Igor Marojević: „Ostaci sveta“ su se sami izborili za svoje mesto

MediaSfera

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Za roman “Ostaci sveta” Igor Marojević je nedavno dobio petu književnu nagradu -′′ Zlatni beočug ′′ za trajan doprinos kulturi. Na pitanje koliko mu nagrade znače odgovara: „Zavisi koja. Poslednje dve, rečena i “Despot Stefan Lazarević”, znače mi više na ličnom nivou, u smislu da sada teče polovina života otkako sam u Beogradu pa po jednom bitnom merilu upravo postajem Beograđanin, a u isto vreme dobijam dve nagrade koje se tiču ovog grada i trajnog doprinosa njegovoj kulturi. Zanimljiva podudarnost, nije li?“

Igor Marojević u intervjuu za MediaSferu govori o naradama, mestu kulture u svetu u kome danas živimo…

Kako vidite današnje stanje na književnoj i kulturnoj sceni Srbije?

I.M: Drago mi je što je ikome to pitanje i dalje bitno. Stanje nije toliko loše, ali infrastrukturna podrška da bi bilo bolje je upravo katastrofalna.

Ne krijete da Vam je nagrada “Meša Selimović” naročito draga. Šta to izdvaja ovu nagradu u odnosu na sve ostale?

I.M: Njen naziv po najvećem filozofu srpske proze i transparentan sistem glasanja, a nije nebitno ni što su “Ostaci sveta” za više od polovine bodova ostavile drugu knjigu za sobom, odnosno nije nebitna ni nespornost ovogodišnje odluke velikog žirija.

Da li ste  očekivali ovako veliki uspeh romana koji čitaoca vodi od priče o Španskom građanskom ratu, preko Jasenovca do Srebrenice i NATO bombardovanja?

I.M: Uglavnom ne. Znao sam da nisam bez šansi za “Mešu” jer je moj “Roman o pijanstvima” u prošloj godini kod velikog žirija bio najbolje plasirani domaći roman, i treći na ukupnoj top-listi. Međutim, ako sam se toj donekle nadao, više nego ostale nagrade očekivao sam uskoideološke napade koji su u najvećoj mogućoj meri izostali. No šta god da sam ja očekivao ili ne, “Ostaci sveta” su se sami izborili za svoje mesto.

Prvi ste pisali o okupiranom nacističkom Zemunu, folkdojčerskom Vrbasu, dinastičkom sukobu u Crnoj Gori neposredno posle Velikog rata, sada o Jasenovcu. Kako ste birali istorijski okvir za svoje romane?

I.M: Najpre treba da osetim poriv da pišem o nečemu, a tek onda mogu išta da biram. No mogu reći da sam posebno slab na izvesne tabu-teme ili na kutke onih koje to nisu, ali su previše uopšteno prikazivane..

Romanom „Ostaci sveta” na korak ste od toga da dovršite ciklus Etnofikcije u kome ispisujete priču o 20. veku. Zašto “Etnofikcija”?

I.M: Posredi je ciklus koji govori o uzrocima i posledicama izolovanosti triju evropskih naroda u dvadesetom veku – Nemaca, Španaca, Srba i ostalih naroda, čiji pripadnici se, bez želje za stepenovanjem zločina ali još manje za njihovom uravnilovkom, prikazuju i kao žrtve i kao dželati. Rečenu izolovanost uzrokovao je nečiji etnocentrizam, a takođe se prvim pojmom iz te složenice aludirá na zanimanje za drugost koje je makar formalno poslednjih decenija postalo „in“. Drugi deo moje složenice tiče se primenjenog proznog i fikcionalnog postupka.

Roman je pisan u dobra korone i vanrednog stanja. Kako Vi vidite svet nakon pandemije koja je svet?

I.M: Tačnije rečeno, roman je završavan u doba korone i vanrednog stanja. Naslov mog romana pak možda ima veze sa Vašim pitanjem. Jer jeste, nakon pandemije svet će biti još oglodaniji, i to više u mentalnom i materijalnom nego u zdravstvenom smislu, a koji će biti ostaci tadašnjeg sveta, moraćemo da pričamo tek ako doživimo nestanak korone.

Neke romane objavili ste ponovo kao “prerađenja”? Da li ista sudbina čeka i “Ostatke sveta“?

I.M: Ne, sami po sebi neće se menjati, osim što će poslužiti kao deo baze za završni i sumarni roman „Etnofikcije“, „Etno“, pa će pojedini delovi mog poslednjeg dela biti drugačije ispričani u završnoj knjizi ciklusa kojem ono pripada.

Da li muzika i dalje igra važnu ulogu u Vašem životu?

I.M: Nažalost, sve manju. Kao i gotovo sve što nije neposredno vezano za moje profesionalne i porodične obaveze.

Živeli ste i radili u Kataloniji. Koliko je to uticalo na vaše pisanje?

I.M: Prilično, počev od toga da „Ostaci sveta“ ne bi ni bili napisani da nisam živeo u Kataloniji. Tek kad sam tamo otkrio šta se sve prećutkivalo i prećutkuje o Španskom građanskom ratu, bio sam potpuno odlučan da se vratim Jasenovcu – jer je na njega primenjivan sličan mehanizam zaborava – pa i da napišem roman u kojem ću se baviti tim dvema temama.