Komentar

Biljana Maksimović: Duh grada iščezao sa Kalenić pijace

MediaSfera

 

Piše: Biljana Maksimović

Foto: Biljana Maksimović

 

Gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić obišao je juče Palilulsku pijacu i najavio nastavak ulaganja u rekonstrukciju pijaca u Beogradu. On je naveo da je završena prva faza rekonstrukcije Kalenić pijace, čija je vrednost radova oko dva miliona evra, dok će vrednost druge faze, u okviru projekta “Zelenog grada”, biti između 11 i 12 miliona evra.




– Taj projekat je u pripremnoj fazi, a vodiće se računa o ekološkim konceptima što je i jedan od razloga zašto EU želi da ulaže u taj projekat –  rekao je Radojičić.

Kako je pojasnio, druga faza rekonstrukcije Kalenić pijace podrazumeva postavljanje solarnih panela, kako bi se koristila energija sunca, a biće postavljeni i punjači za elektricne automobile, kao i savremeni ekološki koncept osvetljenja.

Da li je prestonica postala mesto u kome je nužno ukloniti sve vredno i trajno, obezvrediti nebrigom postojeće i podići što više nepotrebnih spomenika jedne vladavine? U ime aproksimativnog profita profitiraju samo političari, građani i pokolenja buduća su na gubitku, bili sveni ili ne onoga što gube promenama koje nemaju temelje u stvarnim razlozima i potrebama.

 

 

Koliko je zapanjujuća nebriga gradskih vlasti za vazduh koji udišemo, toliko je očekivano da će jedan akutni problem pretvoriti u hronični i vremenom proglasiti nerešivim. Prvi čovek grada koja prema egzaktnim parametrima i merenjima predugo je među prvima po zagađenju, u kome se deci i ljudima crni i pred očima i pod nogama od čađi, lekar po struci, jedno od rešenja nudi tek za nekoliko godina. I to na razvalinama onoga preostalog od prethodne rekontrukcije Kalenić pijace.

 

 

Prvi čovek grada, lekar po struci, ljubitelj ptica i nejakih bića ne vidi na putu od kuće do kabineta  prevrnute korpe, izvaljene kontejnere oko pijace, ne vidi saobraćajni kolaps, ne vidi da jedini sanitarni čvor za hiljadu prodavaca i kupaca ne radi, ne vidi da su objekti načičkani po obodu pijace bez lavaboa i tekuće vode, ne vidi da se kiša sliva niz lica poljoprivrednika i natapa robu zbog  nefunkcionalnih tezgi koje su kao standard nametnuli, ne vide raspamećene majke koje ne mogu da priđu mlečnoj hali i objektu za prodaju jaja, zato što za kolica je stepenište preusko projektovano, ne vide invalide koji čekaju na ivici da njihovi pratioci obave kupovini zato što su prolazi nepodesni za invalidska kolica, ne vidi da je za četvrtinu smanjen prodajni prostor namenjen poljoprivrednim proizvođačima, ne vidi da je pijaca zaposednuta prekupcima, nakupcima i prodavcima polovne robe, ne vidi deponiju na samom jednom mestu projektovanom za odlaganje smeća tik uz tezge na kojoj se prodaje hrana, ne vidi da su šahtovi i slivnici nepodesni, da nakon betoniranja nisu ostavljeni kanali i ispusti, da ne radi osvetljenje i da je zimi mrak već u podne…

 

 

Nije video, gradonačelnik, lakar, ljubitelj ptica i lutalica u politici da je ono što se zove duh grada već iščezao sa Kalenić pijace, čim su oni prišli bagerima i kamionima. Da su nasrtljivo i neznalački se obrušili na sto godina starom mesto susretanja starih i mladih, različitih kultura, narečja i običaja. Možda ne čita, pa ne zna, da od njihove nakaradnog uređenja nijedan književnik ili slikar nije potražio inspiraciju i u delo preneo sliku sa Kalenića.

Na ideju, kako treba da izgleda jedna pijaca, većina ljudi smatra da bude otvorena, široka, pristupačna. Doslovno i metaforički. Niko ne priželjkuje futuristička rešenja na mestu i u vremenu gde se sadašnjost rasitnjava. Pijaca, posebno Kalenić može se posmatrati kao simbol Beograda i njegove šarenolike i bogate raznolikosti. Tako ne žele da ga vide oni koji gledaju samo isped sebe u ogledalo, koji ne stoje na čvrstim osnovama znanja nego lelujaju u pomamnoj želji da ogledalo progovori kao u bajci.  Ne čita Radojičić Vinavera. Znao bi da je učenje kao i značenje slojevito, a glupost i bahatost ravna ploča.

 

Istorijat Kalenić pijace

Dok je većina pijaca u Beogradu ime dobilo po delu grada u kom su se “ugnezdile”, Kalenić pijaca, Bajlonijeva i Cvetkova nazive su dobile po imućnim Beograđanima koja su svoja imanja od srca poklonili svom gradu. Vračarska pijaca postoji od davne 1926. godine (samo je decenija deli od stogodišnjice), a izgrađena je na “Kalenića guvnu” – parceli koja je bila jedna u nizu brojnih zadužbina bogatog trgovca Vlajka Kalenić.

Imućni srpski dobrotvor je gotovo celo imanje zaveštao svojoj domovini i gradu, i na delu njegove zemlje sagrađena je pijaca, sada već čuvena, koja do dana današnjeg nosi ime ovog radnog i skromnog čoveka. Ne kažu Beograđani uzalud da je Kalenić pijaca “gradskija, odnosno gospodskija, od svih pijaca u gradu”. Takav je bio i čovek po kome je dobila ime – pravi građanin i pravi gospodin

Stanislav Vinaver: Istorija tri sloja

Po starim naučnim predanjima postoji negde, na nekoj zvezdi ovakav poredak stvari;

Dole je obična zemaljska površina. Na zemlji toj raste cveće, drveće i prostiru se zelena jezera. Svuda, po toj zemlji, rasejane su električne centrale. U tim stanicama vise crne table, sa brojevima. Svaka cifra na tabli osvetljena je crvenom svetlošću, i označava neki promenljivi odnos nečega što se dešava na dva gornja sloja:

Iznad zemlje dva su gornja sloja. Oni, materijalno, možda i ne postoje; ali su po njima predmeti poređani tako, kao da na nečemu stoje.

Na prvoj gornjoj površini klize kuće i ljudi. Neki put, ceo prvi sloj okreće se. Po kad kad zastane — a ljudi i kuće nošeni su vrtoglavim maticama.

Na drugoj gornjoj površini, koja je iznad prve, blude i klize mirisi neobuzdani, muzike tihe, orkestri poludeli i svetlosti promenljive i očajne. Kad ljudi, koji su na prvoj gornjoj površini zažele mira, cveća i odmora, oni siđu na zemlju svoju zelenu, jednim pokretnim stepenicama. No demon traženja doveo je ljude u stanice električne.

“Gromobran Svemira”, 1921

Tekstovi objavljeni u rubrici „Komentar” odražavaju stavove autora i ne mogu se smatrati stavom redakcije portala MediaSfera.rs




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .