Film / TV

Osamdeset godina filma „Veliki diktator“

MediaSfera

 

 

Zamisli samo – on je ludak, a ja sam komičar. Ali sve je moglo da bude drugačije, govorio je legendarni glumac i reditelj Čarli Čaplin, čiji je film „Veliki diktator“ premijerno prikazan na tlu Evrope pre 80 godina.




Osim što se film ubraja među najveća dela svetske kinematografije, upravo je ovo ostvarenje označilo oproštaj Čarlija Čaplina od ere nemog filma i legendarnog lika – malog skitnice.

A do toga da Čarli Čaplin snimi film, koji je samo u Americi inkasirao pet miliona dolara i postao glumčevo ostvarenje sa najvećom zaradom, došlo je “igrom sudbine”, piše Nova.rs.

Inspiraciju za većinu filma Čaplin je dobio kada je odgledao dokumentarac Leni Rifenštal “Trijumf volje” u njujorškom Muzeju moderne umetnosti. I dok su ostali gledaoci bili zgroženi Čaplin se, legenda kaže, grohotom smejao ovom “grotesknom spektalu”.

I kada su drugi pokušavali da ga odgovore od snimanja filma, on se prisetio tog smeha i groteske i nastavio…

Snimanje filma započeto je u septembru 1939, nedelju dana posle izbijanja rata, na vrhuncu Hitlerove moći, a završilo se šest meseci kasnije, kada su Francusku okupirale nacističke trupe, navodi nova.rs.

Kada je počeo da snima “Velikog diktatora” njegova mržnja prema nacistima bila je dobro poznata. Ali, mržnja je bila uzajamna. Nemački establišment tada ga se odrekao kao “Jevrejina stranca koji je došao u Nemačku”, iako Čaplin nije bio Jevrejin. S druge strane, američka javnost tada mu je “tepala” nadimkom “Mojsije 20. veka”, jer je na hiljade jevrejskih izbeglica pobeglo zahvajujući novcu koji je on obezbedio za njihov put.

Kada je počeo da radi na ovom filmu radni naslov je bio samo “Diktator”, podseća BBC.

“Bio je čovek sa misijom. Neki od njegovih savremenika, poput Lorela i Hardija imali su jedini naum – da prave smešne filmove i zarađuju novac. Ali, Čaplin je bio odlučan da iskaže svoj stav. I ovo nije samo film. To je nešto što je u ono doba bilo neophodno”, kazao je Sahjmon Luviš, autor knjige “Chaplin: The Tramp`s Odyssey” za britanski javni servis.

No, osim što je pokušao da “raskrinka” Hitlera, Čaplin je imao još motiva za stvaranje svog zvučnog prvenca. Primera radi, rođen je iste nedelje u aprilu 1889. godine kada i Hitler. Takođe, dodatno interesovanje pobudila mu je komična pesma o fireru Tomija Hendlija iz 1939. “Ko je taj čovek? (Koji izgleda kao Čarli Čaplin)” (Who Is That Man…?Who Looks Like Charlie Chaplin).

I časopis “Spektejtor” je u to vreme objavio tekst o 50. rođendanu Čaplina, ali i Adolfa Hitlera. U tekstu je, između ostalog, stajalo:

“Proviđenje je ponekad ironična stvar… Kao da je negde zapisano da bi Čarli Čaplin i Adolf Hitler trebalo da dođu na ovaj svet u roku od samo nekoliko dana… Datum rođenja, ali i identični brkovi (s tim što su kod Čaplina oni s namerom groteskni) koje nose kao da je to uredila priroda kako bi izneverila zajedničko poreklo njihove genijalne prirode. Jer, obojica poseduju genijalnost. I jedan i drugi odraz su iste stvarnosti – ‘neprilike malog čoveka’ u modernom društvu. I jedan i drugi odraz su iskrivljenog ogledala – s tim što je jedan simbol dobra, a drugi neispričanog zla”.

Kada se raširila vest o tome da Čaplin snima film o Hitleru, počele su da mu stižu i preteće poruke:

“Počeo sam da dobijam alarmantne poruke od studija `Junajted artists`. Rečeno im je da ću se susresti sa cenzurom. A i sam britanski kabinet bio je veoma zabrinut zbog filma protiv Hitlera i vagao da li da bude prikazan u Velikoj Britaniji. Još upozoravajućih pisama stizalo je iz njujorške producentske kancelarije, uz opasku da ne snimam film, jer nikad neće biti prikazan u Engleskoj, niti u Americi”, zapisao je u svojoj autobiografiji Čaplin.

Međutim, nije se polakomio. Znao je da film kakav je “Veliki diktator” treba da snimi. I na iznenađenje mnogih bio je hit na boks-ofisu. Pre tačno 80 godina, film premijerno prikazan u SAD polovinom oktobra 1940, bilo je najgledanije ostvarenje.

Pre osam decenija imao je premijeru u Londonu, dok je bio zabranjen u mnogim zemljama: Španiji, Japanu, Latinskoj Americi…

Francuska publika videla ga je tek 1945. godine, a prvo prikazivanje u Nemačkoj organizovala je američka vojna komanda narednog leta.

Ali, nije znao šta će ga sve čekati kada je krenuo u avanturu u kojoj je “sve i svja”: producent, reditelj, glavni glumac, i to u dvostrukoj roli: moćnog diktatora Tomanije Adenoida Hinkela, i skromnog bezimenog Jevreja brice i frizera.

“Svaka sličnost između diktatora Hinkela i jevrejskog brice je sasvim slučajna”, rediteljevo je “upozorenje” na početku filma.

Taj Jevrejin posle avionske nesreće gubi pamćenje a nekoliko godina kasnije u getu velikog grada počinje novi život. Baš taj grad je pod šapom diktatora, a Jevrejin tu biva raskrinkan kao borac pokreta otpora.

Za vreme lova na patke, diktator upada u jezero pored koncentracionog logora iz koga upravo izlazi frizer. Dok diktator želi da se izbavi iz vode, frizer drži govor o miru…

Ovim ostvarenjem Čaplin ne izvrgava ruglu samo Hitlera, već i Musolinija (diktator Bakterija Benzino Napaloni), Jozefa Gebelsa (ministar Garbič) i Hermana Geringa (ministar Haringa).

Ali, film je sve vreme na granici tragedije. Pored ismevanja Hitlera, pokazuje i kako diktator naređuje da 3.000 ljudi bude pogubljeno.

Gledajući kako rastu napetosti u Evropi, Čaplin još tokom snimanja filma odlučuje da promeni kraj i završi ga vatrenim šestominutnim govorom jevrejskog frizera, koga zamenjuju za diktatora po imenu Hinkel.

“Vojnici, ne borite se za ropstvo, borite se za slobodu!”

“Njujork tajms” je pisao: “Nijedan događaj u istoriji filma nije sa toliko nade iščekivan kao premijera ovog filma”.

Ipak, reakcije nakon premijere bile su podeljene. Sam Čaplin je upitao: “Zar nismo u stanju i da se nasmejemo Hitleru?”

A Sergej Ejzenštajn ga je okarakterisao ovim rečima: “Velelepna i ništavna satira. I pobeda ljudskog duha nad neljudskošću!”

Iako su ga mnogi optužili da filmom relativizuje sve nacističke užase – jer ih delimično pokazuje, a ne osuđuje – Čaplin im u svojim memoarima ovako odgovora:

“Da sam znao stvarne razmere horora u nemačkim koncentracionim logorima, ne bih mogao da napravim `Velikog diktatora`. Ne bih mogao da se ismevam ubistvenom ludilu nacista. A najsmešnija stvar na svetu za mene jeste da ismejem varalice. A teško je naći većeg varalicu od Hitlera”.

I ne samo da se ismeva Hitleru, već lukavo i mudro crta kako je krhki ego političkih vođa, kakva je njihova psihologija.

Fetiš za prisustvom u javnosti, luksuzni životni stil, zaokreti u političkim odlukama, parade u slavu samoga sebe, nedra puna odlikovanja – to nije samo slika Hitlera, već i svakog potonjeg diktatora ili san onoga koji želi to da postane.

“Čaplin je bio vizionar. Predvideo je budućost za razliku od političara, koji kao da su stajali na Hitlerovoj strani”, rekao je jednom prilikom reditelj Kosta Gavras.

A sin velikana glume Čarls Spenser Čaplin Treći u knjizi “Moj otac Čarli Čaplin” zapisao je da je njegov otac često razmišljao o neobičnim sličnostima koje je “delio” sa Hitlerom: “A sudbine su im bile poput suprotnih polova. Jedna je rasplakala milione ljudi, dok je druga nasmejala čitav svet. Moj otac nikada nije mogao da misli na Hitlera bez drhtaja, delom od užasa, delom od čuđenja. Rekao bi mi: `Zamisli samo – on je ludak, a ja sam komičar. Ali sve je moglo da bude drugačije`…”

Izvor: N1




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .