„Energija slobode” Đorđa Marjanovića: Prvi jugoslovenski muzički šoumen

MediaSfera

Đorđe Marjanović na sebe skreće pažnju krajem pedesetih, kada je skinuo sako i zavitlao ga u publiku. Ova je reagovala jedinstveno, zalјubila se u njega zauvek, bez obzira na to što su medijski poslenici uglavnom mislili da je reč o scenskom klovnu i nenadarenom pevaču.

Vremenom je izrastao u vrhunskog šoumena, kompletnog scenskog umetnika kakvog popularna muzika nikad ranije na ovim prostorima nije imala; zauvek je promenio estradu i ovdašnju popularnu muziku. Čaroliju ritma Zapada pomešao je sa poetikom slovenske duše. Trasirao je put rokenrolu i bio prvi u socijalističkoj epohi koji je osetio sve dimenzije neviđene slave i popularnosti.

Prvi u Jugoslaviji

Prvi put je zapevao na audiciji pevača zabavne muzike koju je organizovalo Udruženje džezista Srbije, da bi u narednom periodu pevao na igrankama i zabavama u gradu. Prelomni trenutak dogodio se 1958. godine u Nišu. Duško Radančević, šef jednog malog beogradskog orkestra koji je pratio pevače i glumce, pozvao ga je da peva u pauzi između nastupa pevača zabavne i narodne muzike. Đorđe je otpevao četiri pesme – Zvižduk u osam, Plavo u plavom, Stidlјiva serenada i kaubojsku pesmu iz jednog filma. Publika je fantastično reagovala, tražila bis, a Đorđe, kako je spremio samo pomenute pesme, sve ih je otpevao na bis. Nјegovo pojavlјivanje na televiziji sa pesmom „Zvižduk u osam“ odmah se pretvorilo u opšte oduševlјenje.

Prve LP gramofonske ploče Đorđa Marjanovića (produkcija PGP RTB) su bile „Muzika za igru“ i „Mustafa“. Omote za njih oblikovao je istaknuti srpski dizajner Ljubomir Pavićević Fis. U vreme kada je u Jugoslaviji bilo svega 20.000 gramofona njegova prva ploča prodata je u 11.000 primeraka.

On je bio prvi pevač zabavne muzike na prostoru Jugoslavije koji nije samo stajao za mikrofonom već je padao na kolena, valjao se po podu, plakao, bacao sako u publiku. Na takmičenju Zlatni mikrofon 1961. godine u Domu sindikata, po mišljenju publike nepravedno mu je oduzeto prvo mesto i nezadovoljni „Đokisti“ su na trgu Marksa i Engelsa (danas Nikole Pašića) napravili demonstracije i ulične nerede, tako da je milicija morala da interveniše. Da bi nekako smirio masu, Đorđe se popeo na krov automobila i odatle pevao svojim obožavaocima.

Već 1963. krenuo je na turneju po Rusiji sa Radoslavom Grajićem i Beti Đorđević. Te godine pevao je u Moskvi, u sali sa 25.000 sedišta, tri puta dnevno! Za deset dana videlo ga je i slušalo 750.000 Moskovljana.

Tokom višedecenijske karijere dobio je veliki broj nagrada, poput Zlatne plakete Beograda, Orden rada, Orden zasluga za narod sa srebrnim vencem, a predsednik SSSR Mihail Gorbačov dodelio mu je Orden za učvršćivanje prijateljstva i širenje kulturnih veza između Jugoslavije i SSSR.

„Đokisti“ najstariji fan klub na ovim prostorima

Đorđe Marjanović ima dva muzeja. Prvi se nalazi u njegovom rodnom Kučevu, a drugi, sa 300 eksponata, u Moskvi, vlasništvo je „đokiste“ Nikolaja Larena, koji je pratio Đorđa na svim koncertima, od Moskve, preko Minska i Sibira, do Vladivostoka.

„Đokisti“ su najstariji fan klub na ovim prostorima. „Sve je počelo tako što su ga sačekivali na Terazijama kada je izlazio iz stana, a ni sami ne znaju kako su uspevali u vreme pre mobilnih telefona, pa i kućnih aparata, da jave jedni drugima kuda se kreće. Bilo je dovoljno desetak minuta da se napravi kolona mladih ljudi koji ga prate niz ulicu. To je preraslo u klub obožavalaca, štampali su članske karte, a od članarine su kupovali platna na kojima su pisali transparente kada bi ga dočekivali. Uprkos tome što je bio zvezda internacionalnih razmera, Đorđe je brinuo o obožavaocima čak toliko da je obilazio njihove roditelje kada su bolesni, zabranjivao im da idu u klub dok ne poprave ocene, kumovao kada su se ženili i udavali, krštavao njihovu decu“, piše Tanja Peternek.

Oproštajni koncert

Đorđe Marjanović je jedini pevač na svetu koji je održao koncert šapatom. Iako ga je grlo izdalo  1967. godine. nije otkazao koncert u Lenjingradu. Izašao je na scenu i šaputao svoje pesme. Bio je to divan recital, u kome je učestvovala cela publika.

1990. doživeo  je moždani udar na koncertu u Melburnu, gde je bio gost Lepe Brene, dok je pevao pesmu „Mene nema ko da žali“. Posle toga jedno vreme ostao je potpuno bez govora. Kasnije mu se govor povratio u izvesnoj meri tako da može da priča ali otežano. Uprkos bolesti, na insistiranje svojih obožavalaca priređivao je koncerte gde je uglavnom pevao sa gostima i na plejbek svoje stare hitove. Pojavlјivao se i na koncertima drugih pevača i kao gost na televiziji. Oprostio se od muzičke publike i publike uopšte 31. maja 2004. koncertom u centru Sava.

Izvor: Politika, Wikipedia, RTS