Komentar

Papir koji je uzdrmao region: “No pejper”, ne hvala!

MediaSfera

 

 

Piše: Biljana Maksimović

Foto: News1.mk/necenzurirano.si

 

 

Memorandum SANU  i slovenački “no pejper” imaju izvesne sličnosti. Polazišta i ishodišta, kao i državno pokroviteljstvo. Svako ko se seća načina na koji je Milošević govorio o Memorandumu, Vučićeva analiza navodno Janičinog pisanija vraća u vreme kada su se granice crtale na salvetama, elita susretala u lovištima, a građani gubili sve u stvarnosti.




Slovenački portal „Necenzurisano“ objavio je sadržaj neslužbenog diplomatskog dokumenta „non pejper“ koji je premijer Slovenije Janez Janša navodno uputio u Brisel, koji sadrži ideje za podelu Bosne i Hercegovine, pripajanje Republike Srpske Srbiji i ujedinjenju Kosova sa Albanijom. U dokumentu se ocenjuje da su posle raspada Jugoslavije ostala nerešena nacionalna pitanja Srba, Albanaca i Hrvata, kao i da je trenutno teško zamisliti evropske perspektive Srbije i Kosova.

Članstvo BiH u EU može se u potpunosti isključiti, jedna je od konstatacija navedenih  u dokumentu.

Autori dokumenta naglasili su da Srbija, Hrvatska i Albanija trenutno imaju stabilne vlade i da su njihovi izabrani političari sposobni donositi strateške odluke. Slovenački premijer Janez Janša u utorak je, demantovao da je autor, pokrovitelj ili inspirator navodnog neslužbenog diplomatskog dokumenta o uspostavljanju novih granica prema etničkim linijama, kako bi se u regionu zapadnog Balkana  “dovršio postupak disolucije SFRJ”. Neuverljivo je težište preneo na kritiku medija i istakao da je cilj “opskurnih portala” suprotan onome što za stabilizaciju odnosa, u period slovenačkog  šestomesečnog predsedavanja  EU-a, namjerava preduzeti ili zalagati se .

Ne može se negirati izvesna polarizacija stavova koju je document izazvao. I mimikrija. Oni koji tvrde da ne postoji ili se odriču autorstva problematizuju pitanja pokrenuta u njemu, polemišu sa neistomišljenicima, osporavaju drugačiju viziju razvoja, dok opravdano zabrinuti ili prenaglašeno osetljivi ne diskvalifikuju pisce, samo podsećaju na posledica sličnih pisanija i prelaska sa reči na (ne)dela. Uočljivo je i da se Aleksandar Vučić, predsednik Srbije odnosi prema no pejperu kao Slobodan Milošević prema Memorandumu. Dopustio je da cveta “hiljadu cvetova”, a zadržao makaze kojima seče.

Usred regionalne ujdurme o tzv. non-pejperu iz Slovenije o promeni granica na Balkanu kao rešenju za pitanje BIH i Kosova, kojim se predviđa otcepljenje RS i pripajanje Srbiji, ali i ujedinjenje Albanije i Kosova, Vučić ponavlja da nije video nikakvu mapu i nikakav plan.

Primetio jeste talas optužbi da iza toga stoji Srbija, što je formulisao na sebi svojstven  način gostujući  u emisiji „Fokus“ na TV B92: „To što nekima ne odgovara da o tome govore i želeli bi da to odmah pripišu Srbiji, od pojedinih krugova u Crnoj Gori, pojedinih krugova u BiH, svakako u pojedinim krugovima u Zagrebu, to mnogo više govori o njima nego o nama“.

Ne zna gde su to videli drugi, niti kako su videli ali zna nešto drugo:

„Znam da već decenijama i to još iz komunističkog perioda, a setiće se toga građani Srbije, kad god bi se govorilo o drugim nacionalizmima na prostoru bivše Jugoslavije, to je bilo usput, čak i povodom Maspoka ’71, ’72. godine u Hrvatskoj. Ali kada bi bilo ko, bilo šta rekao o srpstvu, čak i što ne bi bilo nacionalistički, a svakako ne bi bio šovinistički pristup, taj bi bio prokazan, taj bi bio, metaforički, govoreći stavljen uza zid i o njemu bi se govorilo sve najgore“, istakao je Vučić.

Miloševićeve strategije i njegove populističke politike koja je insistirala na odbrani dostojanstva Srbije. Međutim, potencijali ekstremnog nacionalizma i ratno-nacionalističke politike su u Srbiji za dugo vremena potrošeni, jer je ta politika trećinu ljudi sa ovoga područja dovela na ivicu siromaštva. To naprosto u Srbiji više ne može biti ključna politička poenta.

Vučićeva šansa da sebe upiše u političku memoriju Srbije i Evrope ipak je u razvijanju alternative ratnoj politici. On to vrlo dobro zna, kao što je savladao veštinu hodanja po granici. On otvoreno koketira sa resantimanima, sa pričom o  velikom istorijskim nepravdana i gubicima gubitku, tuđim porazima, previdima i zabludama, ali ne daje otvorenu podršku ekstremnim političkim formacijama koje bi kreirale drugačiju politiku  i u prekrajanje krenuli oružjem.

Konfuzija koju stvara postavlja ga u ulogu i sudije i komandanta i pomiritelja i državnika. Njemu svaki nacionalistički narativ daje mač. Sam sadržaj dokumenta je tu manje bitan, jer se on, kao što smo videli, sastoji od opštih mesta i floskula jedne prevaziđene ideologije. Važno je bilo da nacionalistička politika dobije verifikaciju od institucije, poedinca ili zajednice koja bi trebalo da okuplja intelektualnu elitu ili da bude prevodnik integracija. Nije bez osnova i zapitanost koliko u Janšinom papiru ima onoga što je Vučić nudio, a niko nije hteo da prihvati?

Odluka o odstupanju od demokratskih načela ravnopravnosti u državljanstvu pri rešavanju etničkih tenzija i pribegavanje alternativnom konceptu teritorijalnog odvajanja etničkih grupa, bio bi fundamentalni rez u uspešnim, međunarodnim naporima za zaustavljanje i sprečavanje ratova na Balkanu. Ta razmena teritorija je veoma loša ideja. Prekrajanje nacionalnih granica da bi se rešili etnički sukobi je praksa koja se koristila u kolonijalnoj eri, s ciljem stvaranja velikih, etnički čistih područja. Nacionalistima se taj koncept dopada, a on inače u sebi sadrži i priličnu dozu rasizma. U prošlosti je, međutim, malo, gotovo nimalo  doprineo sprečavanju etničkih tenzija i teško da će to moći i sada.

Poboljšanje etničkih odnosa u regionu primenom načela demotratije – pravne jednakosti, jednakosti šansi i jednakog tretmana građana – možda iziskuje više vremena i napora, ali dugoročno gledano, tim sredstvima postiže se ravnopravnost građana mnogo bolje i stabilnije rešenje za etničke napetosti na Balkanu od prekrajanja granica.

Slučaj no- pejper sigurno nije poslednji trzaj , pa bio i loš ble, protogonista iz devedesetih. Ali, istorijski, politički I ekponomski procesi su neumitni, makar izgledali haotično i kao prerpetumobile – a jedan od tih procesa rezultirati bi morao gubitkom apsolutne društvene, pa i kontrole nad ljudskim životima kojom su u prethodnih trideetak godina raspolagali. Pre ili kasnije,  svemu tome mora doći kraj – kao što mora doći kraj i vladanju utemeljenom na strahovima, onima o nacionalnoj ugroženosti, kolektivnom nestajanju u slučaju da ih se slepo ne sledi,  i ko zna kakvima još sve ne. A onda se, bilo im pravo ili krivo, po automatizmu otvara se konačno prostor drugoj vrsti društvenih procesa – onima koje karakteriše  obaveza, moralna i politička  personalnog i kolktivnog polaganja računa za vlastite čine. I, u njima je sva mudrost ovog sveta

  • Tekstovi objavljeniu rubrici „Komentar” odražavaju stavove autora i ne mogu se smatrati stavom redakcije portala rs




Dodaj komentar

Click here to post a comment

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .