Vruće teme

18 godina od ubistva Zorana Đinđića

MediaSfera

 

 

“Ako dаnаs ne uspemo, jedini rаzlog smo mi sаmi”, Zoran Đinđić

 

 

Zoran Đinđić, prvi demokratski premijer, jedan od 13 intelektualaca koji su obnovili predratnu Demokratsku stranku,  glavni inicijator demonstracija 90-ih i  gradonačelnik Beograda (1997) – ubijen je na današnji dan pre 18 godina.




Đinđićevo ubistvo tumači se kao namera da se zaustavi proces demokratizacije i modernizacije društva i korenitih ekonomskih i socijalnih reformi nakon pada režima Slobodana Miloševića. Ovaj datum obeležava se polaganjem venaca i cveća na njegov grob i na mestu pogibije – u dvorištu vlade.

Prvi demokratski premijer

Đinđić je bio prvi premijer Srbije posle pada režima Slobodana Miloševića 2000. godine i dolaska na vlast Demokratske opozicije Srbije. Vlada na čijem je čelu bio, izabrana je 25. januara 2001. godine.

Za vreme njegovog mandata pokrenut je proces demokratizacije društva i korenitih ekonomskih i socijalnih reformi. Đinđićeva vlada se snažno zalagala za saradnju s Haškim tribunalom za ratne zločine i za vreme te vlade uhapšeno je i tom sudu izručeno nekoliko optuženika, među kojima i bivši predsednik Srbije i SRJ Slobodan Milošević.

Srbija će biti bolja nego što jeste, ako svi budemo bolji nego što jesmo

Izlažući ekspoze u Skupštini Srbije Đinđić je rekao da je dobio mandat ne da vlada, već da menja. Osim toga, Đinđić je bio prvi nekomunistički gradonačelnik Beograda posle 1945. godine, izabran u februaru 1997. kao kandidat koalicije “Zajedno”. S te dužnosti je smenjen sedam meseci kasnije, na zahtev koalicionog partnera Srpskog pokreta obnove.

Pucanj u demokratiju

Atentat je 12. marta 2003. godine u 12:25 izvršio Zvezdan Jovanović, bivši pripadnik Jedinice za specijalne operacije. Delovi JSO bili su povezani sa organizovanom kriminalnom grupom poznatijom kao Zemunski klan.

U svаkoj zemlji imа korovа, sаmo se u Srbiji korov zаlivа.

Zbog organizovanja ubistva premijera na 40 godina zatvora osuđen je bivši komandant “crvenih beretki” Milorad Ulemek, kao i Zvezdan Jovanović koji je neposredni izvršilac ubistva i bivši Ulemekov zamenik.

Ubistvu tadašnjeg predsednika Vlade je prethodilo nekoliko ranijih neuspelih pokušaja ubistva. Najpoznatiji neuspeli atentat izveden je u jutro 21. februara 2003. godine, kada je Dejan Milenković Bagzi, član tzv. zemunskog kriminalnog klana, pokušao da zaustavi automobil u kojem je bio premijer, dok su u zasedi čekala četvorica atentatora. Ipak, Đinđić je, zahvaljujući delovanju obezbeđenja, izbegao ozbiljne povrede i preživeo pokušaj ubistva.

Politička pozadina ubistva Đinđića još nije otkrivena

Vlada Srbije, nekoliko sati nakon ubistva, proglašava vanredno stanje. Kao izvršioci odmah su osumnjičeni pripadnici zemunskog kriminalnog klana. To je potvrđivala i činjenica da je planirano da se tog dana, kako je Vlada kasnije saopštila, potpiše nalog za hapšenje jednog broja pripadnika te kriminalne grupe.

Ako skuvаte ribe iz аkvаrijumа, dobićete riblju čorbu. Ribe iz čorbe ne možete dа vrаtite u аkvаrijum. To je istorijа.

Za vreme vanrednog stanja, koje je trajalo do 22. aprila, u policijskoj akciji “Sablja”, uhapšeno je 11.665 osoba, među kojima je bilo partijskih funkcionera, visokih vojnih oficira, nosilaca pravosudnih funkcija i estradnih zvezda, a neki od njih su proveli određeno vreme u pritvoru.

Osumnjičeni kao glavni u organizovanju ubistva premijera bili su nekadašnji komandant raspuštene Jedinice za specijalne operacije (JSO) Milorad Ulemek Legija, i pripadnici zemunskog klana Dušan Spasojević Šiptar i Mile Luković Kum. Kum i Šiptar su ubijeni su 27. marta u pokušaju policije da ih uhapsi.

U policijskoj akciji “Sablja” uhapšen je neposredni izvršilac ubistva Zvezdan Jovanović, kao i nekoliko članova raspuštene JSO, ali i brojni pripadnici zemunskog klana. Ova hapšenja su, takođe, pomogla u razjašnjavanju brojnih ubistava koja su se desila ranije.

U Srbiji je još uvek rizičnije biti policаjаc ili sudijа, nego kriminаlаc.

U avgustu 2003. podignuta je optužnica protiv 44 osobe za učešće u organizovanju ubistva, a suđenje je počelo 22. decembra 2003. u Okružnom sudu u Beogradu. Oni su 23. maja 2007. godine proglašeni krivim i osuđeni na ukupno 378 godina zatvora. U obrazloženju presude između ostalog je navedeno i da je ubistvo Zorana Đinđića političko ubistvo upereno protiv države, u kome je učestvovao kriminalizovani deo JSO i banda Dušana Spasojevića. Politička pozadina ubistva Zorana Đinđića još nije otkrivena.

Milorad Ulemek Legija skrivao se 14 meseci, ali se predao 2. maja 2004. godine. On je osuđen na 40 godina zatvora, koliko je dobio i izvršilac atentata Zvezdan Jovanović. Vrhovni sud je potvrdio ove presude u decembru 2008.

Disident od studentskih dana

Zoran Đinđić je rođen 1. avgusta 1952. u Bosanskom Šamcu. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu i već tada je primećen među mladim disidentima.  Osnovne studije završio je vrlo brzo, za tri i po godine, a doktorirao je 1979. na Univerzitetu u Konstancu, u Nemačkoj, na temi “Problemi utemeljenja kritičke teorije društva”. Mentor mu je bio jedan od najistaknutijih filozofa druge polovine 20. veka Jirgen Habermas.

Sa još 12 intelektualaca 1989. godine učestvovao je u obnavljanju Demokratske stranke, čime je započeo svoju političku karijeru.

Nije uobičаjeno dа rаzvаljujete vrаtа pre nego što pokucаte.

Dobitnik je ugledne nemačke nagrade “Bambi” za 2000. godinu u oblasti politike, a 2002. u Pragu je primio nagradu Fondacije “Polak” za doprinos razvoju demokratije u Srbiji. Autor je mnogih naučnih radova iz oblasti filozofije i političke teorije i prevodilac više filozofskih dela. Aktivno se bavio i političkom publicistikom.

Sahranjen je 15. marta 2003. godine u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Pogrebna povorka koja se kretala ulicama Beograda imala je više stotina hiljada građana. Među njima je bilo i 70 stranih državnih delegacija.

Prema oceni američkog nedeljnika “Tajm”, Đinđić je bio jedan od 14 vodećih evropskih političara trećeg milenijuma.

Kao i prethodnih godina, oni koji su bili uz Đinđića godišnjicu njegove smrti obeležiće u više kolona.

Đinđić o vlasti i opoziciji

Nekoliko meseci pre Petog oktobra i pada režima Slobodana Miloševića, tadašnji predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić dao je opširan intervju za Danas, u kom se najviše bavio postignućima, zabludama i porazima ondašnje opozicije te 2000. godine, ali i očekivanjima i razočaranjima dela glasačkog tela protivnog vladajućoj oligarhiji.

Navodi iz ovog intervjua koji smo objavili pod naslovom „Klasična stranačka politika u Srbiji doživela je poraz“ danas deluju ništa manje aktuelno.

Dа nаši ljudi ne bi odlаzili u svet, potrebno je dа svet dovedemo u zemlju.

Danas je povodom 18 godina od ubistva nekadašenjg premijera Zorana Đinđića preneo delove intervjua iz 2001. godine:

„Nema čarobnog štapića kojim će Milošević biti sklonjen sa političke scene. Zapravo, taj štapić je u rukama miliona ljudi. Moramo u kontaktu s njima da ih pokrenemo, ohrabrimo i organizujemo. Nema boljeg načina nego što je terenska priprema za izbore.“

„Klasična stranačka politika u Srbiji je doživela poraz. Jedina politika koja može da animira ljude su dve teme, ekonomija i socijalna politika i vraćanje u Evropu… U izbornoj godini teško možemo da ubedimo ljude da rizikuju svoj život da bi izdejstvovali neke dodatne izbore (pri čemu većina ne razume kakva je razlika između njih). Dakle, treba da promenimo temu, da tema ne bude režim, čak i kada nas mlati da se pravimo da ne primećujemo. Najgore za režim je da ga ignorišemo, najviše oni vole da se bavimo njima…“

„Nemam nikakve iluzije da se durenjem, ljutnjom, uvređenošću, pretnjama ‘bojkotovaćemo, nećemo da učestvujemo’ može nešto postići. Jedino se sa pozicija snage može pregovarati sa ovim režimom. A jedina snaga u Srbiji sastoji se u milionskoj podršci za neki projekat – ta podrška mora da bude jasna, a opet da ne bude povod za otvorenu represiju. To jeste osetljiva taktika, ali nije nerešiv problem. Mi smo to uspeli 1999. u mnogo težim uslovima…“




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .