MediaSfera
Od ponedelјka, 10. maja, u Galeriji nauke i tehnike SANU biće otvorena multimedijalna izložba „Mihailo Petrović Alas – Privatne zbirke i kolekcije“ Novice Babovića.
Posetioci će moći da vide mnoštvo arhivske građe iz privatnih zbirki i kolekcija, kao i iz porodične arhive, koja hronološki predstavlјa život i rad jednog od najvažnijih srpskih matematičara. Veliki deo pomenute građe – dokumenata, fotografija i lične prepiske – nije do sada predstavlјen javnosti.
Veliki deo arhivske građe koja će biti prezentovana na izložbi sadrži brojna dokumenta, ličnu prepisku i fotografije koje do sada nisu predstavljane javnosti. Savremenim umetničkim jezikom biće prikazana arhivska građa koja akcenat stavlja na porodičnu arhivu Mihaila Petrovića Alasa.
Drugi nivo izložbe ima za cilj da kroz hronološki okvir izložbe, prikaže uticaj evropske naučne misli (francuske matematičke škole), krajem 19. i početkom 20. veka, na formiranje i naučni rad Mihaila Petrovića Alasa, kao i da predstavi njegov obiman naučni opus i doprinos u oblastima matematičkih nauka na Velikoj Školi – Univerzitetu i stvaranju naučnog podmlatka u Srbiji.
Izložba u Galeriji nauke i tehnike SANU traje do 29. maja 2021. godine.
Broj posetilaca u galeriji je ograničen u skladu sa kapacitetom prostora i epidemiološkim preporukama.
Mihailo Petrović Alas
Na svet je došao na Đurđevdan 6. maja 1868. i sa njega otišao 8. juna 1943. na Kosančićevom vencu. Potiče iz svešteničke porodice. Školovao se u rodnom Beogradu – završio je Prvu beogradsku gimnaziju u generaciji sa Miloradom Mitrovićem, Jovanom Cvijićem, Jašom Prodanovićem, Pavlom Popovićem, o čemu je književnik Milovan Vitezović napisao kultni roman „Šešir profesora Koste Vujića“, pretočen najpre u film, a kasnije i u popularnu TV seriju. Potom studije na Prirodno-matematičkom odseku Filozofskog fakulteta u Beogradu, da bi dalje školovanje nastavio u Parizu. Na Sorboni je diplomirao matematičke i fizičke nauke, odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti diferencijalnih jednačina. Kao najbolji student u generaciji dva puta bio je na prijemu kod predsednika Francuske.
Na Velikoj školi u Beogradu 1894. na profesorskom mestu za matematičku grupu predmeta nasledio je Dimitrija Nešića. Predavao je studentima sve do penzije 1938. godine. Pod njegovim mentorstvom na BU odbranjene su sve doktorske disertacije iz matematike od 1912. do Drugog svetskog rata. Zaslužan je i za osnivanje Matematičke gimnazije u Beogradu.
U 29. godini postao je dopisni, a u 31. godini redovni član Srpske kraljevske akademije, što nije smetalo njegovom članstvu i u više inostranih akademija nauka i matematičkih društava. Priča se da je vlast u dva navrata – 1927. i 1931, odbila jednoglasan predlog akademika da bude predsednik Akademije, zbog njegovog prijateljstva sa starijim bratom kralja Aleksandra Ujedinitelja – princem Đorđem Karađorđevićem, sa kojim je delio ribolovačku strast i čiji je bio privatni profesor. Počasni doktor BU postao je 1939, kad ga je i SPC odlikovala Ordenom Svetog Save.
Pored velikog broja naučnih radova – 14 monografija i oko 260 stručno-naučnih rasprava, koje je objavljivao po celom svetu, Mihailo Petrović imao je i veliki broj pronalazaka. U Francuskom zavodu za patente registrovao je pet originalnih praktičnih izuma, a spada i u pionire savremenog računarstva. Konstruisao je hidrointegrator – prvi analogni hidraulični računar, sa kojim je osvojio bronzanu medalju na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. i počasnu diplomu matematičara Londona na izložbi 1907. godine.
Svestrana ličnost
I njegova alaska karijera bila je briljantna. Ribarski šegrt postao je 1882, šest godina kasnije ribarski kalfa, a 1895. položio je ispit za ribarskog majstora. Učestvovao je u donošenju prvog Zakona o slatkovodnom ribolovu na jezerima i rekama Srbije, posećivao međunarodne ribarske izložbe, a njegov rekordni ulov bio je som težak 120 kilograma. Bio je ne samo ljubitelj nego i dobar poznavalac ribarstva, zbog čega je učestvovao u zaključenju konvencije o ribolovu sa Rumunijom i u pregovorima o zaštiti ribolova na Savi, Dunavu i Drini sa Austrougarskom.
Violinu je naučio da svira još u gimnaziji i to samouk, mada neki tvrde da ga podučavao kafanski svirač Arsa Jovanović Škembonja. Muziku nije napustio ni u Parizu, a po povratku u Beograd osnovao je dvanaestočlani orkestar Suz koji je svirao po kafanama, ne samo u prestonici, nego po celoj Srbiji, a i u Bugarskoj. Pratio ga je glas sjajnog violiniste i zaljubljenika u gradsku narodnu muziku tog vremena. U katalogu izložbe u Galeriji SANU navodi se da je njegov repertoar obuhvatao više od 700 narodnih igara, više od 300 narodnih pesama i oko 90 melodija iz raznih krajeva Jugoslavije.
Manje je poznato da je bio pasionirani putnik – proputovao je sve evropske zemlje i obišao Severni i Južni pol. Pored putopisa: „Kroz polarnu oblast“, „U carstvu gusara“, „S okeanskim ribarima“ i „Po zabačenim ostrvima“, napisao je i „Roman jegulje“, knjigu „Đerdapski ribolovi u prošlosti i sadašnjosti“. Na njegov predlog Akademija je uvela praksu da svi članci koje objavljuje sadrže rezime na francuskom ili nemačkom jeziku, a uz Milutina Milankovića 1932. bio je jedan od osnivača beogradskog naučnog časopisa na stranim jezicima, koji je imao veliki ugled u svetu.
Oficir
Mihalo Petrović Alas učestvovao je u balkanskim ratovima i Prvom svetkom ratu kao oficir, a posle Velikog rata je bio rezervni oficir. NJegovi šifarski sistemi dugo su korišćeni u vojsci, sve do Drugog svetskog rata u koji je pozvan kao rezervni oficir. Nemci su ga zarobili u Sarajevu. Tri meseca proveo je u zarobljeništvu u Nirnbergu, iz kog je pušten zbog godina i bolesti na intervenciju princa Đorđa.
Kosančićev venac
Kuća iz 1910. (delo arhitekte Petra Bajalovića) na Kosančićevom vencu 22 u kojoj je Mika Alas proveo gotovo ceo svoj život 1966. proglašena je za spomenik kulture. S njim u kući stanovala i njegova sestra Mara sa suprugom Živojinom Perićem, pravnikom, političarem i dopisnim akademikom. Kad je 1943. Mihailo Petrović preminuo, kovčeg s njegovim posmrtnim ostacima od te kuće do Saborne crkve na rukama su preneli beogradski alasi.
Sahranjen je na Novom groblјu u Beogradu 9. juna 1943, a od njega su se govorom oprostili episkop braničevski Venijamin Taušanović, akademik Milutin Milanković i rektor Univerziteta u Beogradu Nikola Popović.
Dodaj komentar