Dogodilo mi se: Baštovan – svetski putnik

Da bi čovek došao na ideju da snimi,  recimo film dovoljno je da uđe u gradski prevoz. Čak i sada – kada svi bežimo jedni od drugih  pod maskama (o kojima smo nekada razmišljali, isključivo kao o karnevalskom obeležju) – dogodi se da nas razmrdaju neki interesantni razgovori. 

„Druže,  za mene nema zime. Posla uvek ima“, reče čovek svom drugaru,  kome beše drago što to čuje. „E,  vala,  dobro je da ima i nečeg pozitivnog“,  veselo će drugar.

Ta iskrena reakcija,  kao da je ohrabrila srećnika da nastavi sa svojom pričom.

„Otišao sam u Budvu i tamo platio  hiljadu evra za stan u kojem sam boravio sa porodicom četiri meseca“,  zastade srećnik, kao da je hteo da „ispipa  puls“ putnika u trolejbusu.

I to mu je bila dobra taktika,  jer pomislih kako li se taj parajlija uopšte našao u gradskom prevozu.  Jer, poznato je  da se tako vozi samo sirotinja.

„Znaš ti mene,  ja i kada se odmaram moram nešto da radim. Odem ti tako u Budvu i da prekratim vreme,  primi me neki vlasnik vile da mu održavam baštu“.

„Otkad si ti baštovan? „,  iznenadjeno će drugar.

“ Ma,  iako to nikada nisam radio,  brzo sam se snašao.  Pokosim travu,  malo štricnem šimšire i to je to“,  ponosno odgovori srećnik.

Štaviše,  uspeo je čak da savlada i strah od gmizavaca.  „Ubijem ti ja jednog dana u gazdinom dvorištu  četiri zmije.  Uh,  koliko sam bio srećan!  Odmah sam otrčao do gazde da mu se pohvalim,  sve zamišljajući debelu novčanu nagradu.“

Ali,  avaj!  Gazda se razrogačio,  pocrveneo u licu i povika:“ Bog te ubio,  da te ne ubije!  Pa,  ubio si gmizavce koji uništavaju zmije! Marš,  napolje! “

U trolejbusu je zavladala tišina.  Svi smo saosećali sa zlehudom sudbinom našeg pripovedača. Samo,  kako li on izgleda?  Pošto je stajao negde pozadi,  čuo se samo njegov glas. Ako se okrenem,  možda neće nastaviti da priča,  pomislih.

„Onda sam da ubijem vreme,  otišao u Trebinje da se ošišam,  jer tamo košta 3,5 evra,  a u Budvi 7 evra.U Trebinju sam usput nakupovao i hranu,  pošto u Budvi nema pijace“.

Auuu,  ote nam se uglas,  u neverici.

U tom trenutku se oslobodilo mesto,  te srećnik upita  drugara da li hoće da sedne. To je našem pripovedaču dalo novi šlagvort.

„Znaš li,  druže da u Indiji, pa čak i u Austriji (a proputovao sam skoro čitav svet), u gradskom prevozu, ustupaju mesto radnicima zato što obavljaju teške poslove umesto njih. Ostali sede u toplim kancelarijama i voze se kolima ili taksijem,  a davajem prednosti  fizičkim radnicima i ispred šaltera,  odaju im poštovanje“.

Taman kada smo očekivali neku novu dogodovštinu našeg pripovedača, trolejbus je stao na stanici kod „Beograđanke“. Srećnik se brzo pozdravio sa drugarom i istrčao napolje. Na glavi je imao zeleni „kubanski“  kačket,  čekinjastu prosedu bradu, pamučnu crnu majicu,  preko nje samo prsluk usred zime,  pantalone od izbledelog štofa i kaljave patike sa odlepljenim đonom.