MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević-Jočić
Foto: Zoran Škrbić
Nedavno je na Velikoj sceni Opere i teatra Madlenianum predstavljena knjiga izabranih drama Miodraga Ilića “Apisova kletva i druge drame” (Zepter Book World ). Pred čitaocima je njegovih deset drama različitih žanrova u izboru samog autora: “Apisova kletva”, “Valcer poručnika Nidrigena”, “Srpske metamorfoze”, “Žanka”, “Arlekinova poslednja avantura”, “Dagi moj Fireru”, “Vukomanov povratak”, “Ribe na drveću”, “Brak iz računa” i “Vlada u senci”.
-Pošto je reč o tako velikom vremenskom periodu ne može biti govora o tematskoj ili bilo kakvoj drugoj povezanosti. Pisac sledi promene u vremenu i društvu u kome živi, a kako je bilo mnogo promena, lomova i potresa iza nas, razume se da se i moje drame razlikuju tematski, pa i žanrovski. Ono što je svakako zajedničko jeste odjek istorije, eho onoga što su ljudi u Srbiji proživeli i kroz šta smo prolazili, uporno traganje za prevagom etičkih vrednosti, problematizovanje ljudske savesti, morala i odgovornosti. Kritički odnos, sukob sa izneveravanjem pravde, poštenja i humanosti, sa izvetoperavanjem i deformisanjem svesti, bilo da je to drama, tragikomedija ili komedija, Miodrag Ilić.
Miodrag Mija Ilić je na kulturnoj sceni nekadašnje Jugoslavije i Srbije prisutan više od pola veka kao pretežno dramski pisac, publicista, novinar, prevodilac i pedagog, autor scenarija za dokumentarne filmove i tv serije… U njegovm pozorišnom opusu su istorjske, biogafske, drame iz savremenog života, dramske metafore, komedije. Na repertoaru Madlenianuma trenutno su njegove dve drame – „Žanka“ i „Kazanova protiv Donžuana“.
Otkud naslov Apisova kletva?
– To je naslov prve drame u knjizi. Tema drame “Apisova kletva” jeste tragični sudbinski, politički sklop događaja oko nastajanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenca, proces koji se dramatično odrazio na život, bolje reći stradanje jedne građanske porodice u Beogradu. Glavni lik, regent Aleksandar Karađorđević, suočen s pritiscima hrvataskih političara, s nezahvalnošću svih onih kojima je srpsko oružje donelo oslobođenje i spas od germanizacije, biva progonjen senkom puikovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, streljanog na poznatom montiranom procesu u Soluni 1916. godine.
Svoje sudare i poniženja u novonastaloj državi shvata kao kaznu, kao kletvu nepravedno streljanog oficira, pošto je bio prinuđen da ublaži osvetnički gnev Austrougarske, koja je tokom pregovora o separatnom miru zahtevala smrt krivaca za Sarajevski atentat. U središtu je isto tako Aleksandrov odnos s Pašićem, kreatorom sudskog progona Apisa.
Koliko je Apis danas aktuelan savremenom gledaocu i čitaocu? Šta novo saznajemo iz Vaše drame?
-U drami “Apisova kletva” nema Apisa, već se samo njegov duh vije iznad uklete kraljevine, stvorene na štetu srpskog naroda, uprkos žrtvovanju u Velikom ratu. No, na sceni Narodnog pozorišta izvedena je osamdesetih godina moja drama “Apis”, koja je objavljena još tada u posebnoj knjizi, čiji je snimak nekoliko puta emitovan na programu RTS.
U toj drami prikazao sam ceo mehanizam političkog žrtvovanja pukovnika Dimitrijevića, kroz njegove reminiscencije u noći uoči streljanja. Apis je tajanstvena ličnost, čovek ogromne harizme, organizator atentata na poslednjeg vladara u lozi Obrenovića, glava organizacije “Crna ruka”, patriota koji je težio ujedinjenju svih južnih Slovena, nenadmašni šef obaveštajne mreže Generalštaba srpske vojske.
Njegova ličnost će uvek biti provokacija za istraživače i pisce, a za mene on je paradigma romantičnog slobodarskog i patriotskog zanosa generacije koja je stremila ka velikoj i jakoj Srbiji, posle uklanjanja viševekovnog robovanja pod Turcima. Otuda će on uvek biti zanimljiv, kao primer čoveka jake volje, čuda od hrabrosti i sposobnosti.
Autor ste knjiga publicističkog žanra, koje predstavljajju doprinos savremenoj politikološkoj literaturi. Šta mislite o prokazanosti pojmova patriotizam i nacionalizam u našoj sredini?
– Prokazanost reči “patriotizam” nastala je kao rezultat zloupotrebe ovog pojma u minulim decenijama. Mnogi koji su počinili nečasna dela zaklanjali su se iza patriotske dimne zavese. Političari raznih ubeđenja i stremljenja, pogotovo oni koji su se grabili za vlast bez moralnog i intelektualnog pokrića, busali su se u grudi floskulama o beskrajnoj odanosti otadžbini. Zato je danas zaista sumnjiv svako ko posegne za ovom kvalifikacijom, ko insistira na svom patriotizmu. U suštini, međutim, vrednost i pravo značenje ovog pojma ne mogu biti trajno poništeni. Siguran sam da će odanost narodu, njegovom dobru, i nadalje biti osnovno osećanje poštenih ljudi, svesnih pripadnosti svom plemenu. Što se nacionalizna tiče, stvari stoje drukčije.
Nacionalizam je za mene osećanje ponosa, tendencija afirmacije duhovnih i istorijskih dometa, pozitivna etička vertikala u tradiciji mog naroda, baš kao što to isto važi i za svakog Francuza, Italijana, Nemca, Rusa… Nije sramota biti nacionalista, već biti šovinista, nacista, to jest raditi protiv drugih naroda, mrzeti druge rase i vere, biti prema njima agresivan, netrpeljiv, sebičan, isključiv.
Jedan ste od osnivača Udruženja dramskih pisaca Srbije. Kako vidite srpsku savremenu dramu?
– Udruženje dramskih pisaca osnovali smo Đorđe Lebović, Miodrag Đurđević, Aleksandar Petrović i ja 1976. godine. Udruženje je nastalo iz potrebe da se afirmiše domaće dramsko stvaralaštvo u periodu kad su se javila mnoga uspešna pera širom Jugoslavije, koja su se s mukom probijala do pozorišne scene, mahom ustupljene stranim piscima. Kao upravnik Beogradskog dramskog pozorišta (1975 – 1980) uspeo sam da gotovo ceo repertoar sastavljam od dela jugoslovenskih dramskih autora. Činjenica je da su u proteklom vremenu u Srbiji bljesnula nekolika imena majstora dramaturgije. Dogodilo se, međutim, da je taj polet usahnuo, da su se kriterijumi menjali, da su neki ekstremni pomodni uticaji, uvezeni iz drugačijeg sveta, delovali destruktivno.
Nametnuto je uverenje da je drama kao književni rod prevaziđena, da se treba prikloniti antidrami ili, kako se to još kaže, postdramskom teatru u kome nema likova, dijaloga, zapleta, dramskog sukoba! Da pozorište može da finkcioniše bez reči i misli, koristeći se fizičkim sredstvima, govorom tela, akrobatikom, plesom! Osim ovog egzibicionizma, javljaju se često pisci koji nisu savladali tehniku drame, koji pribegavaju surogatima, kao što je fragmentarnost umesto kontinuiteta, niz malih sekvenci, kao kad se piše filmski scenario.
To su obično drame prizemnih motiva i nikakvih ideja. Danas pisac od virtuoziteta dramske kompozicije, koji ume da napiše takozvani dobro skrojeni komad, nema pristupa sceni, čak i kad je njegovo delo aktuelno, potresno, poetično. Nastalo je vreme vladavine reditelja, repertoari se sastavljaju u mutnom privatizovanom ambijentu, prema recipročnim interesima pojedinaca. Imamo primere neverovatnih postupaka.
Zgranut sam slučajem predstave “San letnje noći”, na sceni Narodnog pozorišta. Na plakatu stoji da ćemo gledati poznatu Šekspirovu komediju, kad ono – gledasmo komad koji je napisao reditelj: radnja se zbiva u nekom ženskom zatvoru u kome osuđenice spremaju predstavu “San letnje noći”. Šeklspir je upotrebljen kao citat, da bi autor izneo na scenu čist politički pamflet! Na ovaj način, nasiljem nad klasikom, predstavama sumnjiivih pobuda, naročito onima koje su nerazumljive, koje ne komuniciraju s gledaocem, pozorište radi protiv sebe i udaljava publiku. Neophodan je širi diskurs o sadašnjem haotičnom, nedefinisanom stanju srpske drame i srpskog pozorišta, koji gube tle i orijentaciju.
Kao novinar RTS-a snimili ste znamenite dokumentarne TV serije “Medijske imperije”, “Quo vadis, svete?”, “Za bolji svet”, “Izazovi demokratije.” Nedostaju li danas takvi sadržaji na domaćim televizijama?
– Bojim se da ću zazvučati kao staračko gunđalo, koje veruje da je sve bilo bolje u “njegovo vreme”. Ja sam mnogo godina svog zrelog stvaralačkog perioda posvetio televiziji, kao novinar, urednik, voditelj, autor dokumentarnih programa, glavni urednik i direktor Programa za inostranstvo. Mi smo – siguran sam – imali mnogo gore uslove od onih koji su danas na raspolaganju tvorcima TV programa. ali bili smo mnogo kreativniji. Svaki TV autor imao je svoje područje interesovanja, specijalizaciju, i mnogo više prostora za individualnu kreaciju, uprkos monopartijskom sistemu.
Danas su na programu gotovo neprimetni čitavi segmenti, recimo program za decu i mlade, zabavni program, dokumentarni program, muzički program, a o igranom i serijskom programu bolje da ne govorim. Serviraju nam se produkti najnižeg ukusa, neduhoviti, zaglupljujući. Kao da neko namerno hoće da sroza RTS. Treba se vratiti onom geslu britanskog Bi-Bi-Sija, koje glasi “Mi ne proizvodimo program koji narod voli i želi, već program koji narod treba da voli i želi”. Uloga je nacionalne televizije da brani psihu naroda od banalnosti, kiča, stupidnih tobože zabavnih sadržaja…
Serije koje sam ja snimao i koje vi pominjete danas su nezamislive. Ne zato što nema autora koji bi možda mogli i da me prevaziđu, već zato što se izgubio motiv istraživanja, što je umrla avantura novinarskog posla, draž otkrivanja i rizikovanja, ambicija da se autor otisne iznad rutine svakidašnjice, iznad prosečnosti i običnosti. Mislim da u RTS-u, ali i u drugim televizijskim kompanijama, treba inicirati kreativnost, viši profesionalizam, u svim segmentima. Temeljnu promenu atmosfere i smisla riukovođenja.
Šta se događa s pozorišnom kritikom?
– Još jedno pitanje kojim me dovodite u situaciju da se svađam sa svetom u kome živim. Prava, autentična, studiozna, stručna, dobronamerna, objektivna pozorišna kritika postoji danas samo u rudimentima. Tu vatru pronose još dva-tri imena, kojima se ne može ništa zameriti. Te dame su i stručne, i obaveštene, i dosledne u redovnom posmatranju pozorišnog života, njihov kritički odnos je objektivan i dobrodošao. Međutim, nestala je poveća plejada vernih pratilaca pozorišnog života, onih umnih, prosvećenih likova koji su bili u istinskom stvaralačkom dijalogu s tvorcima teatarskog čina. Ti ljudi bili su od autoriteta, poštovanja i poverenja.
Mogli smo da se ljutimo na njih, ali morali smo da uvažimo njihove sudove, da se oslonimo na njihovu reč u narednim poduhvatima. Zamrlost profesionalne pozorišne kritike je posledica ukupnog zatiranja kulture, prepuštanja umetnosti i umetnika sopstvenom snalaženju i spasavanju. Uočljiva je odsutnost sistematskog, odgovornog odnosa, podržavanja i stimulisanja pravih vrednosti.
Suviše smo kao društvo podlegli komercijalizmu, jeftinim sadržajima, estradi, tezgama, i onim pristojnom čoveku nedostojnim zbivanjima koja se zovi “rijaliti šou”! Hoću da verujem da je ovo prolazna bolest tranzicionog društva koje traži neke nove koordinate svog postojanja. Potrebno nam je više pozorišnih znalaca koji će ukrštati koplja, ocenjivati dramu i pozorište iz više uglova, koji će javnom reči sprečavati proturanje svakojakih tekstova, osujećivati nišče duhove, snobizeriju, prosečnost i eklekticizam.
A šta reći o angažovanom dramskom piscu danas?
– Taj izraz – “angažovanost” – bio je aktuelnan u nekim drugim vremenima. Recimo, socijalna angažovanost američke drame posle Drugog svetskog rata, ili mirotvorna angažovanost pisaca u svetu u vreme Vijetnamskog rata itd. Svaki daroviti dramski pisac, koji se upusti u bilo koju temu, biće angažovan danas ako uzme u zaštitu čoveka, izgubljenog u pomahnitalom vremenu novih tehnologija i dehumanizacije, nestanka svih ideologija, što će reći nadahnuća i postavljenih cviljeva, dakle beznađa, zatim uništavanja prirode, ozbiljnih pretnji mogućne apokalipse, gaženja idividualnosti, političkih manipulacija ljudima. Njegov angažman mora biti jasan i glasan, naravno ne eksplicitan, deklarativan, već iskazan estetskim, literarnim, dakle umetničkim sredstvima, kroz priču i karaktere. Kroz buđenje emocija.
Protiv sam providnog, plakatskog, tendencioznog, jednostranog, pamfletskog angažovanja zarad dnevnih političkih potreba ove ili one struje mišljenja. Protiv sam koketerije s nacionalnim svetinjama, podsmevanja mitovima i tradiciji naroda, u ime tobožnjeg kosmopolitizma i mondijalističkog pogleda na svet.
Vreme pandemije koju živimo nametnulo je neka svoja pravila i uslove. U kojoj meri vam nedostaju književna publika, promocije, sajmovi knjiga, i može li to makar delom da nadomesti internet-komunikacija?
– Kao svi drugi u ovoj zemlji, pa i u ovom svetu, trpim izolovanost. Frustriran sam donekle što ne mogu neke svoje ideje i projekte da pokrenem i realizujem. Ali, kako više nisam u godinama dokazivanja i osvajanja svog prostora, celu ovu situaciju primam stoički, mirno, srećan što me je zaraza mimoišla. Tugujem za nekim dragim prijateljima, koji su, na žalost, izgubili bitku s koronom i preselili se u večnost. Uprkos opštoj depresiji, nisam odustao od rada.
Završio sam filmski scenario, objavio dve knjige, pisao za neke časopise, gledao neke predstave, uveliko se upustio u pripremanje Godišnjaka Opere i teatra Madlenianum za sezonu 2020-21… Nedavna promocija knjige “Apisova kletva i druge drame” u Madlenianuma, analize govornika i glumačko čitanje odlomaka mojih komada, vratili su mi nadu da će uskoro sve biti mnogo bolje.
Objavili ste izbor svojih istorijskih komada pod naslovom “Drame o velikanima” (Albatros plus, Beograd, 2014), u kojima su zastupljena dela o caru Dušanu Silnom, knezu Lazaru, Koperniku, Spinozi, Vuku Karadžiću i Milošu Obrenoviću, i o Martinu Hajdegeru. Da li su ova dela, kao i pretežni deo čitavog Vašeg opusa, refleksija savremenih procesa, ali isto tako i univerzalnih pitanja čoveka i njegovog trajanja?
– Dobrim delom ste odgovorili na svoje pitanje. Da, pišući drame o velikim ljudima u prošlosti, nazovimo ih istorijskim dramama, uvek imam u vidu univerzalno pitanje ili problem, nešto što se vazda nadvija nad ljudima i što se javlja kao pretnja u savremenosti. Bilo da je reč o borbi za vlast i pojavi grandiozne mesijanske figure (“Dušan Silni”), bilo da je tema perverzan odnos vlasti i inteligencije, koje su uvek u sukobu iako ne mogu jedna bez druge (”Vuk i MIloš”), bilo da je posredi fenomen izdaje sopstvene savesti zbog lične promocije, položaja i moći, kao što je slučaj sa filozofom Martinom Hajdegerom koji je služio Hitleru (“Krik iz crne šume”), pokušao sam da literarnom nadgradnjom, maštom, nervom za scenu, otvorim i analiziram ovakve pojave, budući da su vazda aktuelne i prisutne. Ponudio sam teatrima ozbiljne, krupne zalogaje, za koje danas – bojim se – nema nigde ni sluha, ni praktičnih mogućnosti da budu savladani.
U traženju odgovora na krucijalna pitanja epohe u kojoj živimo, u razgovorima s političarima, naučnicima, umetnicima iz celog sveta imali ste, kako kažete u jednoj izjavi, samo jedan cilj: istinu. Razgovarali ste sa uglednim intelektualcima u 16 država, a sagorovnici su Vam bili Noam Čomski, Zbignjev Bžežinski, Frensis Fukujama, Dejvid Oven, Aleksandar Volkov, Huang Ce Min… Da li Vam je činjenica da dolazite iz Jugoslavije “otvarala vrata” i omogućavala da lakše dođete do željenih sagovornika? Kako ste birali sagovornike?
-Naprotiv! Da sam se predstavljao isključivo kao Jugosloven, verovatno ne bih došao bar do polovine mojih sagovornika. Imao sam jednu veliku prednost: tih devedesetih godina bio sam spoljni saradnik američke globalne TV mreže CNN, pa mi je njhova legitimacija otvarala gotovo sva vrata na koja sam zakucao. Tako sam i sa lakoćom dobijao vize da mogu da uđem u razne zemlje u vreme strogih sankcija. A kad bih se našao oči u oči sa sagovornikom, odmah bi mu rekao ko sam i zašto sam došao.
Niko me nije odbio, a neki – kao Noam Čomski, Dejvid Oven, admiral Šmeling, general Galoa, Huang Ce Min, čak su bili posebno zadovoljni što dolazim iz Srbije. Sagovornike sam birao polazeći, prvo, od njihovog ugleda i prestiža u svetu, po težini onoga što imaju da kažu, trudeći se da to budu zaista oni na vrhu političkog uticaja, naučnih i umetničkih dostignuća, angažovani humanisti, bez obzira da li su na našoj strani ili protiv nas. Uostalom, njihova gledišta možete pročitati u mojoj nedavno objavljenoj knjizi “Oholi Guliver i gnevni Liliputanci (izd. Albatros Plus, Beograd, 2020), u kojoj sam opisao susrete sa 19 onih sagovornika koji su bili po mojoj proceni najzanimljiviji i čije su misli i danas aktuelne.
Da li je tokom vaše bogate karijere bilo razočaranja?
-Da li postoji živ ili mrtav čovek koji nije doživeo neko razočaranje? Razočaranje je u sudbini svakog ko opšti s ljudima. Jer, svako razočaranje dolazi od ljudi, često onih vama najbližih. Mene su najviše razočarali oni ljudi koje sam zadužio nekim dobrim delom, oni koje sam zaposlio, čiju sam decu upisivao u škole, čije sam roditelje smeštao u bolnice, uspevao da im obezbedim stan, da ih spasem neke nevolje…
Bio sam direktor Beogradskog dramskog i Drame Narodnog pozorišta, direktor i glavni urednik Programa za inosrtranstvo RTS, dakle na položajima na kojima sam katkad mogao da pomažem ljudim. Upamtite, ako hoćete da proizvedete svoje neprijatelje, samo uđite u intimu s nevoljnima, saznajte koji ih jad mori, žrtvujte potom svoj ugled, karijeru, porodicu, da biste im pomogli. E. ti koji su svesni da ste bili svedok njihovog pada, nikad vam to neće oprostiti i steći ćete dušmane za ceo život. A vama preostaje razočaranje.
Dodaj komentar