticali da je Konstantin Prvi rodom iz Niša.

– Konstantin, po majci Srbin, bio je formalno zaista poslednji rimski vladar „naslednik Avgusta i Konstantina“. Nјegova titula glasila je car Romeja, što je helenizovan naziv za Rimlјane – kaže prof. dr Radivoj Radić.

Prema više izvora, poslednji vizantijski car Konstantin XI Paleolog Dragaš poginuo je kod kapije Svetog Romana, junački se borivši da spreči prodor Osmanlija u grad. Nalik spartanskom kralјu Leonidi ili srpskom knezu Lazaru, poslednji romejski car se svesno žrtvovao.

Svedočanstva preživelih u bici su identična: Konstantin Dragaš je 29. maja 1453. svestan da  neće uspeti da spreče dalji prodor Turaka, na mestu gde su janičari provalili, odbacuje sa sebe sve znake carskog dostojanstva  i ostale carske oznake i  izdaje poslednju naredbu: „JURIŠ!“ Za njim u poslednji juriš kreću: Teofil Paleolog, zapovednik Branas, don Fransisko de Toledo,Dimitrije Kantakuzin,Matija Zgoromalis i Jovan Dalmat.

„Postoji vreme kada čovek mora biti spreman da se suoči sa smrću, kada se bori za svoju veru, državu, porodicu ili suverena. Danas, sva četiri razloga su prisutna. Što je još važnije, moji podanici koji ste potomci Grka i Rimlјana, morate nadmašiti svoje pretke! Morate se boriti i žrtvovati sebe bez straha, jer živeli ste u Velikom Gradu i sada ćete poginuti braneći ga. Što se mene tiče ja ću umreti za svoju Veru, za svoj Grad i za svoj narod”.

Niko od njih sedmorice (i onih vojnika koji su ih pratili u tom poslednjem jurišu) koji su isukanih mačeva krenuli u nadolazeće redove janičara nikad više nije viđen živ, niti se zna gde počivaju. Smatra se da su pokopani u nekoj od masovnih grobnica u koje su po okončanju opsade sahranjeni poginuli.

Skidanje vladarskih obeležja unelo je veliku zabunu među Turke koji su uzaludno tražili telo poslednjeg rimskog cara, da bi trijumfovali nad njim. Tako je stvorena legenda o „besmrtnom caru“ koji će se jednog dana vratiti kroz Zlatnu kapiju na carigradskim zidnama i povratiti slavu Konstantinopolјa. O tome koliko se u ovu legendu verovalo govori i činjenica da su mnogi otomanski sultani i veliki veziri držali zazidanu Zlatnu kapiju, ne bi li onemogućili njegov ulazak u grad. Zlatna kapija je i dan danas zazidana.

Aja Sofija

Ostala je zabeležena legenda da su za vreme Heruvimske pesme u crkvi Svete Sofije Turci su ušli u grad i provalili u zaklјučani hram. Sveštenici koji su tog trenutka vršili Veliki Vhod nikad ga nisu završili! Naime, jedan od velikih stubova hrama se otvorio i oni su sa svetim Darovima ušli “tamo”. Drevna sveta proročanstva kažu da će se jednog dana nastaviti heruvimska pesma i da će oni nastaviti gde su stali i završiti Veliki Vhod.”

Teodosijevi bedemi sa dvorcem Porfirogenita pored koga je Kerkoporta

Carigrad nijesu lјudi zidali

 “Srblјi pripovijedaju da Carigrad nijesu lјudi zidali, nego da se sam sazdao. Kažu da je nekakav car loveći nagazio na mrtvu lјudsku glavu i pregazio je s konjem; onda mu glava progovorila: “Šta me gaziš, kad ću ti mrtva dosaditi.” Kad to čuje car, on sjaše s konja te uzme onu glavu i odnese kući; pa je kod kuće sažeže, i ono uglјevlјe od nje pošto se ohladi, stuče u prah, pa zavije u hartiju i ostavi u sanduk. Poslije nekoga vremena otide nekuda car, a njegova kći (koja je bila djevojka na udaju), uzme klјučeve pa otvori sanduk i počne po njemu nešto premetati; kad nađe onaj prah u hartiji, vidi da je nekakav prah, ali ne zna kakav je, na onda metne prst na jezik te pokvasi, pa umoči u onaj prah, i lazne malo da bi doznala što je; po tom ga opet zavije u hartiju kao što je i bio, i ostavi u sanduk, a ona od toga časa ostane trudna.

Kad se poslije stane istraživati i ispitivati odkud i kako, dozna se da je od one gdave. Kad djevojka bude na tom doba, a ona rodn sina. Kad uzie car još onako malo dijete u ruke, a ono njemu odmah rukama te za bradu! Onda car zapovjedn, da donesu jedan tanjir živa uglјevlјa, a jedan dukata, da ogledaju čini li to dijete iz ludosti ili od svoje volјe. “Ako (veli) bude dijete ludo, ono će potrčati s rukama i za uglјevlјe, ako li ne bude, ono će za dukate.” Kad donesu pred dijete uglјevlјe i dukate, a ono odmah rukama za dukate, a uglјevlјu ni mukajet. Car već vidi da će ono da se ispuni što mu je glava kazala.

Kad bude dijete već veliki momak, onda ga car otjera u svijet, i kaže mu: “Da se nigde ne staniš, dok ne nađeš gdje su se dva zla udarila.” — Hodajući taj momak po svijetu, kad dođe na ono mjesto gde je sad Carigrad, nađe glogov trn gdje se okolo njega obmotala guja, pa guja peca trn, a trn bode guju; onda pomisli u sebi: “Evo ovo su dva zla,” pa pođe u naokolo razmatrati ona mjesta; kad dođe onako unaokolo idući, opet poblizu onoga trna, onda stane, pa reče: “Ovjde treba stati.” U koji mah to reče, u onaj se mah obazre, a to se od onoga trna do njegovijeh leđa (kud je god on išao), stvorio zid. I od toga mjesta do onoga trna, kažu da ni danas nema zida u Carigradu (a da se on nije obazreo i da nije rekao: “ovdje treba stati,” zid bi za njim narastao do trna). Poslije on tu postane car, i od svoga djeda otme carstvo.”

Vuk Stef. Karadžić, Carigrad, Život i običaji naroda srpskoga, Beč, 1867

Izvor: Wikipedia, novinska arhiva




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .