MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Nedavno sam bila kod zubarke i dok sam se ja preznojavala na stolici ona je radeći svoj posao pričala sa mnom, zapravo vodila je monolog, jer ja sa svim onim tuferima nisam bila u stanju da pričam pa sam treptala i nekako čudno izgovarala “aha” i tako joj davala znak da se slažem sa njom i da je slušam iako je sva moja pažnja usmerena na neprijatan zvuk turbine i na bol koji osećam.
I tako, kroz priču, kaže ona meni da joj bila jedna devojka koja je nedavno postala majka. Moj začuđeni izraz lica je odlično protumačila i razumela je da želim da je pitam pa ko njoj čuva dete dok ona satima sedi kod zubara i sređuje zube. Odgovor je bio muževljeva baba.
Začuđeno sam otišla iz ordinacije i posle trista metara srela tu devojku kako sedi u kafiću sa mužem i sa još nekom devojkom, a deteta nigde, verovatno se druži sa prababom.
Došla sam kući i razmišljala o njoj, o njenom majčinstvu, o činjenici da se pre tri meseca porodila i da već sedi u kafiću dok je dete kod nekog drugog, bez majke.
Molim vas, nemojte me pogrešno razumeti i odmah me napasti.
Verujem da je jako teško izneti trudnoću, poroditi se, pa noćima biti budan zbog deteta, nunati ga, presvlačiti, kupati, hraniti, uspavljivati i sve ostalo. Majka ima pravo da se odmori, da odvoji vreme za sebe, jer samo srećna i odmorna majka je dobra majka.
Ali, moje mišljenje je da, ne može majka da ostavlja tromesečnu bebu nekoliko puta nedeljno kako bi sređivala zube, nokte i ispijala koktele u kafiću.
Dakle, dok mi je u glavi bila slika iz kafića koju sam malopre videla setila sam se još jedne porodice u kojoj roditelji sebe i svoje potrebe stavljaju na prvo mesto, a za dete, pa … šta ostane, zapravo ako išta ostane.
Oni moraju da jedu samo najkvalitetnije i najbolje, a dete neka jede najjeftinije kašice nepoznatog porekla i sastava. Oni kupuju automobil, laptop, aparat za kafu i mašinu za sudove, a garderobu za sina pozajmljuju od prijatelja koji imaju decu. Dete im ne jede voće i povrće, jer znate voće je skupo, a treba imati i sokovnik kako bi se hrana pasirala. Nećemo da kupimo pavlovićevu mast za sinovljevu guzu, neka se ojede od pelena biće mu jača koža.
Eto, to su neki roditelji koji stvarno postoje, koje nisam izmislila. Zbog nekog čudnog i neprijatnog osećaja u stomaku koji sam osetila zbog razmišljanja o ovim porodicama, reših da mislim o nekim drugim roditeljima, koji su mnogo bolji, čije dete nije lišeno najosnovnijih potreba zarad ispunjenja roditeljskih hirova i želja.
I dok sam u glavi premotavala film svih tih drugih porodica čija deca imaju sve za zdrav i normalan život, setila sam se i onih porodica bez dece. Postoje parovi koji žarko žele da budu roditelji, ali ne mogu.
Sve su probali, i opet ne mogu da budu roditelji. A bili bi odlični roditelji. Voleli bi i pazili bi svoje dete, tom detetu ne bi bile uskraćene najosnovnije ljudske potrebe. Ali, eto. Oni nemaju decu, ali imaju oni koji tu decu nezaslužuju i koji o toj deci ne brinu.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Dodaj komentar