Istorija

Na današnji dan rođen je vojvoda Stepa Stepanović

MediaSfera

 

 

„Iz naroda sam ponikao; on me je načinio ovim što sam; moram se pokoravati njegovoj volji i služiti mu do poslednjeg daha.

Malo je smrtnika kojima je suđeno da dočekaju plodove žrtava i ugledaju ostvarene vekovne snove.“

 

 

 

Vojvoda Stepa Stepanović je rođen na današnji dan, 11. marta 1856. godine kao četvrto dete u porodici, u Kumodražu, tadašnjem selu nadomak Beograda, a ime je dobio po svom dedi Stepanu, po kome je i cela njegova porodica preuzela naziv – Stepanović. Srpsko-turski ratovi, srpsko-bugarski rat, Prvi i Drugi balkanski rat, Prvi svetski rat i Solunski front – vezuju se za jednog od najuspešnijih komandanata srpske vojske.




Detinjstvo je proveo u svom selu radeći uobičajene seoske poslove – sa majkom je ponekad išao u njivu, a kada je porastao i postao dovoljno sposoban, počeo je sam da čuva stoku.

Po završetku trogodišnje škole, iz Kumodraža se seli u Beograd gde upisuje gimnaziju koja se nalazila u Kapetan-Mišinom zdanju.

Posle pet godina pohađanja gimnazije, umesto u šesti razred, upisuje 1875. godine 11. klasu Artiljerijske škole, a među upisanima te godine bio je i vojvoda Živojin Mišić koji se posebno istakao u Prvom svetskom ratu.

Te godine je izbio srpski ustanak u Nevesinju, poznatiji kao Nevesinjska puška ili Hercegovački ustanak protiv turske vlasti, zbog čega Artiljerijska škola počinje da sprovodi program rada u kom je rat već izvestan.

Vojvoda-Stepa-Stepanovic-3.jpg
Kralј Petar I, prestolonaslednik Aleksandar, general Stepa Stepanović ministar vojni na svečanosti dodele pukovskih zastava, na Banjici juna 1911. godine.

Posle položenih predmeta u Artiljerijskoj školi, Stepa dobija čin kaplara, a kasnije i podnarednika.

Učestvovao je u srpsko-turskim ratovima gde je 1876. godine poslat u Šumadijsku diviziju kako bi prenosio zapovesti komandanta, pukovnika Uzun-Mirkovića.

Nakon niza napada, pobeda i poraza u prvim srpsko-tuskim ratovima, Stepa Stepanović dobija Zlatnu medalju za hrabrost i biva unapređen u komandira treće čete Trećeg bataljona stajaće vojske.

Stepa postaje zapažen prvi put po tome što je sa svojom pešadijskom vojskom prvi uspeo da zauzme otomanske rovove u selu Nišoru u okolini Pirota i time potpuno opkoli tursku vojsku koja se tu pozicionirala.

Zbog ove pobede, odlikovan je ordenom Svetog Stanislava trećeg stepena, na šta je i sam bio posebno ponosan.

Po završetku rata, vraća se u Beograd kako bi završio školu i upisuje Vojnu akademiju.

Učestvovao je u srpsko-bugarskom ratu 1885. godine gde je, kao komandir vojske, naterao bugarsku vojsku na povlačenje posle čega će pohvaliti svoju vosku i napisati:

„Držanje vojnika u ovoj borbi može se reći da je bilo sjajno, jer kroz unakrsnu vatru, bez ikakvog zaklona, pokazaše divnu izdržljivost. Držanje oficira je takođe bilo za pohvalu, kako u pogledu hrabrosti, tako i u prisebnom rukovođenju trupom.“

Na proleće 1892. polaže ispit za čin generalštabnog majora zajedno sa Živojinom Mišićem, gde je predsednik komisije bio Radomir Putnik.

Nakon uspešno završenog ispita, postavljen je za generalštabnog majora u Požegi, ali će se 1901. vratiti u Beograd gde će biti pukovnik štaba i profesor vojne istorije.

Bio je i pomoćnik načelnika Glavnog generalštaba od 1902. godine, a 1903. ga je kralj Aleksandar odlikovao Takovskim krstom drugog stepena.

Poznato je bilo da je bio izuzetno strog ali pravičan kada se borio protiv eksploatacije vojnika od strane nadređenih, ali njegovo gledište nije bilo popularno, pa je nekolicina oficira pokušala da ga uhapsi zbog svojih ideja.

„To je bolna tačka cele moje karijere. Ja sam u životu imao mnogo teških stvari, gutao sam i nepravdu i nepriznavanje, vređali su me i omalovažavali, ali me nijedna stvar nije toliko dirnula kao ta. Žao mi je onih jadnih mladih ljudi, zavedenih od nesavesnih ili egzaltiranih špekulanata, jer im je uništena karijera u vojsci, gde bi možda bili od velike koristi i za narod i za otadžbinu.“ 

Postaje srpski vojni ministar 1908. godine kada sprovodi program modernizacije vojne opreme koja je došla iz Francuske.

Već naredne godine razrešen je dužnosti jer se javno usprotivio ideji rata sa Austrougarskom, zbog aneksije Bosne, jer je smatrao da vojska nije u tom trenutku bila dovoljno spremna za tako jaku zemlju.

U Prvom i Drugom balkanskom ratu je bio komandant.

vojvoda-stepa-stepanovic-u-prvom-balkanskom-ratu-jpg

U trodnevnoj bici u Jedrenu 1913. godine, Timočka divizija koju je predvodio Stepa imala je najvećeg uspeha i uspela je da slomi otpor Osmanlija.

Nakon atentata na Franca Ferdinanda, Stepanović je znao da je moguće da će doći do novog rata zbog čega je počeo da priprema vojsku.

Kada je počeo Prvi svetski rat, kao zastupnik odsutnog načelnika Štaba Vrhovne komande Radomira Putnika, rukovodio je mobilizacijom i koncentracijom Srpske vojske.

Posle Putnikovog povratka u zemlju, ponovo preuzima dužnost komandanta Druge armije i s njenim glavnim snagama izvodi marš-manevar preko Koceljeve i Tekeriša. U noćnom napadu, na istočnim padinama Cera, porazio je 21. diviziju austrougarskog 8. korpusa, čime je omogućio pobedu Srba u Cerskoj bici.

Zahvaljujući Stepinim uspesima u ovoj bici, on dobija titulu vojvode (maršala) i postaje drugi srpski vojskovođa sa ovim činom, pored Radomira Putnika.

Njegova vojska je u Bici na Drini branila Mačvu, uspešno odbijala više koncentričnih napada nadmoćnijih austrougarskih snaga, prikovala Poćorekovu Petu armiju za obale Drine i Save i mesecima iscrpljivala i trošila njene snage.

U Kolubarskoj bici , Druga armija je na desnoj obali Kolubare najpre zaustavila neprijateljski napad, a zatim učestvovala u manevarskim poduhvatima vojvode Radomira Putnika i generala Živojina Mišića, što je dovelo do sloma austrougarske Balkanske vojske.

Za vreme invazije na Srbiju u jesen 1915. godine, Stepanovićeva armija je zajedno sa Timočkom vojskom, osujetila pokušaj bugarske Prve armije da kroz nišavsku zonu prodre u pozadinu glavnih snaga Srpske vojske angažovane na severnom frontu i time umnogome doprinela propadanju Makenzenovih planova o brzom okruženju i uništenju Srpske vojske.

Iako je imao značajnu ulogu u reorganizaciji Srpske vojske na Krfu i njenim prvim uspesima na frontu kod Gorničeva, na Kajmakčalanu i oko Bitolja, najveći uspeh vezan je za proboj solunskog fronta i izbacivanje Bugarske iz rata.

Vojvoda-stepa-stepanovic-2.jpg

Učestvovao je i na Solunskom frontu, a najviše je vremena proveo u selu Tresina, gde se nalazio štab Druge armije.

Vojnici Stepanovićeve Druge armije su u jakom naletu probile neprijateljski utvrđeni front na Dobrom polju i Kozjaku i zajedno sa Prvom armijom i savezničkim snagama, bez predaha, gonile razbijene bugarske i nemačke trupe sve dok, 29. septembra 1918. godine, nisu prinudile Bugarsku na kapitulaciju i otvorile put za konačno oslobođenje Srbije. Ta vešto izvedena operacija i prva saveznička pobeda, koju je izvojevala srpska vojska u Cerskoj bici, uvrstile su ga u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije.

U novembru 1919. godine podnosi zahtev za penziju koji je godinu dana kasnije odobren, kada dobija priznanje počasnog građanina.

Po razrešenju dužnosti, Stepa je otišao da živi sa svojom porodicom u Čačak gde je najveći deo vremena provodio sa unucima u bašti, a u Beograd je odlazio samo na vojni poziv i sastanke.

Ubrzo se razboleo toliko da nije mogao da ode na Cer na proslavu desetogodišnjice pobede u Cerskoj bici.

Vojvoda Stepa Stepanović umire 27. aprila 1929. godine, a poslednje što je izgovorio pred smrt bilo je – „Polazite napred!“

Sahrani su prisustvovali kralј Aleksandar Karađorđević, patrijarh i mnoge druge ličnosti.

Vojvoda-Stepa-Stepanovic-sahrana-jpg

Čačani su se legendarnom srpskom vojskovođi odužili podizanjem osnovne škole 1936. koja je nosila njegovo ime (Državna narodna škola Vojvoda Stepa u Čačku).

Posle Drugog svetskog rata komunističke vlasti su više puta menjali naziv, a zadnji OŠ „Milica Pavlović“ (1955) po narodnom heroju jedne partije i ideologije. Bilo je više pokušaja da se vrati naziv nakon 2000. ali su se vlasti oglušivali na brojne inicijative građana i istoričara.

U njegovu čast je u Čačku podignut spomenik, a u Beogradu danas naselje i osnovna škola u Stepinom rodnom mestu Kumodražu po njemu nosi ime.




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .