Kulturna baština

Geca Kon -otac modernog srpskgog izdavaštva

MediaSfera

 

 

 

Knjižara „Geca Kon”, u beogradskoj Knez Mihailovoj ulici, kulturno dobro Beograda i Srbije, kompletno je renovirana i uređena, zahvaljujući ugovoru ovog izdavačkog preduzeća sa „Službenim glasnikom”, kao i uz novčanu pomoć koju je obezbedilo Ministarstvo privrede Republike Srbije.




Izdavačko preduzeće „Prosveta” baštini tradiciju od 1901. godine, kada je čuveni izdavač Geca Kon otvorio knjižaru u Knez Mihailovoj ulici.

-Nekada najveća izdavačka kuća na Balkanu sačuvana je zahvaljujući sporazumu o poslovno-tehničkoj saradnji sa JP „Službenim glsnikom”, čime je obezbeđen nastavak dugogodišnje produkcije, stabilnost poslovanja i sanacija knjižare „Geca Kon” ‒ istakao je Branislav Vukasović, direktor izdavačkog preduzeća „Prosveta”, na svečanom otvaranju ove institucije kulture.

16.000 knjiga

Geca Kon je iz Čantavira, sela iz mađarskog dela Austrougarske, a rođen je 1873. godine u jevrejskoj, rabinskoj porodici. Godine 1901. od braće Petra i Milovana Matića kupio je kuću u Knez Mihailovoj ulici zidanu nekoliko godina ranije prema projektu arhitekte Radoslava Todorovića, i u njoj otvorio „Izdavačku knižarnicu Gece Kona“. Posao je započeo novcem zarađenim na radu u inostranstvu i iskustvom stečenim u uglednoj beogradskoj Fridmanovoj knjižari, zadovoljan što je ostvario san da se bavi knjižarskim poslom zbog koga je svojevremeno napustio gimnaziju u Novom Sadu.

S namerom da izdaje i prodaje domaće i strane knjige, pozvao je srpske i hrvatske pisce da mu pošalju po jedan primerak knjiga i časopisa s napomenom da će ga odmah platiti, a ako mu se dopadne, naručiće i sledeći. Tako je u svojoj knjižari okupio književnike i druge intelektualce, saradnike Srpskog književnog glasnika: Slobodana Jovanovića, Branislava Nušića, Andru Gavrilovića, Jašu Prodanovića, Božidara Kovačevića, Miloša Crnjanskog…

Prvu knjigu je objavio 1905. godine. Bila je to Sintaksa srpskog jezika za srednje škole Janka P. Lukića. Dve godine kasnije objavio je i prvu prevedenu knjigu Princa (kasnije poznatu kao Vladalac) Nikola Makijavelija. Novac zarađen od objavljenih udžbenika, knjiga iz oblasti prava i zakona, ulagao je u domaću književnost i u prevode stranih knjiga. Osnovao je biblioteke Zlatna knjiga, Naša knjiga, Srpski narod u XIX veku, Plava ptica, Plejade, Karijatide.

Godišnje je objavljivao i po 200 naslova. Njegova su, između ostalog, sabrana dela Slobodana Jovanovića, dela Jovana Jovanovića Zmaja, Jovana Skerlića, Branislava Nušića, Tihomira Đorđevića, Sigmunda Frojda, Karla Marksa, Benedeta Kročea, zatim Jiričekova Istorija Srba, Dvornikovićeva Karakterologija Jugoslovena, Cvijićevo Balkansko poluostrvo… Novčano je pomagao književnike i sve vrednije kulturne institucije, Akademiju sedam umetnosti na primer, i po tome je bio naročito poznat.

U vihoru rata

Kad je 1916. godine osuđen na zatvor u koncentracionom logoru kod Nežidera u Gradišću zato što je u kalendaru „Ratnik“ veličao pobede srpske vojske nad Austrougarskom, knjižara je zatvorena, a sve knjige ruskih, engleskih i francuskih autora javno su spaljene. Iz logora je izašao na kraju rata, i opet otvorio svoju knjižaru. Dvehiljaditi naslov objavio je 1934. godine. Tada je već sazidao kuću u Dobračinoj ulici za izdavačko odeljenje i skladište, i osnovao „Izdavačko i knjižarsko preduzeće Geca Kon A.D.“ spajanjem svoje knjižare i knjižare inostrane literature svog zeta Franje Baha oženjenog Elvirom, Konovom starijom ćerkom. Stekao je izuzetno bogatstvo.

Prvi je u Beogradu kupio luksuzni automobil. Zna se da ga je pozajmljivao Vladi Srbije, na primer zbog posete Edvarda Beneša, čehoslovačkog predsednika 1937. godine. Pred Drugi svetski rat, njegova knjižara je bila najveća i najpoznatija u Jugoslaviji i na Balkanu. Knjige je reklamirao u katalozima izdavanim po strukama: na 700 strana kataloga za 1938. godinu navedeno je 16.000 naslova.

Umesto da 1941. zakupi avion i sa porodicom pobegne u SAD, kako mu je savetovao Božidar Kovačević, urednik „Srpskog književnog glasnika“, Geca Kon je nakon bombardovanja Beograda otišao u Vrnjačku Banju. Nije napustio zemlju ni kada je saznao da je na listi za hapšenje, a ponudu jednog poručnika avijatičara da ga za veću sumu novca prebaci u Grčku je odbio.

Uhapšen je, odveden u beogradski logor na Sajmištu, a zatim u zatvor Gestapoa na trgu Nikole Pašića. Zatim je prebačen u Beč. Gde je pogubljen, ne zna se. Njegova porodica, žena Elza Vajs, ćerke Elvira i Malvina, njihovi muževi Franjo Bah i Leopold Hercog, i njihova deca, streljani su kod mesta Jabuka blizu Pančeva. Celokupna imovina Gece Kona je zaplenjena, a najvredniji deo knjižnog fonda prenet je u biblioteke Beča i Berlina. Njegovu izdavačku kuću je preuzelo nemačko preduzeće Jugoistok.

Biblioteka Gece Kona

Ministarstvo obrazovanja Rajha ovlastilo je u aprilu 1941. godine Paula Hajgla, direktora Nacionalne biblioteke Austrije, da se pobrine za naučnu literaturu Jugoslavije. On je izvršio zadatak, ali se pobrinuo i za svoju i za druge biblioteke Rajha. Iz knjižare Gece Kona izabrao je blizu 6000 knjiga.

Posle Drugog svetskog rata, Austrija je vratila 2700 primeraka. U Arhivu Beograda postoji dokument o vraćanju 3001 knjige Gece Kona, ali se ne zna šta se sa njima desilo. Nedavno je Svetska jevrejska organizacija za povraćaj imovine javila Savezu jevrejskih opština Srbije da se biblioteka Gece Kona nalazi u Beču i Berlinu, s namerom da pomogne kako bi se te vredne knjige vratile tamo gde im je i mesto, ali naša diplomatija još nije reagovala.

Od 14. decembra 1944. godine prostore Gece Kona koristi „Prosveta“. Sve do kraja osamdesetih važila je za jedno od najvećih izdavačkih preduzeća na Balkanu, nastavljajući tako tradiciju Gece Kona.

Početkom devedesetih godina knjižari je vraćeno ime – Geca Kon. Odlukom Vlade Srbije od 12. februara 2009. godine knjižara „Geca Kon“ je dobila statust kulturnog spomenika, čime je garantovano, bez obzira na vlasničke promene u „Prosveti“, očuvanje autentične namene i enterijera knjižare.

Izvor: Vreme




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .