MediaSfera
Praznici Sv. Trifun, koga slave pravoslavni hrišćani, i Sv. Valentin, koji je deo zapadne tradicije, obeležavaju se istog dana. Ta dva sveca su, iako svetkovani u različitim crkvama, zaštitnici iskrene ljubavi svih hrišćana.
Srpska pravoslavna crkva Sv. Trifuna slavi 14. februara po novom (1. februara po starom kalendaru), kao mučenika koji je postradao za hrišćansku veru, ne isključujući njegov značaj kao zaštitnika bračne ljubavi i vernosti koje su deo hrišćanske propovedi. Prema hrišćanskom učenju, bračna ljubav je u ravni ljubavi prema Bogu, o čemu svojim delima najbolje svedoče Hristovi velikomučenici, među kojima je i Sv. Trifun.
U Srpskoj pravoslavnoj crkvi kažu da proslava svetog Valentina pripada više zapadnom marketingu nego istinskoj veri i da taj način slavlja nije baš blizak našoj i tradiciji pravoslavnih naroda, već nekom drugom duhovnom prostoru. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi nemaju ništa protiv obeležavanja Dana zaljubljenih, ali ukazuju da su za veliki broj ljudi sakralni praznici izgubili unutrašnju vezu sa ljubavi i to ljubavi prema Bogu.
Sveti Trifun kao zaštitnik vinogradara i vinara, nikako ne može biti zamena za svetog Valentina, koga Pravoslavna crkva takođe slavi, ali 12. avgusta (30. jula), ali ne kao zaštitnika zaljubljenih. Jer, ono što je sv. Valentin radio (sklapao je u vreme carske zabrane crkvene brakove) sveštenici rade do dana današnjeg.
Skromni iscelitelj
Žitija i hrišćansko stradanje oba svetitelja našli su mesto u „Ohridskom prologu“ vladike Nikolaja Velimirovića, prema kome je velikomučenik Trifun poginuo 250. godine u Nikeji od mača hristobornog rimskog cara Dakija.
Vladika Nikolaj govori o skromnosti i isceliteljskoj moći svetitelja Trifuna koji je „u detinjstvu čuvao guske i jedini mogao pomoći ludoj kćeri cara Gordija“. Doveden u Rim, on je uspešno izlečio devojku i car ga, naravno, bogato nagradio, ali je ovaj, u povratku kući, usput sve dragocene darove razdelio sirotinji. U selu je nastavio da živi kao i ranije, čuvajući guske, ali i u sve zdušnijim molitvama i sve većoj pobožnosti.
Znajući za njega i Božju milost kojom je zračio, novi car Dakije, veliki protivnik hrišćanstva, naredi da ga bace u tamnicu i na najveće muke. Ali, Trifunovu veru ništa nije pokolebalo pa je posečen mačem. I pred smrt, „Trifun se pomoli Bogu i predade dušu svoju Tvorcu svome, 250-e godine“ napisao je Sveti vladika Nikolaj. Sahranjen je skromno, na sopstveni zahtev, u selu Kampsadi u Frigiji, gde je i rođen.
Narodna verovanja
Sv. Trifuna slave mnogobrojni esnafi, vinogradari, kafedžije, a na liturgijama se pominju stradanje svetitelja Trifuna. Sv. Trifun je i zaštitnik grada Kotora.
Na ikonama je prikazan sa kosirom, vinogradarskim nožem za kalemljenje. Srpski narod u okolini Zaječara posvećuje mu čak tri dana slavlja, nadajući se njegovoj zaštiti u zimsko vreme kada vukovi nanose ogromne štete u tim krajevima, gde je ovčarstvo važna privredna delatnost.
Veruje se da Sv. Trifun na svoj praznik pobode u zemlju ugarak i od tog dana sneg počne da se topi. Naši stari su govorili „valja se“ na Sv. Trifuna porezati barem jedan čokot vinove loze u vinogradu.
Srpska pravoslavna crkva, verujući u čudnu moć molitvenog zastupništva svetog mučenika Trifuna, ustanovila je naročiti molitveni čin. Veruje se da ako na Trifundan pada sneg ili kiša, biće kišna i rodna godina, ako je vedro, godina će biti sušna i nerodna.
Izbrisan praznik
Sv. Valentin, (zaštitnik zaljubljenih) je bio episkop i mučenik, a živeo je u 3. veku. Rimski car Klaudije Drugi je smatrao da su oženjeni muškarci loši vojnici i zbog toga je zabranio venčanja u čitavom carstvu. Uprkos naredbi, Valentin je venčao jedan zaljubljeni par zbog čega mu je 269. godine odsečena glava.
Legenda kaže da je Valentin pre smrti poslao oproštajno pismo slepoj tamničarevoj kćerki u kojem je bio žuti šafran u znak zahvalnosti za pažnju koju mu je ukazala. Bilo je potpisano „od tvog Valentina”.
Pravoslavna crkva takođe obeležava dan Svetog Valentina, ali 13. avgusta. U pravoslavlju malo je drugačije objašnjeno zašto je on ubijen. U Ohridskom prologu vladike Nikolaja Velimirovića se navodi da je Sveti Valentin bio episkop u italijanskom gradu Interamni.
„Kad se razboli sin poznatog filosofa Kratona, Herimon, to po savetovanju Frontonovom pozva Kraton episkopa Valentina u Rim. Herimon beše sav zgrčen, tako da mu glava beše savijena među kolena. Valentin se zatvori u sobu sa bolesnikom, i svu noć provede u molitvi. Sutradan izvede Herimona potpuno zdrava i predade ocu. Tada se krsti Kraton sa celim domom svojim i sa tri učenika svoja. Herimon ostavi dom očev i ode sa Valentinom. U tom se krsti i sin eparha rimskog, Avundije. Razjaren zbog ovoga eparh uhvati Valentina, i posle mučenja poseče mačem. Posečeni behu tada i ona tri učenika Kratonova: Prokul, Eviv i Apolonije“, navodi Velimirović.
Porovitelj zaljubljenih postao je u 14. veku i to prvo u Engleskoj i Francuskoj. Germanski narodi, Englezi i Nemci, u 19. veku počinju da svetkuju Valentina i druge katoličke zemlje ga preuzimaju od njih. Interesantno je da je Katolička crkva 1969. godine 14. februar je izbrisala kao dan posvećen Sv. Valentinu zbog, kako kažu, želje za smanjenjem broja svetih dana kod onih svetaca o kojima nije bilo jasnih istorijskih činjenica.
Običaj da se sredinom februara slavi praznik zaljubljenih potiče još iz vremena antičke Grčke i Rima. Paznovanje Valentinova zamenilo je rimski kult boginje Junone. Ona je bila zaštitnica porodice i braka i na njen dan se ženama poklanjalo cveće.
Dodaj komentar