Komentar

Predatori i na poslu i van posla

MediaSfera

 

 

Piše: Biljana Maksimović

 

 

 

 

 

 

Tvrdnja Marinike Tepić u „Utisku nedelje“ da su uslovi zapošljavanja u javnim služama u Jagodini problematični izazvaa je lavinu u medijima.




Utisak van liste je ispovest Merime Isaković i snažno podržavam žene koje se ohrabre i javno iznesu voja traumtatična iskustva a nalnicima, ali i ovo što sam saznala odlazeći iz Jagodine:

Da svaka žena u Jagodini koja bi da se zaposli u javnom sektoru, dobija „telefon za druženje“ i od toga kako se „druži“ zavisi joj posao… u stanovima, zgradama koji samo tome služe!- zaključila je svoje gosovanje u “Utisku nedelje”, potpredsednica SSP, Marinika Tepić.

Gotovo dvosatni razgovor u studiju u kome su dotaknute mnoge bolne teme naše svakodnevice, argumentovano diskutovano o položaju sudstva i eroziji zakonodavne vlasti i same podele, o mladima koji svoj aktivizam zatomljuju kuckanjem botovskih komentara, minut nakon emitovanja bio bi zaboravljen. Javnost i ona koja je emisiju dočekala sa podozrenjem, diskvaliikujući apriori učesnike i njihovu podobnost da u ime, nekoga i nečega govore, kao i ona navijačka, dobila je temu, preveliku, preoštru, klizavu, sve u rečenom poznato, a opet ostaje nejasno, zamagljeno, “tamo negde, tamo nekome” zbog slabosti da prevalimo put od mirenja do nemirenja.

Marinika Tepić je govorila o pojavi karakterističnoj za malu sredinu koja živi ambicije svog gospodara. Jednoj od. Kao što su i primeri koje stidljivo izgovaraju žene sa imenom i prezimenom  u ovoj sredini i u ovom vremenu gde se aplaudira  kada Vučić, kroz kvazi mangupski osmeh, izgovori direktoru frabike: “Pa ti si sve žene uzeo da rade, pa zato si ti srećan, misliš da ćeš … eee…“. Uz mizogene opaske o tome kako Turci treba da čuvaju naše žene i vode računa o njima. Gašić je strelovito preskočio školovanje i normalni razvojni put do sefa BIA nakon što je novinarkama poručio da je klečanje nešto što ga uzbuđuje. Predsednik turističke organizacije malog mesta u Vojvodini šeretski je zvanicama objašnjavao da se mađarski najbolje uči u krevetu.

Žene se u tabloidnim medijima, a oni su dominantno prisutni, često , degradiraju svekoliko, omalovažavaju i prikazuju pornografski, dok se nasilje nad njima opravdava kao „zločin iz strasti“ ili kao normalan sled nakon nečega što je žena uradila. Ubistvo žena se iskrivljeno predstavlja kao melodramski rasplet, a ljubomora se označava kao glavni uzrok niza femicida. O nasilju nad ženama mediji često izveštavaju na senzacionalistički način, dodatno viktimizirajući žene i devojčice, žrtve nasilja. Brojnim tekstovimaa i prikazima, afirmaisanjem modela i popularisanjem oblika ponašanja koje uobličava seksizam i mizoginija. Popularni pevač, na primer, a nije usamljen, sa ogromnim medijskim prostorom relativizuje kulturne obrasce, minimizira sve problema koje je i sam imao u apscinenskim krizama, no, oran je i otvoren da podeli svoje stereotipe o društvenim ulogama, položaju, dužnostima i karakteristikama žena.

Ni nepristojni nadimci, ni lascivne šale, ni intimna pitanja, a ni neželjeni senzualni dodiri – ništa ne bi trebalo da bude prisutno na radnom mestu. A šta kada jeste? Istraživanja kažu, žena će radije napustiti posao nego otići u policiju. I kada ona ode u stanicu ili tužilaštvo, minimalne su šanse da će prestupnik otići na sud, još manje da će nasilnik biti kažnjen. Ko greši, a ko se plaši? Gde smo kao društvo tada. Na mrežama mereći Marinikine reči, tražeći u čemu greši ili mobilisani i spremni da pomognemo makar jednoj ugroženoj ženi?

U okviru istraživanja Fondacije Kvinna till Kvinna „Rodna diskriminacija u oblasti rada i zapošljavanja u Srbiji“. Prema istom istraživanju, 40 odsto žena je nekada doživelo seksualno uznemiravanje na radnom mestu, a svaka peta ispitanica mu je bila izložena više puta. A, mi, treći dan besplodno jadikujemo kako je Marinika Tepić smela da generalizuje, nesmotreno uopšteno govori, dovodi žene u problem. Svaka žena koja je na osnovu svojih ljudskih, profesionalnih, obrazovnih i moralnih kvaliteta dobila posao neće se pronaći osuđena, denucirana, prozvana načinom na koji je Pandorina kutija otvorena. Svaka koja je morala, bez svoje volje, da prođe kroz nešto nedolično, pokvareno i nepotrebno biće osnažena, moralno ojačana, neće razmišljati kada i kako će ona, već kada I kako će ono što je ona biti kažnjeno, za sva vremena prekinuto.

Za problem koji je načela Marinika Tepić treba mnogo više od utiska, emisije i jedne žene. Hrabrost je neophodna, ali je podrška još važnija: kako psihološka, savetodavna, prijateljska i ljudska od različitih ženskih organizacija, kao i onih koje se bave ljudskim pravima, tako još više institucionalna, koja će omogućiti da žene imaju veću ekonomsku nezavisnost da se upuste u ovu borbu i, još važnije, da ovakve stvari ne moraju da trpe zbog straha od gubitka posla ili političke odmazde. Srbija bi i sa monolitnim Parlamentom i okamenjenim dijalogom, nerazvijenim odnosima i neprohodnim kanalima komuniciranja,  trebalo pre svega da se bavi zaštitom žrtava i podsticanjem i ohrabrivanjem žena da prijave svaku vrstu seksualnog uznemiravanja na radnom mestu. Sve to se Srbija obavezala i potpisivanjem međunarodnih dokumenata, kao što je i Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena (CEDAW).

Komitet Ujedinjenih nacija koji periodično izveštava o primeni odredaba Konvencije u državama potpisnicama je u svom poslednjem izveštaju koji se tiče Srbije, a koji je razmatran u martu 2019,  ističe da u Srbiji i dalje postoji nedostatak mera koje bi radile na rešavanju seksualnog uznemiravanja pri zapošljavanju, a da su posebno ugrožene mlade žene i lezbijke, biseksualne i transrodne žene.

Oni ističu i da nesrazmerno nizak broj osuda negativno utiče na mogućnosti žena za zapošljavanje i napredovanje. Rasprostranjenost u odnosu na mali broj prijava za ovu vrstu prestupa ukazuje na nizak stupanj svesti, prvenstveno među ženama, nije im približena sigurnost i uverenje da ne moraju više trpeti takva ponašanja, već da će se po njihovim prijavama aktivirati sistem.

U našem društvu, koje je izrazito patrijarhalno, delimicno se dokazuje teza da će muškarci na poziciji moći, kad ih žene optuže za seksualne delikte, napraviti sve da zaštite jedan drugog. Naime, u patrijarhalnim društvima muškarci, a vrlo često i velik broj žena, biraju biti solidarni s počiniteljima, dok žrtve osuđuju kao lažljive i promiskuitetne. Žalosno je što katkad i pravosuđe, a ne samo društvo, žrtvama doživljava upravo počinitelje, javno osuđujući žrtve. Takve trendove hrabri istupi, izjave i ispovesti Marija Lukić, Danijela Stajfeld, Milena Radulović, Merima Isaković, Marinika Tepić pokušavaju  preokrenuti.

Podrška Marije Lukić

Marija Lukić, predsednica fondacije koja se bavi pravima ugroženih žena u unutrašnjosti Srbije, a koja je i sama bila žrtva seksualnog zlostavljanja od strane bivšeg predsednika opštine Brus Milutina Jutke Jeličića, ističe da veruje da je situacija u Jagodina upravo takva kako ju je opisala Marinika Tepić.

– Nažalost, verujem da jeste tako. Imala sam prilike da čujem od strane mnogobrojnih žena koje su mi se javljale upravo iz Jagodine. I nije samo Jagodina u pitanju, naprotiv. Čačak, Kruševac, Kraljevo… Gotovo svugde je tako, samo su forme drugačije – ističe Marija Lukić za Danas.

Ona napominje da ne bi želela da žene koje joj se javljaju i koje prolaze kroz takvu vrstu nasilja budu „trava na kojoj se bore slonovi“.

– To kažem zato što znam kroz šta sam ja prolazila kada sam se našla u takvoj poziciji. Činjenica je da se pozicija moći najčešće zloupotrebljava od strane onih koji su na vlasti, ali to nije ništa novo, niti je ova vlast to izmislila, već su žene malo hrabrije nego što su ranije bile, ali manje nego što će tek biti hrabre. Ne treba senzacionalistički pristupati problemu, već se baviti samim fenomenom nasilja i sistemski menjati stvari: Oslobađati institucije, ojačati žene, konstantno raditi na podršci… – zaključuje Marija Lukić.

 

Tekstovi objavljeni u rubrici „Komentar” odražavaju stavove autora i ne mogu se smatrati stavom redakcije portala MediaSfera.rs




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .