Istorija

Arčibald Rajs vojnik istine i pravde

MediaSfera

 

Foto: Wikipedia

 

Merilo ljubavi je ono čega se čovek odriče zbog nje, a kada se odrekne sjajnog života i lepe karijere, kao što je to učinio Rodolf Arčibald Rajs, zbog iskrene naklonosti prema srpskom narodu u vreme njegove najveće golgote u Prvom svetskom ratu, onda se po merilima modernog doba odrekao svega.




U današnje vreme lažnih heroja, koji su proizvod dobrog marketinga i loših kriterijuma gomile, ovakvi junaci deluju nestvarno, nekako literarno. Naročito zbog velikog idealizma, koji ih na kraju navodi na to da se povuku, kao što je to i Rajs učinio, zatvarajući se u svoj dom u Topčideru i nastavljajući da voli i da kritički posmatra svoju izabranu domovinu Srbiju. Kao stroga majka, nije mu dala da sprovede ono za šta je rođen, da promeni svet.

Rajs je na neki nadnaravni način, kao da je bio pozvan ili poslat, zavoleo one srpske mučenike koji su ostavili porodice, kuće i stoku negde u Srbiji, na nemilost austougarskoj, nemačkoj i bugarskoj vojsci, i uz volujska kola uputili se preko Albanije, na Solunski front, gde će vaskrsnuti u pobedi. Koračao je uz te ljude, koji ni u najvećoj bolesti ni u gladi, u izbeglištvu, na Krfu, nisu ni parče hleba uzeli bez dopuštenja. Zbog njih i sa njima njegovo je srce sahranjeno na Kajmakčalanu, a vaskrsava svaki put kada se u dubini duše iskreno zapitamo imamo li srca…

Izdavačka kuća „Prometej” iz Novog Sada objavila je Izabrana dela ovog plemenitog Švajcarca, profesora Univerziteta u Lozani, doktora hemije, kriminologa forenzičara, ratnog izveštača, publiciste, u jednoj knjizi „Arčibald Rajs vojnik istine i pravde”.

Kako nas je Rajs razumeo

Urednik Zoran Kolundžija istakao je da je cilj ovog izdanja da se pokaže kako nas je Rajs razumeo, kako se borio zajedno sa našim precima, na koji način je video naše neprijatelje i zašto se suprotstavljao negativnoj slici o Srbima, koju su oni stvarali. Knjiga sadrži i mučne i detaljne izveštaje o stradanju civila, koji su mučeni, sakaćeni i ubijani na najsvirepije načine. Kolundžija smatra da je važno sećati se ovih zločina upravo zbog toga što su oni odmah posle Velikog rata, stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, zbog jedinstva naroda, bili zataškavani i prinudno zaboravljani. Rajsovi podrobni izveštaji, međutim, sadrže imena žrtava, njihovu životnu dob, mesto i način stradanja.

U ovom delu nalazi se i manje poznati tekst o uništavanju manastira Feneka, a po rečima urednika, knjiga je uokvirena Rajsovim sećanjima „Šta sam video i proživeo u velikim danima” i „Čujte Srbi”, a između su izveštaji „Srpskoj vladi o zločinima okupatora”, fotografije i novinski izveštaji.

„Ratni dopisi iz Srbije 1914‒1918” predstavljaju Rajsa kao dopisnika uticajnih evropskih dnevnih novina u ovom vremenskom periodu, a kako zapaža Kolundžija, procenjuje se da je napisao više od 800 tekstova, što je bio njegov argumentovani i razložni odgovor na neprijateljsku propagandu i upoznavanje Evrope sa tim šta se zapravo dešavalo u Srbiji.

Pismo sa Kajmakčalana

„Kad je vojska avetinja umakla iz albanskog pakla i stigla na Krf, bila je dosta rđavo dočekana od krfskog stanovništva, raspaljenog od nemačke propagande. Ali kad je polazila na front, ostavila je jednodušna žaljenja među tim istim stanovništvom. Srpski vojnici su se zaista besprekorno ponašali. Ulogoreni gotovo bez zaklona, u početku, i trpeći osetnu zimu te godine, oni nisu hteli da poseku ni jedno jedino drvo. Nikad nisu uzeli ni najmanju sitnicu, a da ne plate. A sve je od njih naplaćivano vrlo skupo i to menjajući njihove banknote od 10 dinara za tri drahme!”, svedočio je Rajs u tekstu iz 1916. godine.

A kao ratni izveštač, Rajs je naveo i svoje pismo sa Kajmakčalana, napisano nekoliko dana posle bitke, gde su mrtvi Srbi i Bugari, posle bitke prsa u prsa, zadržani u pokretu kao da se još hvataju za gušu.

„Bilo je hladno na Kajmakčalanu i pobednički srpski vojnici nisu imali ničim drugim da se greju sem kundacima neprijateljskih pušaka. Što čini još veći utisak, to su leševi, koji na stotine, još pokrivaju zemljište ovog visokog vrhunca. Nije bilo vremena da se pokopaju sve žrtve ove klanice. Daleko od toga. One su još većinom na mestu gde su pale i zima je dobro sačuvala njihove leševe… Jedan izgleda da traži svojom ledenom rukom bombu u džepu svoga šinjela. Drugi je mislio da je našao sklonište iza jedne stene, koja ga nije zaštitila od parčeta granate, i ono mu je odnelo polovinu glave. Trećeg, sasvim mladog čoveka, oborio je na leđa kuršum koji ga je pogodio posred čela. Njegov lep mladićki lik, njegove širom otvorene oči izgleda da pitaju nebo zašto je morao umreti tako mlad (…)”.

Rajsovo obraćanje „Čujte, Srbi!

Sa istim poštovanjem Rajs je opisivao susret sa Pašićem, vojvodu Živojina Mišića, vojvodu Putnika, generala Bojovića, ali i dečaka-heroja od 12 godina Dragoljuba Jeličića, koga je regent Aleksandar Karađorđević proizveo u čin kaplara. Živi su i opisi bombardovanja i uništavanja Beograda, borbe za Bitolj, zatim Soluna, pobedonosne ofanzive iz 1918. godine.

Još je življe Rajsovo obraćanje „Čujte, Srbi!”, u kojem je govorio o manama našeg naroda, a koje su izašle na videlo naročito posle Velikog rata. Naroda koji se nije plašio moćnog ugnjetača, a počeo je da gubi ponos pred novcem, pri tom ne ukazujući zahvalnost ratnim invalidima, „dok nekoliko stotina bivših ministara, samoživih političkih profesionalaca, koji u većini slučajeva nisu ništa učinili za otadžbinu, puni džepove”. Naroda koji postaje ksenofobičan. Posebno je kritikovao intelektualce, koji su se odali snobizmu i površno mrzeli one iznad proseka, a žrtvovali bi zarad sopstvene koristi opšte interese. Političare je opominjao da je merilo pravog državnika pristojnost prema svima.

Izvor: Politika




Dodaj komentar

Click here to post a comment

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .