Muzika

Zafir Hadžimanov – odlazak imperatora šansone

MediaSfera

 

 

Pevač, kompozitor, glumac, velika zvezda zlatnog doba jugoslovenske šansone, Zafir Hadžimanov, preminuo je juče od posledica virusa korona u 78. godini, preneli su domaći mediji.




Hadžimanov je komponovao desetine šansona i balada na stihove antologijskih pesnika od Konstantina Miladinova, Koste Racina, Blažeta Koneskog, Ace Šopova i Radovana Pavlovskog do Miloša Crnjanskog, Duška Radovića, Desanke Maksimović, Brane Crnčevića… Poznati autor nagrade je dobijao od Struških večeri poezije pa do Internacionalnog festivala šansone u Zagrebu. Sam, ili sa suprugom Senkom Veletanlić, snimio je desetine pesama. Nastupao je na scenama poput parsike Olimpije (Pariz), od Sidneja do Moskve.

Zafir Hadžimanov rođen je u Kavadarcima (Makedonija), od oca Vasila i majke Vere. U Beogradu upisuje glumu na Fakultetu dramskih umetnosti i sa odličnim uspehom diplomira u klasi profesora Mate Miloševića. Muzika me je ipak ukrala glumi, rekao je jednom prilikom. Još kao student postiže izvanredne uspehe u teatru, u svetu filma i šou-biznisa. Osvaja nagrade na svim tadašnjim festivalima: Beograd, Zagreb, Opatija, Split, Skoplje, ali i na internacionalnim festivalima u Sopotu (Poljska) i Varaderu (Kuba). Igra u filmovima „Nož” i „Makedonska krvava svadba”, seriji „Nemanjići – rađanje kraljevine”, kao i u još nekoliko filmova i na pozorišnim scenama u Beogradu (Pozorište na Terazijama, Atelje 212), Skoplju (Dramski teatar), Novom Sadu (SNP) i Bostonu.

Pisao je poeziju na dva jezika – srpskom i makedonskom: Šansone na papiru, Pas pevačica, Azil, Naroden pejač, Brat, kao i knjigu kratkih priča „Kiselo-veselo”. Godine 2007. objavio je ce-de „Bio je maj” sa svojim najvećim festivalskim uspesima. Kada su ga upitali kako se tako dobro snalazi na dva jezika, Hadžimanov je rekao:

– Rođen sam u Makedoniji, i to zaborava nema, taman da si završio deset Harvarda. Ja sam završio samo jedan, glumu na FDU u Beogradu, i srpski naučio bolje od nekih Srba. Ne treba mi lektor. Imam desetak knjiga u opticaju. Pre nekoliko godina mi je izašla knjiga kratkih priča na dva jezika „Pesmopojac/Pesnopoec”. Izdavač je Nacionalni savet Makedonaca koji žive u Srbiji. Jednu dramu sam napisao na tikveškom dijalektu. Oduvek me zanimaju dijalekti. Ja sam jedan onih ludaka koji sve što radi, radi na dva jezika. Spavam na dva jezika, dišem na dva jezika. Vodim ljubav na barem dva jezika.

Njegov otac bio je etnomuzikolog

Posle njegove smrti ostalo je oko 5.000 zapisa etno-muzike. Otkako znam za sebe, znam za starinske pevače i muzičare, za iskonsku muziku. Zaim Imamović, Carevac, Vasiljević – svi su oni dolazili u našu kuću, i nije čudo da sve što sam napisao ima etno-nijansu. Nije to bilo namerno, bilo je prirodno”, govorio je Zafir Hadžimanov.

Njegova supruga Senka je pevačka zvezda, kao i svastika Bisera Veletanlić, sin Vasil muzičar, unuka Marta takođe u svetu muzike. A Zafir je to ovako komentarisao:

– Pa dinastija! Dinastija Hadžimanov oženjena dinastijom Veletanlić. Sve države su opstajale tako što su se kralj i kraljica nalazili iz dve zemlje.

Dobitnik je specijalne povelje za visok domet u svetu glume Udruženja dramskih umetnika Srbije, jugoslovenske estradne nagrade Istaknuti umetnik Srbije, Zlatne maske za širenje makedonske kulture po svetu (2006)…

– Od prvog trenutka sam bio antišlager pevač. Nikada nisam išao na to da se podvučem pod kožu publici da bih je kupio, ali i moj sin Vasil mi stalno ponavlja da je uvek bilo i biće ljudi koji žele da slušaju i nešto drugo, a ne samo trange-frange. Mog sina danas zovu balkanskim kraljem džeza, a mene su nekad zvali imperatorom šansone. Treba uzeti u obzir da ni publika nije večna. Sigurno je veći deo moje publike otišao u večna lovišta – govorio je Hadžimanov, koji je bio i zaljubljenik u vinogradarstvo.

Muzičke turneje ostvario je u SAD, Kanadi, Australiji, Francuskoj, Nemačkoj, Švedskoj, Poljskoj, Rusiji, Mađarskoj, Rumuniji, Grčkoj, Kubi…

Izvor: Politika




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .