Istorija

Kako su poručnici Spasić i Mašera herojski poginuli u Boki

MediaSfera

 

 

Na današnji dan navršava se 80 godina hrabre pogibije narodnih heroja mladih oficira na bojnom brodu “Zagreb” u Boki Kotorskoj Milana Spasića i Sergeja Mašere. Spasić i Mašera su bili jedini pripadnici Kraljevske vojske koji su proglašeni narodnim herojima SFRJ.




Tokom Aprilskog rata 1941. godine, Milan Spasić i Sergej Mašera bili su oficiri razarača Zagreb koji se nalazio u Boki kotorskoj. Ovaj bojni brod bio je izložen napadima neprijateljske avijacije, ali je pretrpeo samo neznatna oštećenja. Kada je 17. aprila 1941. potpisana bezuslovna kapitulacija Jugoslovenske kraljevske vojske, njegova dva oficira, zajedno sa svojim brodom, otišli su u istoriju kao heroji, a nama ostavili amanet za pamćenje.

Vest o primirju dospela je u Boku kotorsku 15. aprila i saopštena je komandantima svih brodova uz upozorenje da se zabranjuje uništenje brodova i otvaranje vatre na neprijateljske avione. Kada je 17. aprila stigla vest o kapitulaciji i kada su Italijani počeli da ulaze u Boku kotorsku, posadama je naređeno da napuste brodove.

Izgradili smo ih za rat…

Poručnici Spasić i Mašera teško su podneli krah Jugoslavije. Uz još nekolicinu energičnih i borbenih mladih oficira, nisu prestajali da se nadaju da će sa tri broda, „sakupiti“ dovoljno ljudi da posadom popune makar razarače „Zagreb“ i „Beograd“ i sa njima isplove iz Boke za Egej gde bi se priključili saveznicima i nastavili borbu na Mediteranu, piše portal Boka news.

Kad je stiglo naređenje da se razarač privuče što bliže obali u uvali Sveto Trojstvo kod Prevlake i maskira granama, obojici je bilo jasno da se, u uslovima kada je borbeni moral na brodu sve više padao pod tada već neskrivenim kvislinškim stavovima komandanta broda, kapetana korvete Nikole Krizomalija, „Zagreb“ teško više može ponovno pokrenuti.

„Ovi brodovi nisu građeni za trgovačke operacije, niti za skrivanje. Izgradili smo ih za rat i sa njima moramo ratovati i braniti svoju zemlju. Narod je za to dao novac!“, govorio je Spasić ali uzalud jer je splet malodušnosti, neorganizovanosti i otvorene izdaje u redovima Komande mornarice bio jači.

Iako borbu nije bilo moguće nastavili, njih dvojica doneli su jednu od najhrabrijih patriotskih odluka – da razarač Zagreb ne predaju, već da junački, zajedno sa svojim brodom, nestanu u mračnim dubinama Jadrana.

Razarač Zagreb u Kotoru

Na brodu nema mesta za izdajnike

Razarač je prvobitno napustila posada, zatim mlađi oficiri, a oko 14 časova pristigao je motorni čamac koji je trebalo da preveze komandanta, prvog oficira, artiljerijskog narednika i poručnike Spasića i Mašeru.

Međutim, Spasić i Mašera su odbili da napuste brod. Rešeni da umru sa „Zagrebom“, Spasić i Mašera bukvalno su sa broda isterali komandanta Krizomalija i njegovog kolegu sa razarača „Beograd Mihaila Lepetića koji je došao posetiti Krizomalija.

„Napustite brod, na njemu nema mesta za izdajnike! „Zagreb“ neće izdati“– odbrusio im je Spasić.

Stavljen pred svršen čin, komandant se sa ostalima udaljio.

Ostalo je zabeleženo kao svedočenje očevidaca: da su ova dvojica mornaričkih poručnika, pre potapanja broda i odlaska u večnost, na palubi razarača „Zagreb” salutirali zastavi pod kojom su se zakleli…

Jedan drugom su potom strgli oznake činova sa ramena, zagrlili se i poljubili. Razmenili su nekoliko poslednjih reči, okrenuli se u stavu mirno prema Lovćenu, a zatim se jedan od dvojice sagnuo i aktivirao detonator.

Samo nekoliko minuta kasnije, začula se prva, a zatim i druga jaka eksplozija, a jedan od najmodernijih ratnih brodova Jugoslavije otputovao je u plavi ambis zajedno sa svojim hrabrim oficirima.

Na sahrani vod italijanskih vojnika

Telo Milana Spasića sutradan su pronašli ribari. Spasić je sahranjen 19. aprila na vojničkom groblju u Savini, kraj Herceg Novog, a na njegovom spomeniku uklesano je i ime njegovog druga iz klase Sergeja Mašere.

Istorija kaže da se na sprovodu pojavilo mnoštvo građana, mornara, njihovih drugova, ali i vod italijanskih, neprijateljskih vojnika, koji su, impresionirani junaštvom i patriotizmom, došli da odaju vojne počasti.

Poručnik Sergej Mašera

Nekoliko dana nakon eksplozije, u vodama blizu uvale Brdišta ribari su našli obezglavljen torzo za koji se pretpostavlja da je pripadao Mašeri, ali su ga morske struje odnele tokom noći, pre nego što su Italijani iz Tivta došli na lice mesta da ga pokupe. Glava Mašere nađena je na kopnu u blizini uvale Brdišta i meštani su je u tajnosti od okupatora sahranili.

Nakon identifikacije koja je obavljena u Institutu za sudsku medicinu u Ljubljani, Mašereva glava je sahranjena je 17. aprila 1987. godine na ljubljanskom groblju Žale

 

Narodni heroji Spasić i Mašera

Herojska smrt dvojice mornaričkih poručnika impresionirala je i Britance: Vojska Ujedinjenog Kraljevstva njima u čast postavila je spomen-ploču u svojoj kasarni na Malti još 1942. godine. O njima su Francuzi 1968. snimili film “Flammes sur l’Adriatique” (“Plamen nad Jadranom”), posvećen tom događaju, a po scenario koji je napisao niko drugi nego veliki Meša Selimović.

Uništeni „Zagreb“, te podmornica „Nebojša“, osam hidroplana Pomorskog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije i torpedni čamci „Durmitoir“ i „Kajmakčalan“, bili su sve što nije „izdalo“ zemlju, već su nastavili borbu u Drugom svetskom ratu, priključivši se saveznicima u Grčkoj i Egiptu.

Nosioci odlikovanja dva nepomirljiva režima: izbeglička vlada u Londonu im je 1942. dodelila Ordene Karađorđeve zvezde, a ukazom predsednika SFRJ Josipa Broza Tita 1973. proglašeni su narodnim herojima. Po njima su nazvane brojne škole, kasarne, ulice…

U Tivtu im je podignut spomenik u gradskom parku.U Beogradskom naselјu Žarkovo, nalazi se ulica poručnika Spasića i Mašere. Od 1967. godine Pomorski muzej u Piranu nosi njegovo ime.

Za narodne heroje u svojoj zemlji proglašeni su trideset i dve godine kasnije (1973.) U posleratnoj komunističkoj Jugoslaviji se o tom činu prvih poratnih godina uopšte nije znalo ni govorilo, jer kako objasniti da su oficiri kraljevske vojske koji su, zajedno sa kraljem Petrom II Karađorđevićem optuživani za izdaju, mogli da učine takav herojski čin. O njima se počelo pisati tek 1960-tih, nakon demokratizacije zemlje.

Razarač Zagreb

Razarač Zagreb (zvanični naziv: Kralјevski brod Zagreb[1]) je bio treći od tri broda serije jugoslovenskih razarača klase Beograd. Dobio je ime po gradu Zagrebu, koji je u Kralјevini Jugoslaviji bio glavni grad Banovine Hrvatske. U vreme izbijanja Aprilskog rata 1941. godine, razarač Zagreb i druga dva broda njegove klase – Beograd i Ljublјana, zajedno s velikim razaračem Dubrovnik, predstavlјali su najmodernije ratne brodove Kralјevine Jugoslavije, s tim da je razarač Ljublјana bio van stroja nakon udesa prilikom manevra uplovlјenja u Šibenik.


Maketa razarača Zagreb u Tehničkom muzeju u Zagrebu

Nastanak i služba

Nakon uvođenja u stroj velikog razarača Dubrovnik, Kralјevina Jugoslavija je naručila u Francuskoj jednu malu seriju razarača, manje veličine. Brodove je projektovala francuska firma Ateliers et Chantiers de la Loire. Jedan brod je izgrađen u francuskoj, a sledeća dva su izgrađena u jugoslovenskim brodogradilištima. Naoružanje za brodove je isporučila čehoslovačka firma Škoda, a pogonski uređaji su nabavlјeni kod britanskih kompanija – kotlovi kod Jaroua Yarrow Shipbuilders, a parne turbine kod Parsonsa Parsons Marine Steam Turbine Company.

Kao ni većina ostalih jugoslovenskih ratnih brodova nije učestvovao u borbi. Pošto je 17. aprila 1941. pretila opasnost da padne u ruke Kralјevine Italije, razarač su potopili eksplozivom poručnici bojnog broda I klase Sergej Mašera i Milan Spasić. Kralј Petar II ih je 1942. godine odlikovao ordenom Karađorđeve zvezde s mačevima IV reda, a 10. septembra 1973. godine su proglašeni za narodne heroje, jer su dobrovolјno žrtvovali svoje živote.

Model razarača postoji u „Tehničkom muzeju“ u Zagrebu, „Vojnom muzeju“ u Beogradu i Pomorskom muzeju Crne Gore u Kotoru.




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .