MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Već neko vreme na svojim društvenim mrežama u kasnim noćnim satima viđam snimke koleginica i kolega sa fakulteta kako prave “mini žurke” u doba korone. Te mini žurke podazumevaju piće i pevanje sa cimerima. I da budem iskrena u početku sam se ljutila.
“Tako se širi virus”, mislila sam, a zapravo te žurke i nisu tako strašna stvar. Mislim, gledajmo to ovako: cimeri u sobi od par kvadrata dele vazduh, kupatilo i život. Ako je jedan cimer zaražen, verovatnoća da se i druga dva zaraza je ogromna. U stanu, gde postoji više prostorija cela porodica se zarazi, jer im taj jedan ukućanin prenese virus, a kamoli kada su svi u jednoj sobi. Nakon što sam ovo u svojoj glavi razložila na proste činioce lakše sam prihvatala te sedaljke.
A i uostalom, ko sam ja da im sudim? Bog nisam, a nisam ni sudija.
4. april. Dan studenata. Dan je počeo tako što su dekani sa svih fakulteta studentima čestitali njihov dan uz poruke sličnog sadržaja. Konkretno, dekan fakulteta na kom ja studiram, je u svojoj pisanoj čestitki napisao: “Želim vam kao i do sada, snagu i istrajnost u strpljivosti i toleranciji da bismo, svi zajedno, sačuvali zdravlje i budućnost.”
Uveče, društvene mreže i portal su bili preplavljeni snimcima studenata koji uz turbofolk muziku u Studenjaku pevaju, piju i nabijaju se jedni uz druge.
U Studenjaku su bili svi oni koji su hteli, studenti iz drugih domova, iz privatnih smeštaja, studenti sa prebivalištem u Beogradu. Dakle, svi studenti koji su se u tom trenutku našli na teritoriji grada mogli su da dođu.
Dakle, ujutru nas dekani mole za STRPLJIVOST i TOLERANCIJU kako bismo svi zajedno sačuvali zdravlje i budućnost.
Ujutru su osvanule slike sa “korona žurke” što bi rekao krizni štab. Na slikama se osim plavih klupica videla i gomila smeća. Da se na slici ne vidi cerada na kojoj piše “Dom kulture Studentski grad” mislila bih da je u pitanju deponija u Vinči.
Dok su se ljudi grozili na te slike, ja sam shvatila da su sinoć samo tražili razlog da piju, nisu oni ništa slavili!
Posle par sati su se pojavile slike očišćenog Studenjaka, a studenti koji su sinoć bili tamo, sada su kačili slike čistog Studenjaka uz opise: “Polako sa osudama, nama, studentima, pre svega fali života” uz obrazloženje da su tom žurkom nadoknadili godinu dana pakla koji je iza njih.
“Nama, studentima, pre svega fali života”?!
Izvinite, kolege studenti, a kome ne fali?!
Svima nama fali stari i normalni život.
Ali ipak sedimo i ćutimo. Ne zato što ne znamo da dignemo glas, ne zato što ne znamo da se olešimo od alkohola u Studenjaku, ne zato što ne znamo da odemo do Savskog trga i zaigramo kolo, već zato što je ovo zdravstvena katastrofa, a ne politika, ovo nisu izbori i smena sistema gde je potrebno da dignemo glas.
Ovo nije borba za slobodu od okova tiranije. Ovo je borba za zdravlje, borba za život. Ova borba se bije tako što se ne organizuju žurke i ne krše epidemiološke mere. Ova borba se dobija tako što se kontakti smanjuju na minimum.
Dragi studenti, ipak ste u pravu “nama pre svega fali života”, ali zbog našeg vraćanja u život koji nam fali, sutra će život da fali nečijim roditeljima, nečijim bakama i dekama.
Znate, lako je biti bezobziran, bezosećajan, lako je živeti život bez empatije prema drugima. Lako je bludničiti celu noć, piti bombu piva čiji je otvor već desetoro pre vas izlizalo kada ste daleko od svojih najmilijih.
Ali kada su vaši najbliži najrizičnija grupa i svakog dana ste sa njima i svesni ste bolesti. I ove, ali i svake druge. I svesni ste šta je ova bolest uradila ljudima, svesni ste koliko je novih raka iskopano. I imate bar mrvicu empatije prema ljudima u vašem okruženju. Vi onda sedite u svom domu, nervirate se zbog “korona žurki”, bojažljivo izlazite na ulicu i svakog dana se zahvaljujete medicinskim radnicima i Bogu, jer vas čuvaju.
Zato, dragi moji studenti, pre nego što zaplačete pred Ministarstvom moleći za dodatni rok, “jer je pandemija i na vas mentalno uticala” setite se da ste 4. aprila kršili mere, ugrožavali ljudske živote i samim tim produžavali smene medicinskim radnicima.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Dodaj komentar