Sretenje Gospodnje – praznik susreta Boga i čoveka

Piše: Gordana Radisavljević  – Jočić

Srpska pravoslavna crkva slavi 15. februara (2. februara) Sretenje Gospodnje. Prema kanonu SPC, Sretenje je svrstan u red Gospodnjih, ali i Bogorodičnih praznika, jer se na taj dan istovremeno veliča čistota Bogorodice.  Hrišćani ga slave od vremena cara Justinijana, kada je epidemija kuge odnosila i do 5.000 života dnevno, a zemljotres u Antiohiji ostavio za sobom veliku pustoš.

Ispunjeno proročanstvo

Sretenje Gospodnje je spomen na četrdeseti dan po rođenju Gospoda Isusa Hrista, kada ga je presveta Deva Marija dovela u hram. Bogomladenca je prihvatio starac Simeon, koji je nazvan Bogoprimac. On je jedan od 73 učenjaka koji su prevodili Sveto pismo sa jevrejskog na grčki jezik. Tumačeći knjigu proroka Isaije „da će Deva zatrudneti i roditi sina“, zastao je misleći da treba da piše „žena“, ali mu je anđeo zadržao ruku, rekavši da je proročanstvo tačno. Zbog toga Simeon nije umro sve dok se nije uverio u istinitost proročanstva, pa je poživeo 360 godina. Zbog toga je ovaj susret sa Hristom za njega označavao radost, kao i za sve one koji se za susret (Sretenje) sa Božjim sinom spremaju, živeći pravedno. Sretenje je praznik od suštinske važnosti za hrišćanstvo i ukazuje na na prvi susret Isusa Hrista sa ljudima.

Prvi srpski ustanak

Zbog istorijskog značaja za srpski narod i državu, Sretenje se slavio kao Dan državnosti Srbije do nastanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, nakon čega je ukinut, da bi u Srbiji ponovo počeo da se slavi 2002. godine.

Toga dan 1804. godine u Orašcu je započeo Prvi srpski ustanak. Najpre su u Šumadiji sastala tri narodna poglavara: Đorđe Petrović Karađorđe, Janko Katić i Vasa Čarapić. Oko njih su se veoma brzo okupili mnogi, kako i domaće srpsko stanovništvo, tako i hajduci.

Za vođu ustanka prvo je predložen Stanoje Glavaš, ali pošto je to ovaj odbio, predložen je knez Teodosije Marićević iz Orašja u kragujevačkom okrugu, ali posle njegovog odbijanja i na njegov predlog za vođu ustanka izabran je Karađorđe. Na ovom zboru bilo je oko 300 ljudi. Posle izbora vođe, ustanak je postepeno uzimao sve više maha, a Karađorđe je poručio narodu u okolnim nahijama da ustaju na Turke. U narednih nekoliko godina ustanička vojska, pod vođstvom Karađorđa razbila je turske snage u čuvenim bitkama kod Ivankovca, Deligrada, Mišara, na Suvodolu i oslobodila gotovo celu teritoriju tadašnjeg Beogradskog pašaluka. Sretenje je izabran za Dan Vojske Srbije jer su vojni uspesi u Prvom srpskom ustanku vodili ka stvaranju srpske vojske i države u 19. veku, a tada su se prvi put javili organizovani oblici buduće srpske vojene sile.

Rađanje ustavnosti

Na Sretenje je 1835. godine proglašen prvi Ustav knževine Srbije. U vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića, u porti pravoslavne crkve u tadašnjoj prestonici Kragujevcu, održana je od 14. do 16. februara narodna Supština, a drugog dana zasedanja usvojen je prvi najviši pravni akt zemlje, nazvan Sretenjski ustav, kakvim se tada moglo pohvaliti malo zemalja u svetu.

Hroničari su zabeležili da je tog dana zasedanje Skupštine „živo očekivano i od naroda i od starešina“, da je stiglo blizu 2.500 zvaničnih predstavnika i oko 10.000 znatiželjnika iz varoši i okoline, a u čast donošenja Ustava, grad je uveče obasjao vatromet. Ustav je regulisao položaj kneza, državnog Sovjeta i Skupštine, a celo jedno poglavlje bilo je posvećeno građanskim pravima. Nastao prema projektu Dimitrija Davidovića, koji je bio poštovalac francuskih institucija, Sretenjski ustav je ubrzo opozvan zbog protesta Turske, Austrije i Rusije, koje su ga smatrale preterano liberalnim.

Narodna verovanja

Iako ovaj praznik pada praktično usred zime, pa se u nekim krajevima naziva Sredozimica, veruje se da se toga dana sreću zima i leto. Slava Sretenja veoma je česta u srpskom narodu. 15. februar se smatra važnim datumom i u meterološkom narodnom kalendaru, jer se po njemu određuje dalji tok zime. Tako je od davnina u narodu očuvano verovanje da se na Sretenje medvedi bude iz zimskog sna i izlaze iz jazbine. Ako pri tome ugledaju svoju senku, odnosno ako je vreme sunčano oni se žurno vraćaju da nastave zimski san, jer će po tom verovanju zima potrajati još šest nedelja. Ukoliko senku ne ugleda, odnosno ako je oblačno, tmurno i hladno vreme, odlazi u šumu po hranu, jer se zima bliži kraju.