Komentar

Biljana Maksimović: Ispod palme hlada nema

MediaSfera

 

 

Piše: Biljana Maksimović

Foto: Pixabay

 

 

 

 

 

Umesto složne osude svega što se dešavalo u Jagodini decenijama, najviše relativizacije dolazi iz dela opozicije. Nespremni da podnesu bilo kakvu kritiku, upitnost ličnog učešća  ili poricanje proklamaovanih ciljeva i ambicija, pojedinci iz opozicije danima bandoglavo osporavajući dokaze, tvrdnje  i  činjenice koje iznosi Marinika Tepić izigravaju zeca koji trči trku umesto Dragana Markovića Palme. Previđaju da ovo nije takmičenje između Marinike i Palme, ovo je više od igre,  da li će pravda i istina pobediti.




Kobne devedesete, kojih se ni mi, ni srpska politika, nećemo tako skoro osloboditi, jer su nas obeležile mnogo dublje nego što nam se ponekad čini, a naročito dublje nego što bi za nas bilo dobro i zdravo, prisutne su u slučaju Jagodina.  Glavni akter je groteskna figura, slika i prilika rvača u blatu, tipični muljator koji jadno i neuko mistifikuje sopstveni uspeh i status u svakoj vlasti, a u međuvremenu “srbuje” na konto tuđih krvavih gaća i bogati se na račun znoja, krvi i suza koje prolivaju zbog njega.

Osnovni uzrok svih aktuelnih teškoća i jeste njena nesposobnost da se odlučno distancira od mračnih devedesetih godina, da istinski raskine sa mitovima i zabludama jednog doba u kojem je došla u sukob sa celim svetom.

Pod dejstvom unutrašnjih i spoljnih činilaca, mi smo se, doduše, menjali, sem onih koji nisu imali potrebu, a vreme im je polonjeno da traju nepromenjeni, poput Palme. Promene koje smo trpeli, neki tretiraju i kao istorijski izazov, neki kao stege koje još nosimo kao tegove, hteli mi ili ne, bile su i podsticajne i traumatične. Evolucija Srbije nakon oktobarskih promena nije bila kretanje u novo i nepoznato, nezadrživo. Bila je, nažalost i kontinuitet sa vitalnim tradicijama i ličnostima koje su obeležile devedesete.

Šta više, u svakom zastoju, poslednjih nekoliko godina kao da se događa povratak tim mitovima i zabludama, povratak na javnu scenu onih koji su bili njihovi kreatori i realizatori, a sa njima i povratak politikanstva najniže vrste. Ta tendencija kretanja unazad onoliko je jaka koliko je slaba energija promena.

Boris Tadić je bio jedan od onih,  ne jedini, ali najpozvaniji da se tom hodu unazad suprotstavi, da izvrši raskid sa onim što nam kao narodu ne služi na čast i čega se stidimo. Uvek je gest prve ličnosti u državi bio primer za ugled.  Simboličan raskid sa prošlošću bio bi ohrabrenje za mnoge druge koji to isto žele da učine ali ne znaju kako će društvo na to gledati.

Nije i sa ove vremenske osmatračnice toliko upitna koalicija a SPS , PUPS i Jedinstvenom Srbijom. Problematična je inferiornost i indolentnost kojom se primala svaka ucena. Priklanjanje obrascu negovanom u Jagodini. Uživanje u igrama čija pravila određuje nekadašnji potparol Slobe Miloševića. Ni Srbiji ni Borisu Tadiću taj teret nije bio potreban. Mi ćemo svakako, kao građani, biti večno odgovorni za ono što smo nečinjenjem dopustili, ali i sebi i drugima dugujemo bar to da stvari nazovemo pravim imenom i da za sva vremena raskinemo sa onim što nas je obrukalo , unazadilo, okaljalo.

Nije ovde reč o formalnom, pa zato i neiskrenom, izvinjenju i žaljenju, već o javnoj i nedvosmislenoj osudi, zabluda, grešaka,  protagonista i ideja koje su nas odvele u ponor naprednjaštva. Da je makar jedno od poglavlja skorije istorije zatvoreno na pravi način, deponovano  za sva vremena bilo to i u tragikomični jagodinski Muzej voštanih figura, sigurno je da danas ne bismo morali da se bavimo ovim pitanjima, niti bi se javnost delila  na određene ključne reči, kao što su “sve zaposlene“, “žene ili maloletnice“, “zločini“, “pre deset godina” i tako dalje.

Lako je reći osuđujem strašni zločin dok zločinac nije neko ko je sedeo do nas. Kako saopštiti da je nasilje, podvođenje, orgijanje, blud i nemoral činio neko ko je formalno bio deo vlasti? Žrtvama je čak nekada važnije od bilo kojeg drugog oblika satisfakcije, kao što je krivično gonjenje počinilaca ili nekakava vrsta materijalne kompenzacije, da se zločin koji je počinjen nad njima javno prizna, u društvu u kojem oni žive.

Ukoliko se taj zločin negira, njima se oduzima dignitet . Zato ovo licitiranje sa brojem svedoka, indentitetom, statusom, formalna pitanja i potenciranje nebitnog mora prestati. Marina Komad, samozvani arbiter u opoziciji, sa tagom u listu Informer, morala bi naučti uvažavati činjenične istine, ne samo bunariti po onima koje su korisne i pričinjavaju zadovoljstvo.

Istinoljublje i pravdoljublje su socijalne i moralne odrednice politike kao javnog delanja ya opšte dobro. Nije ovo vreme ni za iluzije, ni hranjenje bezrazložne nade, već nepokoja i neizvesnosti kojima se možeš povinovati ili suprotstaviti moralnom i intelektualnom doslenošću, bez kompromisa i izuzeća.

U trenutku kada je opozicija mogla svoju zrelost dokazati jedinstvenošću i podrškom, stvarajući rečima i delima humanizovanu, međuljudski zavisnu snažnu akciju, neko se našao da  propituje  pobude žrtava, amnestira za amoralnost vlastodršca.

Moral niže vrednosti vlada nad nečijim životima i sudbinama sve dok se gleda do plota ili do nosa ispod ega. Društveno zlo grize mlado i zdravo, poslednje što nam treba je sada da neko počne nezdravu raspravu o potrebi izlečenja kao takvog. Ono je uslov svih uslova.

Žrtve Dragana Makovića Palme, njegove bezmalo dve decenije duge vladavine obavezuju da odbacimo svoje male razloge, opasna kolebanja, stalna vaganja i čekanja. Žrtve nisu samo među onima koje pominje Mainika Tepić. To su i mladi koji u otišli iz mesta rođenja, to su ljudi drugačije orijentacije koji žive svoj strah, to su žene i majke koje su morale da odgajaju decu u kalupu vašarskkog pira. Njih zaista ne zanima da čitaju, slušaju i gledaju halucinativno trabunjanje po društvenim mrežama da je bitnije nešto drugo.

I da jeste, zašto je bitnije? Zato što ga niste svojom neodlučnošću učinili nebitnim. Kada za ovakve bestijalnosti, koje će postojati, ne budimo naivni i nakon Palme, ne bude važno kojoj stranci pripada uzurpator, a kojoj pravednik, već jedino pamtljivo da li je prekinuto, kažnjeno nedelo, bićemo zdraviji.

Međutim, ima tu još nečega. Pored nezaceljenih rana i nerazrešenih frustracija, razlog što se bavimo prošlošću na ovaj nedostojan i sraman način, prozivajući ženu, Mariniku Tepić, koja se govori u ime svakog vriska i ožiljka, može da bude i to što nismo spremni da se suočimo sa sadašnjošću. Što nemamo odgovore za nju, kao što nismo imali onomad kada smo stvarali ono što nas danas pritiska.

Tekstovi objavljeni u rubrici „Komentar” odražavaju stavove autora i ne mogu se smatrati stavom redakcije portala MediaSfera.rs




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .