Diktafon

Dr Nina Krajnik: Lakanovska borba borba protiv nametnute normalizacije

MediaSfera

 

Piše: Goradana Radisavljević-Jočić

Foto: Matej Pušnik

 

 

Dr Nina Krajnik je psihoanalitičarka, predavačica i pionirka lakanovske psihoanalize na prostoru Zapadnog Balkana. Doktorirala je filozofiju. Osnivačica je međunarodnog pokreta Lakan Balkan i predsednica Slovenačkog društva za lakanovsku psihoanalizu. Studirala je na Univerzitetu Pariz VIII. Članica je Svetskog psihoanalitičkog saveza. Radila je u Australiji, Novom Zelandu i regionu Južnog Pacifika. Kliničku praksu obavlja u Beogradu.




U saradnji sa Institutom za studije kulture i hrišćanstva i Domom omladine Beograda pokrenula je  novi cikus tribina o pojedincu i društvu u eri postistine i globalnih kriza. Projekat naziva RAZGOVARAJMO O … kroz sedam susreta povezuje filozofiju, psihoanalizu, teologiju sa savremenim društvom i životom pojedinca u njemu.

Posle Pohvale oproštaju u četvrtak, 11. marta dr Nina Krajnik će sa dr Davorom Džaltom razgovarati na temu Laž istine i istina laži.

-Glavna inspiracija za izbor tema su mi bila mesta u Lakanovom učenju, koja se odnose na teologiju i hrišćanske mislioce, kao što su Toma Akvinski, Augustin, Terezija Avilska. Bogatstvo tog spoja danas leži u tome da bismo mogli da isponova otvorimo pitanje – šta u društvu globalnih i subjektivnih kriza znači promena. U toj vezi ćemo otvoriti teme laži i istine, moći reči i time kako se nositi sa besmislom, glasinama i unižavanjem dostojanstva. Da li u vremenu u kome se čini da je sve dozvoljeno, još uvek postoji tabu. Na kakav način se danas dešavaju privatizacije konflikata sa nemerom da se sukobi učini beskonačnim. Odakle ovolika strast prema neznanju. Kako preživeti ljubavnu izdaju i u prvom redu, da li je sve to moguće oprostiti, kaže dr Nina Krajnik.

Za MediaSferu dr Nina Krajnik govori o Lakanu, otkriva da li je psihanaliza zaista nauka budućnosti i kako ljubav može da bude lekovita….

 

Šta Vas je privuklo Lakanovom učenju?

N.K: Već kod same psihoanalize, od početka me je privukla njena subverzivnost. Iz tog razloga psihoanaliza se uvek nalazi na nekoj ivici – na ivici društvenog, na ivici jezika… To je jednostavno posledica njenog odnosa prema istini. Već Frojd je naglasio da je cilj psihoanalize istina, koju je potrebno želeti isključivo zbog nje same. To naravno nije neka apstraktna istina, nego je istina simptoma. Nešto ‘’boli’’, znači nešto ‘’govori’’. To što govori je istina, koja nije nikakva retorika, nego je baš ivica toga što je do nekog trenutka bilo nemoguće izgovoriti, uraditi, čak i misliti… Psihoanaliza zbog toga po nužnosti uspostavlja prelom, i tačno to je eksplozivno. Ona je najjača kontra-kultura koju možete imati.

To je bilo naravno prisutno već kod drugih psihoanalitičara pre Lakana, koje veoma cenim. Ali kod Lakanovog pravca mi se najviše dopalo njegovo insistiranje u borbi za to, naročito protiv praksi, koje krenu u konformističko podređivanje drugima i sa time posledično ka daljem podređivanju drugih. Lakanovska borba je u tom smislu borba za istinu protiv prilagođavanja, za invenciju protiv nametnute normalizacije. Sve to na kraju takođe ima jak politički odjek, koji se očitava u društvenim promenama. Kod Lakana mi baš to najviše govori i lično mi je blisko.

 

Nina-Krajnik-foto-Matej-Pušnik-1.jpg
Crkva Srca Isusovog, MG+MSUM
Ljubljana, 2021.

 

Zašto je Lakan ostao nepoznat na ovim prostorima?

N.K: Zbog toga jer na celom prostoru država bivše Jugoslavije do 2015. godine nikad nije postojala ni jedna lakanovska psihoanalitička organizacija, ni klinička praksa ni škola. To je za prostor sa više od 20 milijona stanovnika, koji je prošao kroz ratove, tranziciju i traume, svakako zanimljivo pitanje. Trenutno pišem knjigu o početku lakanovske psihoanalize na ovim prostorima, u kojoj analiziram razloge toga.

Oni su delimično svakako povezani sa time da je singularno uvek devijantno sa obzirom na diskurse, koji teže ka homogenizaciji. Gde god ne postoji mogućnost vaše singularnosti, tamo možda nije loše zapitati se koji diskursi moći parazitiraju na njoj.

Na primer, konkretno u Sloveniji smo umesto lakanovske psihoanalize, koja bi akcentovala singularnost i društvene promene, dugo imali nešto što se nazivalo ‘’teorijska psihoanaliza’’. To znači da se Lakanovom radu izbila subverzivnost, odnosno klinička praksa, da bi se postigla lična i društvena pasivizacija, koja je služila ciljevima tranzicijone vlasti. Ove ciljeve je sa Lakanom u jednoj ruci i Marksom u drugoj, obezbeđivao idejni vođa slovenačke privatizacije društvenog vlasništva Slavoj Žižek. Posledično smo umesto stvarnih promena imali državnu ideologiju promena, drugim rečima najgoru stagnaciju. Sve to je u Sloveniji sigurno 30 godina blokiralo razvoj lakanovstva, ali i takođe same filozofije.

Ali na kraju krajeva, nije najbitnije nit nije to koji diskursi moći parazitiraju na vašoj singularnosti ili žele da vas pasiviziraju. Glavno pitanje je od kojih diskursa homogenizacija, vi sami još uvek nešto očekujete i u kakav sistem želite da uđete da bi možda i sami dominirali nad drugima.

 

Nina-Krajnik-foto-Matej-Pušnik-2.jpg

 

Ako je psihoanaliza sa Frojdom počela sa lečenjem neuroza, sa Lakanom je psihoanaliza otvorila novo polje lečenja psihoza. Koji je novi simptom 21. veka?

N.K: Novi simptomi su danas u najvećoj meri povezani sa time što je Lakan nazvao padom Imena Oca, znači sa padom nekih orijentira koji drže svet na okupu. Kakvi god oni bili za vreme Frojda su još uvek postojali. Zbog toga se on bavio neurozom, koja je u najširem smislu napetost između podržavanja orijentira i bunjenje protiv njih. Lakan je, sa druge strane, već bio savremenik pada Imena Oca, što se nije javljalo samo u obliku divljeg oslobađanja od zakona, nego i u obliku psihoze koja je klinički ekvivalent toga.

Ali vreme u kojem živimo danas je zapravo već odjek tog pada. Zakoni i orijentiri već su pali. Ali umesto užitka bez granica, pojavila se dezorijentacija i haotično traženje pravaca. Vidimo da su to psihotičke strukture, ali koje koriste neurotičke simptome. Iz tog razloga danas mnogo govorimo o takozvanoj običnoj psihozi. Sve izgleda ‘’obično’’, ali suštinski je subjekat potpuno otuđen od Drugog.

Simptomi svega toga se javljaju u brojnim oblicima. Od direktnog naleta ka užitku bez granica, na primer u obliku toksikomanije, konzumerizma, seksualnosti bez naročitog smisla, megalomanskih predstava o samom sebi, ekscesivnog rada, brzog menjanja stavova i ljubavnih veza… do osečanja praznine. U toj poplavi objekata užitka zapravo ni jedan nema smisla. Ni jedan nije taj pravi. Posledično se javlja melanholija. Subjekat zapravo ne može da uspostavi smisleni odnos sa Drugim, ni smisao svog rada, čak ni svog postojanja… Ceo njegov napor posvećen je tome da od viška užitka krene ka smanjenju horizonta svog života i živi u stanju apatije. To je život u stanju polumrtve želje ili pseudo-želje, kome danas možemo da upravo damo največu kliničku aktuelnost.

 

Doktorirali ste filozofiju. Da li filozofija može da leči?

N.K: Filozofija se razumela kao lečenje, pre svega u antici i ranim religijama, recimo kod Boetija. Ali funkcija filozofije nije da leči i to iz jednostavnog razloga. Jer to što jesmo uvek prevazilazi to što mislimo. To što prethodi našem mišljenju je nesvesno, i to je mesto psihoanalitičke klinike. Filozofija daje osećanje smisla, što može da donosi efekat bezbednosti i  razumevanja sveta. Ali da bi zaista menjali stvari, potrebno je suspendovati predstave o moći vlastitog Ja, jer samo na taj način možemo da postanemo senzibilni za nesvesno, čega smo zapravo subjekt. Potrebno je krenuti od mišljenja i znanja prema vlastitoj istini, koja je za razliku od njih krhka i osetljiva.

I tačno to dvoje je nešto što se takođe preplelo na mom životnom putu. Filozofija mi je dala dubinu znanja, ali psihoanaliza me je napravila skromnom sa obzirom na ovo znanje. Otvorila me je za ono što ne možemo razumeti, za potpunu singularnost svakog, ali koja je tačnija i radikalnija od filozofskih kreiranja sistema mišljenja.

 

Nina-Krajnik-foto-Matej-Pusnik-3.jpg

 

Imaju li filozofi odgovor na sva pitanja koja muče savremenog čoveka?

N.K: Na svu sreću nemaju. Naravno, uvek su postojali ideolozi i fanatici, kojima je verovanje u to da poseduju matricu putem koje mogu da daju odgovore na sva pitanja, omogućavalo intelektualnu udobnost i mogućnost da svoj život prožive u lagodnoj sredini, gde sa svojim odgovorima kontrolišu druge, a pri tome ni sami zapravo ne ulaze ni u kakav rizik mišljenja. Fantazam apsolutnog znanja najčešče je znak apsolutne ignorancije.

Ali mišljenje koje ima dignitet tog imena, nikad ne stvara pasivnog primaoca znanja. Ono je aktivan čin koji svakog animira za kreaciju odgovora. Pitanja na koja već imamo odgovor su pitanja gospodara, kao što je govorio Lakan. Zbog toga psihoanaliza ne predaje već etablirano znanje, koje bi bilo isto za svakog čoveka. Njezina svrha je da u želju unese vatru, da upali želju za odgovorom, koji je na kraju unikatan i originalan.

 

A ljubav… da li ljubav može da leči?

N.K:  Može, ali takve ljubavi su retke. Da bi ljubav imala potencijal da transformiše naš život, mora da se ne odnosi samo na sebe samog. Recimo za Frojda je ljubav generalno bila narcistička, odnosno vešt način, da putem drugog volimo sebe. Takve ljubavi naravno ne mogu da uspeju. Ne samo zbog toga jer su imaginarne, nego zbog toga što zapravo nemaju veze sa drugim kao drugim. Od drugog ne traže ni zakon, ali ne pristaju ni na rizik.

Jer sa ljubavlju je isto kao sa željom. Ona je nešto najintimnije, nešto što najviše govori o nama. Ali istovremeno je nešto što najmanje kontrolišemo. Biti otvoren za enigmu drugog, ali uistovreme živeti zakon vlastite želje, znači živeti ljubav kao nešto sa čime možemo da se identifikujemo. To je ljubav koja nije uzrok svih mogućih trauma, nego ljubav koja može da život čini živim. U tom smislu Lakan je govorio o ljubavi kao realnoj.

 

Nina-Krajnik-foto-Matej-Pusnik-4.jpg

 

Na prvoj tribini u beogradskom Domu omladine govorili ste o praštanju. Da li je moguće oprostiti krivicu? Da li je lakše oprostiti drugima nego sebi?

N.K: Krivicu je moguće oprostiti pod uslovom da se subjektivišemo, što znači da se ne postavimo na mesto bespomoćnog objekta u rukama Drugog. To naravno zahteva vreme, jer to nije stvar svesne odluke, nego susreta sa bolom, koji može da bude veoma intenzivan. Znamo da insistiranje na tome da smo žrtve, može da proizvodi jako sofisticiran i toksičan užitak, koji može da ide do najviših vrhova moralističkog sado-mazohizma.

Ali to da se subjektivišemo, upravo znači da se vratimo na mesto svoje želje, čiji potencijal je oslobađajuć. Jer za tu želju smo odgovorni. Baš zbog toga je možda teže oprostiti sebi, jer nema ništa teže od toga da je neko bio izdajica samog sebe, što je drugo ime za disidentstvo od vlastite želje.

 

 

Nina-Krajnik-Prava-knjigarna-foto-Matej-Pusnik-5.jpg
Slovenačko-srpska knjižara, galerija i antikvarnica, Ljubljana, 2021.

 

Vaš akademski rad posvećen je spoju psihoanalize i književnosti. Pišete o Lakanu i Dostojevskom. Kakav je čitalac Dostojevskog Lakan?

N.K: Lakan je u radu Dostojevskog, naročito u  romanu Braća Karamazovi, postavio pitanje koje je danas veoma aktuelno. To je pitanje slobode i zakona. U vezi sa čuvenom idejom, da ‘’ako Boga nema, onda je sve dozvoljeno’’, naglasio je naše doživljavanje zabrane i dozvole. Njegovo blistavo čitanje svih mogućnosti, koje se otvaraju u odnosu između njih,  danas nam omogućava, da slobodu ne bismo razumeli kao neko narcističko ludilo, a da ni zakon ne bi trebalo da razumemo kao nešto što nam preti sa svih strana. Baš suprotno. Dragocena lekcija, koju sa sobom nosi Lakanovo čitanje Dostojevskog, jeste kako upravo napraviti vezu između želje i zakona, slobode i odgovornosti, čiji prekid je upravo patološki. Ona nam omogućava to da ne završimo kao cinični zatvorenici vlastite slobode, ni kao ljuta deca u mržnji prema ograničenjima. Jer želja je to što je upravo zakon, takođe kao što je sloboda vrhunac naše odgovornosti prema drugome.

 

Da li smo zaboravili da se smejemo?

N.K: Svako ko je otprilike u dodiru sa vlastitom željom ne može da zaboravi da se smeje. Smeh je znak uživanja u otvorenosti za brojne mogućnosti našeg postojanja, koje baš zbog toga jer su iznenađujuće, mogu da budu komične. Tragedija je fiksacija. Smeh je život. I život želje ne sme da se zaboravi.

 

Nina-Krajnik-foto-Matej-Pusnik-6.jpg

Da li je psihoanaliza zaista nauka budućnosti?

N.K: To će pokazati vreme. To je najviše što mogu da kažem.

 

Kako da se odbranimo od negativnih emocija izazvanih kovid pandemijom koji je naše živote izmenio iz korena?

N.K: Slično kao kod svih problema, koji od uvek muče čovečanstvo. Svi problemi nastupaju tada kad se strah, anksioznost, panika ili traume pretvore u nemogućnost da se naše želje u nekoj situaciji postave na novo. Znači, da se pronalazimo u nemogućnosti da iz neke situacije izumemo nešto novo. Prosto, potrebno je znati živeti sa nepoznatim i naviknuti se na realno. To svakako nije lako, jer je život pun iskušenja. Ali kreacija novog označitelja je jedino svetlo, kada je pao mrak.

 

Nina-Krajnik-foto-Matej-Pusnik-7.jpg

 

Koja pitanja, najčešće, muče ljude koji od vas traže pomoć?

N.K: Inhibicije, da bi uradili to što žele; osećanje da su im se u životu dogodile nepravde i da su žrtva; preispitivanja svog rada i ljubavi, i pitanje: ‘’Ko sam ja?’’.




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .