Popularni „Stojadin“ proslavio pedeseti rođendan

MediaSfera

 Zastava 101, popularni „Stojadin” proslavio je nedavno 50. rođendan.

Konstruisao ga je Aurelio Lampredi, a glavne karakteristike motora su bile da je bregasto vratilo u aluminijumskoj glavi pogonjeno nazubljenim kaišem. Ovakav koncept je početkom osamdesetih godina bio prihvaćen od većine proizvođača automobila, ali je krajem šezdesetih bio vrlo neuobičajen. U stvari, kažu da je koncepcija preuzeta sa tadašnjih Ferarrijevih motora, koje je konstruisao takođe legendarni Lampredi.

U Beograd je stigao 16. aprila 1971. godine, a predstavlјen je na Sajmu automobila, podsetio je portal AutoRepublika.

Predserijska proizvodnja je počela 16. novembra iste godine, dok su prvi primerci skloplјeni kao rezultat masovno organizovane proizvodnje, a sišli su s proizvodne trake 25. aprila 1972. godine. Proširenje fabrike je kasnilo, pa su u one rane primerke ugrađivani Fijatovi motori i to ne samo iz Italije već i oni koje je Fijat proizvodio u Argentini i Kolumbiji.

„Stojadin” se proizvodio sve do 21. novembra 2008. i u tom periodu je iz kragujevačke fabrike izašlo 1.045.458 automobila, što ga čini najprodavanijim modelom Zastave u istoriji. Ova marka automobile je najviše kupaca imala 1979. godine kada je isporučeno 88.918 vozila, ali je njegova popularnost naglo opala kada je debitovao Jugo. Primera radi, prvih milion vozila je prodato do 1991. godine, što govori o tome da je tokom poslednjih 18 godina proizvodnje tek nešto više od 45 hilјada kupaca izabralo „Stojadina”.

Tokom 38-godišnje proizvodnje malo se izmenio, posebno s dizajnerske strane i to se desilo, recimo, kad su se pojavili kockasti farovi i plastični branici. Godine 1988, godine je dobio naziv „Skala” i zadržao ga do kraja proizvodnje. Proizvodio se u varijantama sa pet i troje vrata i najčešće sa motorom od 55 konjskih snaga, zapremine 1.100 kubika. Pored limuzine, „Zastava 101” je bila u ponudi i kao „pikap” dostavno vozilo, koje je proizvodila fabrika „Zastava specijalna vozila” iz Sombora i on se proizvodio do 2010. godine.

„Zastava 101” je ubrzo po početku proizvodnje stekla status „nacionalnog vozila” u Jugoslaviji i postala najprodavanije Zastavino vozilo. Pored svima poznate oznake Zastava 101, „Stojadin” se prodavao i kao Jugo Skala 55/65 i Zastava/Jugo 311/511.

Zbog pristupačne cene, brzo je preplavila domaće puteve i ulice, a postigla je i značajan izvozni uspeh.Izvozio se i u Nemačke, Francuske i Velike Britanije, a mogao se videti i na putevima država istočnog bloka.Posebnu popularnost stekla je u Polјskoj, gde je u periodu od 1973. do 1983. godine sklapana u Fabrici putničkih automobila (FSO).

Interesantan je bio status „stojadina“ u tadašnjim komunističkim zemljama. U Čehoslovačkoj, na primer, bio je čak i statusni simbol. Ko je mogao da kupi novu Škodu bio je uspešna ličnost, ko je mogao da kupi Dačiju bio je neko i nešto, jer se dugo čekalo na taj auto, a i kupovina je obavljana isključivo preko veze. A onaj ko je mogao da kupi Zastavu 101 bio je zaista značajna ličnost i tu privilegiju su imali rukovodioci i visoke vojne starešine.

Zastava 101 je imala veliki uspeh i na međunarodnim sportskim takmičenjima. Jovica Paliković je sa svojom ekipom vozeći „keca“ 1973. i 1974. godine osvojio sva tri prva mesta u klasi do 1300 kubika na čuvenom francuskom kupu Tour d’Europe.

Sećajući se tog vremena, Paliković je u jednom intervjuu rekao da je nekoliko minuta vozio brže od vozača Porschea 911 na deonici Istanbul-Krakov takmičenja u dužini od 15 hiljada kilometara neprekidne vožnje. Deo itinerera je bio po bespućima gde se „kec“ pokazao izdržljivijim i bržim automobilom. Inače, naše dve reli posade koje su činili Jovica Paliković i Branko Nađ, odnosno Branimir Perić Džo i Carevac, pratila su svega četiri mehaničara u dva vozila.

„Kečevi“ svesno i namerno nisu prepravljani, već su se kretali u granicama serijske proizvodnje. Osnovni zadatak naših posada je bio da u nepripremljenim vozilima dođu na cilj, što su i učinili ostavljajući iza sebe renomirane vozače i ekipe poznatih evropskih proizvođača automobila.

Poslednji „kec“ sa oznakom Skala 55 sišao je sa proizvodnih traka 21.11.2008. godine, šest dana i 37 godina nakon prvog serijskog primerka.

U mnogobrojnim debatama sa istorijskom distancom veliki broj posetilaca foruma se slažu da Zastava 101 tokom sedamdesetih godina svojim kvalitetom i tehničkim rešenjima nije odstupala od modela renomiranih proizvođača automobila.

Na žalost, vreme i okolnosti su učinili svoje tako da vlada mišljenje da bi kultni jugoslovenski automobil imao daleko bolji imidž da je blagovremeno zamenjen novim modelom – početkom osamdesetih.

Očuvanih primeraka na našim putevima iz sedamdesetih i početka osamdesetih je sve manje i manje a nostalgija je sve veća i veća.

Ekspedicija Kragujevac – Kilimandžaro

Najveći marketinški događaj za Zastavu 101 dogodio se 1975. godine kada je organizovana ekspedicija od Kragujevca do Kilimandžara dužine preko jedanaest hiljada kilometara kroz bespuća Nubijske pustinje, savana, kamenjara, trnovitih predela i močvara.

Ekspediciju je osmislio i organizovao Dragan Drakulić, tadašnji direktor komercijale Crvene Zastave. Učesnici su bili pet crvenih Zastava 101, od toga četiri brendirane nalepnicama sponzora bez zadnjih sedišta i jedna kompletna u punom fabričkom sjaju.

U motorima se nalazilo ulje Optima Modriča, a gume su bile Tigar Pirot.

Ekipu su činili Ginka Milinković – pomoćnik organizatora, Milan Rakočević – organizator ekspedicije, Slobodan Nikolić i Miodrag Barlov – automehaničari Zastave, Joža Vlahović– novinar, Bratislav Grbić – kamerman, Branko Baletić – reditelj, Dušan Sekulić – novinar, Mioljub Jelisavljević – fotoreporter, Bogdan Sekler – pisac knjige o ekspediciji „Džambo Afriko“, ujedno zvanični lekar ekspedicije i novinar, kao i Branimir Perić Džo – vođa ekspedicije koji je poznat ne samo kao reli vozač već i kao čovek koji je učestvovao na još nekim sličnim ekspedicijama, kao što je odlazak u Južnu Ameriku žutim Golfovima iz TAS-a.

Maršruta je obuhvatala Grčku, Egipat, Sudan, Keniju, Ugandu i Tanzaniju, a na Kilimandžaru je osvojen vrh Džilmo point.

„Kečevi“ su izdržali ekspediciju sa minimumom kvarova; za preko mesec dana vožnje u ekstremnim uslovima puklo je nekoliko nosača motora, nekoliko ramena na ogibljenju je polomljeno, jedan gibanj i jedna poluosovina.

Iz nekog razloga, tek promenjeno rukovodstvo fabrike odlučilo je da ovu ekspediciju zataška, pa se gotovo ništa od propagandnog materijala nije odštampalo, a fabričke informacije o ovoj pustolovini nisu bile dostupne. Na svu sreću, novinari iz cele Jugoslavije su nastavili sa objavljivanjem članaka i fotografija.

Zahvaljujući entuzijastima, sačuvan je i film koji je snimljen tokom ekspedicije, a njegove inserte možete pogledati na YouTube-u.

Po povratku u Kragujevac, automobili sa ekspedicije su raspoređeni na svakodnevnu vožnju po filijalama ZCZ širom Jugoslavije, gde su neslavno završili svoju karijeru. Ova ekspedicija je bila presudna u osvajanju egipatskog tržišta.

Izvor: B92