MediaSfera
Piše: Mila Milosavljević
Foto: Đorđe Sibinović, privatna arhiva
Svoj najnoviji roman pod nazivom,,Plač mačke Božije,, u izdanju Službenog Glasnika iz Beograda, Đorđe Sibinović posvetio je prijatelju, proslavljenom reditelju Goranu Paskaljeviću sa kojim je zajedno napisao scenario za film “Mačiji krik”.
Nenadanim odlaskom Gorana Paskaljevića, film nije snimljen, ali je u slavu svog prijatelja naš sagovornik scenario oživeo u romanu. Tako je otpočela ova književna, filmska ali i životna priča.
Kako je došlo do toga da jedna veoma retka bolest, ,,sindrom mačjeg plača,, postane tema filma koji ste planirali sa Goranom Paskaljevićem?
-To je sve veoma teško. Sve što je stalo u korice ove knjige je bajka ili iluzija koju je život doneo kao nesaglasnost bola i postojanja ali i nemogućnosti da ona uopšte bude ispričana. Naime, sarađivao sam sa Goranom preko dvadeset godina; prvo sam bio član njegove filmske ekipe za pravne poslove, budući da je moje osnovno obrazovanje pravničko, a zahvaljujući prijateljstvu koje je spontano nastajalo, polako sam osvajao i umetničko polje. Rezultat saradnje i bliskosti jescenario koji smo zajedno napisali.Pohađao sam“malu školu majstora filma”, učio kako se piše scenario, i u izvesnom kreativnom grču, sa olovkom i notesom, sedeo sam ispred Gorana u kafićima, u šetnji i učio kroz pisanje. Goran je želeo da posle filma ,,Kad svane dan,, koji je poslednji njegov film u Srbiji, snimi film o različitosti. Posle filma o autističnoj devojčici, ,,San zimske noći,,, želeći da autizam predstavi kao metaforu koja se pokazala kao savršeno tačna imajući u vidu da je svet zapao u krizu autizma, želeo je metaforu različitosti.
U kojoj meri je planirani film ,,Mačiji krik,, zapravo nastavak Paskaljevićeve priče o različitosti?
-Goran je želeo da novim filmom upriličiprirodni nastavak svoje filmske poetike, da ispriča priču o različitosti, koja se pojavila kao bauk koji preti čovečanstvu, jer je čovek počeo da se zatvara u modele razumevanja sveta i egocentrična jezgra zatvorene inicijative u kojoj vrlo teško pronalazi mesto bilo koko je različit, ko je drugačiji. Goran ježeleo da opet kroz temu bolesne devojčice pokaže da je upravo različitost prilika da se ponudi bogatstvo društvenog sadržaja kao krajnjeg izraza oblikovanja identiteta, da ljudi mogu biti bolji jedni prema drugima i mogu se još više približiti nego što je proces u kojem danasčovečanstvo propada u udaljavanju ljudi od ljudi.Tako je počela saradnja. Sve drugo je bajka!
Kako je otpočela Vaša saradnja, rad na scenariju?
-Počeli smo da pričamo o scenariju, ne znajući da upravo tada, dok mi razgovaramo,na sto pedeset kilometara od Beograda traje drama za kojom mi tragamo u fikciji ili pokušavamo da je rekonstruišemo u jeziku da bismo napravili okvir za umetničko delo. Slučaj Bog, neverovatna i neponovljiva igra prirode ili drugih okolnosti nas je odvela u susret toj životnoj drami koja je već trajala i možda se razbuktala do samog klimaksa. Upoznali smo divnog čoveka iz Kragujevca, Zorana Živanovića koji je pokazao natčovečansku snagu i dobrotu i vrlinu koja se svrstava u kategoriju podvižništva. Počeli smo da živimo i da se družimo ganuti njegovom odlučnošću da se bori za svoju unuku koja je beznadežno bolesna.
O samoj bolesti, ,,sindromu mačjeg plača,, se kod nas veoma malo zna…
-Bolest ,,Sindrom mačjeg plača,, je veoma retka i kod nas i u svetu. Radi se o nedostatku kratkog kraka petog hromozoma koji ima za posledicu pre svega oštećenje u mentalnom smislu a zatim, dete obolelo od tog sindroma ne može da govori nego mjauče i ne može da hoda, nego puzi. Potpuno svestan da je njegova unuka beznadežno bolesna Zoran Živanović pokušava da prostor otvoren bezdušnošću njenih roditelja koji su je se odrekli i odbacili osvoji borbom za brigu o unuci. On ulazi u nesavladive teškoće društvenosti, jer ne ispunjava uslove za usvojenje, ne ispunjava uslove ni za hraniteljstvo, a starateljstvo ne može da dobije jer biološki roditelji nedaju saglasnost. Taj čovek nastavlja borbu, gotovo iluziju, svestan da nema nikakve šanse, ali, da je to njegov zadatak. Iz njega progovara ontološka dobrota ljudskog bića koja je danas veoma retko prepoznatljiva. On je ne vodi kao neko ko nema veze sa realnošću i ne shvata beznadežnost svojih akcija, već je vodi mirom podvižnika koji je siguran da će uspeti. Zanemeli smo pred tom ljudskom dramom, pred optimizmom, dobrotom i vitalnošću tog čoveka.
Kako je izgledalo vaše suočavanje sa jednom ovako teškom pričom, realnošću koja je možemo reći bila više nego surova?
-Počeli smo da živimo sa tom pričom, ranjeni njenim tragizmom. Počeli smo da pišemo scenario na živom primeru predmeta koji obrađujemo postajući njegov deo. Brzo se izgubila granica između predmeta koji obrađujemo, između fikcije u kojojkao stvaraoci treba da obradimo izgled umetničkog dela i obaveze da to delo ispuni uslove za pretvaranje u film.Sve je bilo čarobno, toliko pomešano! Mi smo u isto vreme osećali radost stvaranja i bol postojanja zbog tragizma teprice ali isvežinu, entuzijazam koji nije imanentan profesionalizmu. To je trebalo da bude devetnaesti igrani film Gorana Paskaljevića i moj prvi scenario. Dakle, bilo je to čudo življenja!
U tom periodu Zoran Živanović preživeo je tešku bolest. Spašen je vezama Gorana Paskaljevića, koji ga je pravovremeno smestio u bolnicu i pomogao njegovom izlečenju. Godinu dana iza toga ja sam zapao u životnu dramu sepse i jedva ostao živ uz pomoć Gorana Paskaljevića da u odlučujućem trenutku dobijem adekvatnu medicinsku pomoć.
Goran nas je obilazio i hrabrio u boilnici. Pomogao nam je toplinom i nežnošću da izdržimo, šaleći se da smo to dužni zbog filma i projekta koji je upravo u toku, a ne samo zbog radosti življenja. Na kraju, desilo se da je on iznenada preminuo a da o njegovoj bolesti nije bilo reči nijednog trenutka za sve vreme dok je trajala čitava magija o kojoj govori roman. ,,Plač Majke Božije,, je pesma koja se izvodi posle Liturgije na Vaskrsu, jer je to najteži plač, najveća bol majke u istoriji hrišćanske civilizacije, to je plač majke nad Bogomladencem. Plač za sinom meni se nametnuo kao dozvoljeno u jeziku, da označim tragizam i da ukoliko je bolest od Boga, da Bog čuje plač svoje male mačke iz Kragujevca, a ako je bolest od đavola, da joj niko drugi sem Boga ne može pomoći, a da pomoć tom stvorenju dolazi u liku njenog dede. Na žalost, nismo stigli to da ovekovečimo filmom Gorana Paskaljevića, pa sam smatrao da sam dužan da kao neko ko je za to saznao i ko je u tome učestvovao, obezbedim večno trajanjeprice. Možete pretpostaviti koliko je bilo komplikovano poštujući žanr, sve ovo staviti u korice knjige.
Reč je o nesvakidašnjem žanru, budući da ste i vi sami postali junaci sopstvenog romana..
-Da, to je bilo veoma odgovorno i osetljivo u odnosu na pravila pripovedanja i književnosti. Trebalo je prevazići difuziju, spontano i logično pretvoriti autora u junaka, pretvoriti junaka u poentu i obogatit siže različitim nivoima postojanja u životu i jeziku. Smatrao sam da je neizostavno potrebno delove scenarija koje sam promenio za potrebe romana učiniti delom narativne structure. Delovi scenarija koji su u romanu promenjeni su, prosto izbog poštovanja koautorskog prava Gorana Paskaljevića, jer, njega više nema i ne može dati saglasnost na eventualne izmene. Scenario smo menjali u odnose na aktuelne događaje našeg junaka, roman je nešto drugo. Glavnog junaka više nema tako da je sve jedna velika bajka. Ona ima tužan kraj za sve nas koji smo bili vezani za Gorana Paskaljevića.
Tu bajku vidim sa srećnim krajem, jer, ona pokazuje kako su dobrota, vrlina i vera u život, vrednosti koje su izvanvremenske i dalje tu, prisutne među nama. Postoje ljudi koji ih baštine. Oni mogu biti uzori u svom okruženju u tome kako se voli i poštuje život, ikako se vole ljudi, šta je sve čovek spreman da uradi da bi pobedio jer, život nije u đakuzi kadi, na dalekim ostrvima, sa puno para na računu. Život je svuda oko nas i samo ako ga prepoznamo kao jedini prostor koji nam je dat da ga proživimo kao ljudi, možemo shvatiti da ne postoje prepreke koje čovek ne može da savlada, da ne postoje problem koji od nas neće napraviti bolje ljude, i da ne postoji ništa što se može dogoditi a da osujeti ljudskost ukoliko zaista želimo da budemo ljudi.
Ova knjiga napisana je u slavu tog života, u slavu ljudi koji su verovali da je važno pričati o takvim temama a ne o temama koje danas obuzimaju najveći deo stvaralačke pažnje u književnosti i u filmskoj umetnosti. Zbog toga je Goran Paskaljević po mom mišljenju svakako u redu najvećih srpskih reditelja, zato što ako pogledamo celinu njegovog dela, iz nje isijava vezanost običnog čoveka za probleme iz života koji su toliko prisutni i očevidni da mogu biti banalni, a ustvari su jedini bitni, jer se samo kroz njih javlja ljudskosti u nama a da je sve drugo spektakl, senzacija i moć. U životu postoje dva puta:jedan je ljubav a drugi je moć! Ne možemo ići jednim i drugim. Moramo izabrati samo jedan!
U kojoj meri ovaj Vaš roman predstavlja apel i u kojoj meri je deo jedne uzvišene misije, budući da ima mnogo lica, dece, odraslih sa posebnim potrebama, mnogo bolesne dece.Vi ste radeći na scenariju za film obilazili mnogo domova, bolnica pa čak i manastir Svete Petke Izvorske, u kojem su smešteni najteži invalidi…
–Ništa što radim ne moguda dovedem u vezu sa uzvišenim. Svi smo mi lica sa specijalnim potrebama! Svako od nas je nekad bio nemoćan. Ne samo kao mali, nego i tokom čitavog života. Trenuci u kojima se suočavamo sa sopstvenim nemoćima, kad nismo dovoljni ni sami sebi a kamoli kad u nama nema ostatka da ga darujemo bližnjima i svom vremenu, treba da nam skrenu pažnju da je sve zajedno život koji živimo. Svakom je lagodno da bude veseo i bezbrižan, a naša dužnost u odnosu naljudskost je da budemo drugima na usluzi. To samshvatio u ranom detinjstvu, jer je u mom odeljenju bilo učenika sa posebnim potrebama. Rastao sam sa tom decom, delio klupu i sendvič zavoleo ih možda više nego ostale drugove iz razreda. Ta razlika obeležila me je kao nekog ko je čitavog života tražio priliku da se u stavi u službu pomoći nemoćnima.
Moć koju ljudi dobijaju rođenjem kao zdravlje, obavezuje ih da je podele sa svojim okruženjem i svojim vremenom. Biti na usluzi životu znači izoštravati očinji i duhovni vid za sve one bližnje koji nisu dovoljni sami sebi, kao što i mi u nekim trenucima osećajući nemoć zbog bolesti, zbog tuge, zbog bilo kog drugog nedostatka, nismo dovoljni sami sebi. Tada smo potrebni jedni drugima. Postoje ljudi koji žive ceo život sa tom potrebom. Ovaj svet ne zaslužuje nikakvu milost ni od Boga ni od ljudi ukoliko ne vidimo te ljude u našoj blizini i ukoliko im ne poklonimo ono što njima treba svakodnevno i neprekidno. U manastiru Svete Petke Izvorske doživeli smo trenutke prosvetljenja. Zoran Živanović je i pred Bogom i pred ljudima obećao da će sve učiniti da živi još toliko da njegova unučica ispuni formalin uslov punoletstva da bude primljena u manastir a da on onda bude siguran da će ona dobiti onu negu koja će joj biti potrebna a koju joj on pruža u ovom trenutku sa svojom suprugom Slavicom. Sve to imaosam u vidu kada sam pisao roman.
Knjigu je napisao moj neizdrživi bol koji sam osetio u trenutku spoznaje da je veliki prijatelj napustio ovaj svet. Tada sam spoznao koliko smo ranjiva bića i koliko sve to što smo u životu proživeli nije ništa u odnosu na intenzitet bola koji proizvodi nedostatak. Pokazalo mi se šta je ustvari naša misija i šta mi jesmo bez obzira naspektakl koji proizvodimo biografijama, rezultatima, postignućima, uspesima, svojim gordostma i samoljubljem, pokazalo mi se da smo mi ljudi samo onoliko koliko smo drugima potrebni. Zamislite kakav bi užas predstavljao život onoga koji nikome ne bi bio potreban?
Biti pored Gorana Paskaljevića kako kažete ,,biti Goranov značilo je prema rečima njegovog praškog profesora Kundere “nepodnošljivu lakoću postojanja,,. Kako pamtite Gorana Paskaljevića?
–Baš tako kao što stoji u ovoj rečenici! Goran je postigao veliki rezultat u oblasti filma a svi oni koji su proveli s njim makar pet minuta znali su koliko je on srdačan i pristupačan čovek. Svaki trenutak koji ste proveli s njim navodio vas je da se upitate kako je moguće da je to onaj isti čovek koji šeta crvenim tepisima, čiji se filmovi gledaju u svetu, kojeg ljudi prepoznaju na ulicama u Rimu, čemu sam bio lični svedok dok smo zajedno boravili u tom gradu?! Gorana pamtim kao čoveka koji je sebe nesebično davao ovom svetu. Pre svega kroz umetnost a onda u neposrednom kontaktu sa ljudima.
Gledao sam ga kakav je dok snima film, kada neposredno stvara ičinodejstvuje u svojoj magiji i svojoj umetnosti, gledao sam ga dok se pripema da snima, gledao sam ga kakav je posle, kada je na redu slavodobitnički oratorijum koji mu daje za pravo. To jebio čovek koji je podržavao ljude! Što sam stariji, shvatam da su u životu važni samo oni ljudi koji su vas istinski podržali. Postoji i tzv podršaka koja dolazi kao rezultat projekta moći onog koji podržava. Ali, to nije podrška, to je pokoravanje. Prava podrška koju sam prepoznao kod Gorana Paskaljevića je napor da se drugim ljudima pomogne da budu najbolji koliko mogu na njihovom putu a ne na tragu ideje onoga koji podržava. Goran Paskaljević je biočovek koji je nesebično podržavao druge ljude.
Jednom prilikom je Goran Paskaljeviću šali rekao da treba da požurite sa snimanjem filma, jer, ukoliko ga ne snimite,,on će večno trajati,,. Da li tu prorečenu sudbinu svedoči upravo roman,,Plač mačke Božije,,?
-Da, to je jedan deo tuge koji je još uvek svež i presan. Ne mogu da govorim o našim poslednjim razgovorima. Umetnost je prvi nivo spoznaje večnosti a samim tim i božanstva. Umetnost treba da ostane nešto što će prenositi motivaciju generacija koje su je stvarale na one generacije koje dolaze. Na najdirektniji način umetnička dela svedoče da su nastajala da bi večno trajala. Ako ne u svom materijalnom izrazu a ono u poruci koju sobom nose. Čovek stvara umetnost kao što je Bog stvorio svet. Na jednom nižem nivou vrednosti stvorenog ali u svakom slučaju umetodologiju koja podržava veru u večni život.
Svaki umetnik je mali bog. Jer to što je on stvorio, (iako je deo stvorio za svoj ego), stvorio je za ideju večnog trajanja. Koliko god umetnici ne mogu da se samere eguili da se smeste na odgovarajuće mesto na hijerarhiji stvaralaca, za to što rade odlučujuće je bitan doprinos ideji večnog života iako ne dolazi izdogme. Umetnost postoji da bi živela večno. Mi je primamo kao što primamo Svete tajne da bismo i uz pomoć umetnosti u sebi oživeli ideju da nismo tek statistička činjenica vezana za epohu. Ali, ako mi u sebe primamo ideju večnog života na različite načine, a umetnost to svakako jeste kako god da je shvatimo, onda se mi stavljamo u red ideje da ćemo i mi večno trajati zajedno sa njom. I ako zbog nečeg treba podržavati umetnost, bez obzira na oblik njenog javljanja u određenim epohama, onda to takođe jeste ideja večnog života. Zato su gotovo sve reči u romanu zabeležene autentično, dokumentarno, mogu reći čak i zapisnički kao raport o večnom trajanju, o tome da umetnost ima smisla!
Dodaj komentar