MediaSfera
Piše: Biljana Maksimović
Foto: Pixabay
Prva i najbolja pobeda je kad savladate sebe – Platon
Iskustvo poraza je dragoceno. Za neke nove pobede i dragoceno. Preduslov da to bude je postojanje spremnosti da se prihvati lična odgovornost za poraz i odrekne se ambicija da svi budemo deo procesa učenja, savlađivanja, trpljenja i gubitnici kao tim koji se podređuje.
Sport, pobeda i poraz imaju dugu, bogatu i raznoliku istoriju, budući da su gotovo sve drevne kulture imale aktivnosti nalik sportu. Te aktivnosti, koje danas nazivamo drevnim sportovima, najčešće su nastajale iz vojnih aktivnosti, a tadašnji sportisti su uglavnom bili dobro pripremljeni ratnici. Bez obzira koliko je uputno i dobro da elementi sporta budu pretočeni u politiku, ipak, je analogija nemoguća i kriterijumi koji važe u sportu ne mogu se mehanički primenjivati u drugim sferama. Zato je krajnje problematično isticanje “iskustva poraza” kao komparativne prednosti pretedenta na najvišu funkciju u zemlji. Posebno što se izriče deklamatorski, lišeno i ozbiljne argumentacije koja bi podržala u nebo vinutu kulu od slonove kosti. Bez realnog sagledavanja realnosti.
Od davnina, u glavi (umu) ljudi postoji usađen nagon za dokazivanjem. Taj nagon najčešće vodi kroz borbu, i verovatno je odgovoran za značajan broj ratova i bitaka u ljudskoj istoriji.
Kod drevnog ratnika, kome su pobeda ili poraz predstavljali pitanje života ili smrti, pribranost, rešenost, dobra koncentracija, jasno sagledavanje situacije, povećan nivo pažnje, hitro reagovanje i donošenje pravih odluka kao i njihovo tačno izvršavanje bili su suštinski sastojci koji su donosili prevagu između pobede i poraza, a vrlo često i između života i smrti.
Danas, na sportskom takmičenju, sportista se mora suočiti sa sličnim izazovima, jedina razlika je što pobeda i poraz više za sobom ne vuku pitanje života i smrti, već neka druga opterećenja (osvajanje/ odbrana bodova/ titula, očekivanja saigrača, trenera, navijača, nacije, borba sa samim sobom i sl.).
Pozitivni efekti poraza uglavnom se ogledaju kroz što realnije sagledavanje toga šta je do poraza dovelo, ali i pronalaženje konstruktivnog rešenja kako te stvari ispraviti. Budući da analiza faktora koji su doveli do poraza, odnosno njihovo ispravljanje kroz trenežne procese mogu imati značajne pozitivne efekte (tzv. učenje na osnovu svojih grešaka).
Negativni efekti poraza su: nezadovoljstvo, anksioznost, dezorganizovano ponašanje, regresija u ponašanju, osećanje neuspeha i nesigurnosti, agresivnost, pesimizam, razdražljivost, želja da se smanji, a u ređim slučajevima i da se prekine trening, zatim mogući su i međusobni konflikti, međusobno optuživanje i optuživanje drugoga za poraz itd. Poraz se takođe negativno može odraziti na motivaciju i međuljudske odnose u celoj sportskoj ekipi (timu).
Zašto je onda danas u prvom planu isticanje da jedan od kandidata za razliku od drugih ima ikustvo poraza? Da li u pomanjkanju drugih atributa i nespornih razloga ili zaista želimo politički proces amorfni i degradiran pod uticajem višegodišnje autoritarnosti da pretvorimo u neprekid? Šta ćemo da osavremenimo dinastičke borbe i igre prestola oko dva imena? Vođenje države i politika nisu, pretežno bar ne bi smeli da budu samo duhovna avantura, egoističan trip ili neprestana samoaktuelizacija.
Može pojedinac da bude samozanet i zatočen u vlastitoj ambiciji, no, tu je javnost i onaj deo samosvesnih koji neće mantra ponavljati i uzdizati je do razine političkog programa. Iskustvo poraza, gorkasto, gnjecavo, turobno je iskustvo cele zajednice. Ono nije neotuđiv saznajni ili otrežnjujući deo pojedinca. U aktuelnom slučaju pripoveda se o odnosu jedne osobe, a ne o osećanju miliona koji su porazom ostali prikraćeni. Ne u materijalnom smislu, ponajmanje zbog gubitka sinekura ojađeni. I taj million nije gledao u nebo, niti su svi spuštene glave do zemlje tumbali se kroz život skoro deceniju, čekajući da se glumci na sceni smene.
Porazom se slomila država, ostao nacionalizam, birokratija, korupcija, sve što je nesavladano pre kobnog poraza. Nikada, nigde se autoritarizam i nedemokratski režim nije ustoličio u praznom prostoru. On je sazdan na nesagrađenoj demokratiji i izbegavanju rešavanja problema. Harmonizaciji po svaku cenu. Kobnim prividima. I dok iskustvo poraza odjekuje kao koračnica u novi i novi, gubi se korak u traganju za novim koji nema poznato ishodište. Ukoliko za deset godina ne postoji dva nova aktera sa obe strane to govori o simuliranju dinamike, o istovetnosti načina na koji unutar vlastitog korupusa neguješ posebnosti, različitosti, individualnosti, pomažeš napredak i obezbeđuješ promociju.
Dok iskustvo poraza ne znači odgovore iskrene i prave, jasan uvid i objektivnu procenu vlastitih neoslednosti, manjkavosti i slabosti ne može se njime pozivati u nove bitke. Izgubljene su ostavile predvodnike kao nešto što mora da opominje. Prema širini i sveobuhvatu alibija za poraz on očito nije reflektovan, nije prepoznat kao lični poraz, već izdaja svih drugih. Pokorna tiha većina i dalje zuri u nebo, nju neće probuditi onaj ko ih je upokorio. Može i mora savetima i podrškom pomoći neke nove pobede i pobednike.
- Tekstovi objavljeniu rubrici „Komentar” odražavaju stavove autora i ne mogu se smatrati stavom redakcije portala rs
Dodaj komentar