Kulturna baština

Vlasotince obeležava135 godina od rođenja Hristifora Crnilovića

MediaSfera

 

 

U sedmici kada se obeležava 135 godina od rođenja Crnilovića, u Galeriji Kulturnog centra Vlasotince otvorena je izložba „Etno motivi Hristifora Crnilovića“ , a Narodna biblioteka „Desanka Maksimović“ Vlasotince organizovala je predavanje prof. dr Srđana Markovića, pod nazivom „Hristifor Crnilović – zaslužni etnolog ili zaludni postood“.




Izložbu  “Etno motivi Hristofora Crnilović” čine 24 slike Aleksandra Spasića, a projekat je realizovan u saradnji Kulturnog centra Vlasotince sa Ministarstvom kulture i informisanja. Izložba će trajati narednih 15 dana.

Inače, Aleksandar Spasić je rođen 1992. godine. Završio je Školu za tekstil i dizajn u Leskovcu. Kasnije je nastavio svoje usavršavanje na Visokoj strukovnoj školi za tekstil i dizajn gde je i diplomirao. Završio je i specijalističke strukovne studije na Visokoj tehnološkoj umetničkoj školi u Leskovcu. Učesnik je brojnih kolektivnih izložbi i kolonija, a priredio je i osam samostalnih izložbi. Dobitnik je više priznanja i nagrada, na primer prva nagrada Oktobarskog likovnog salona Leskovačkog kulturnog centra (2018).

Kako bi se upoznao sa životom i delom Hristifora Crnilovića, Aleksandar Spasić je posetio Manakovu kuću u Beogradu, gde se čuva etnografska zbirka Crnilovića, najveća kolekcija tog tipa na Balkanu. Spasić je potom naslikao 24 slike, koje će ostati trajno vlasništvo KC Vlasotince, a u planu su izložbe širom Srbije, verovatno i u susednim državama.

Izložba „Etno motivi Hristifora Crnilovića“

Hristifor Crnilović

Hristifor Crnilović Kica je rođen 1886. godine u porodici Prokopija Đokića Crnila, imućnog vlasotinačkog trgovca. Osnovnu školu je završio u rodnom Vlasotincu, a gimnaziju u Leskovcu i Pirotu. Potom je u Beogradu pohađao slikarsku školu Riste i Bete Vukanović, a dalje usavršavanje nastavlja na Likovnoj akademiji u Minhenu.

„Crnilović pripada drugoj generaciji srpskih slikara, koji su se školovali krajem 19. i početkom 20. veka i uglavnom su bili impresionisti. Balkanski ratovi i Prvi svestki rat su omeli njihov umetnički razvoj, pa je tako i Hristifor 7 godina proveo u konjici srpske vojske. Preživeo je između ostalog borbe za Kumanovo, Cer, Kolubaru i Albansku golgotu, što je trajno narušilo njegovo zdravlje. U ratnom vihoru nestala je većina njegovih ranih radova, tako da danas imamo tek tridesetak slika uglavnom nastalih 20-ih godina“, objasnio je prof Srđan Marković.

Između dva svetska rata Crnilović je radio kao profesor i bavio se slikarstvom, a omiljeni motivi su mu bili aktovi i pejzaži. Bio je na usavršavanju u Parizu, gde je dobio pohvale likovnih kritičara. Međutim, u svojoj zemlji nije bio priznat, jer se bavio tradicionalnim slikarstvom.

Pripadao je Umetničkom društvu „Lada“, ali je ušao u sukob sa nekim članovima kada su mu odbili jedan ženski akt za kolektivnu izložbu, jer je navodno bio previše vulgaran. Sve je to uticalo da se Crnilović udalji od slikarstva i više posveti etnografskom radu. Najveći je deo predmeta iz njegove zbirke prikupljen dok je radio kao nastavnik u Skoplju. Početkom svakog školskog raspusta kupovao je konja i obilazio sela u Makedoniji i na Kosovu, gde je od skromne plate otkupljivao narodnu nošnju, predmete i drugo“, istakao je profesor Marković.

„Hristofor Crnilović nas je zadužio slikarstvom i etnografskim radom. Ono što ga je ohrabrivalo u tome je ljubav prema svojoj zemlji, prema svom narodu i prema slikarstvu“, zaključio je Marković.

Slike Hristifora Crnilovića

Zbirka Hristifora Crnilovića u Manakovoj kući

Etnografski muzej u Beogradu je za Crnilovićevu etnografsku zbirku adaptirao Manakovu kuću, gde je smeštena stalna izložba pod nazivom „Narodne nošnje i nakit centralnobalkanskog područja iz XIX i prvih decenija XX veka“. To je najveća kolekcija tog tipa na Balkanu sa 2600 predmeta, 23 000 stranica rukopisne građe i preko 700 istorijsko-etnografskih knjiga.

Crnilović je bio slikar i pedagog, a letnje raspuste je koristio da na konju “krstari” selima juga Srbije, Makedonije i Kosmeta. Tako je, prikupljajući razne predmete, kuću u Vlasotincu napunio sanducima u kojima je bio složen njegov život. Zbog svog “neobičnog” ponašanja popularnog Kicu je malo ko razumeo, a šta su o njemu mislili zemljaci i savremenici, govori i nadimak koji su mu nadenuli – Pustood.

Za smeštaj zbirke Beograd je obezbedio i renovirao Manakovu kuću, dok se Etnografski muzej obavezao da je prikaže i čuva. Ovom muzeju ustupljeno je i više od hiljadu negativ-staklenih ploča i oko 600 filmova na kojima su ljudi, objekti i predmeti koje je Kica fotografisao u Srbiji, Grčkoj, na Bliskom istoku, u Sloveniji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. On je izrađivao i etničke karte na osnovu rasprostranjenja tradicionalnih nošnji. Sam je izdvojio, prevenstveno na osnovu narodne ženske nošnje, tri kompleksa: moravski, vardarski i šopski.

Najveći broj predmeta potiče iz druge polovine 19. veka, ali među prikupljenim nakitom ima naušnica starih i po 600 godina. Crnilović je živeo skromno. Štedeo je na jelu i odelu, da bi parama od profesorske plate kupovao nošnje, nakit, ćilimove, vezove i druge ručne radove.

Umro u bedi

Poslednje dane života proveo je u kući svoje sestre Leposave Stamenović u Vlasotincu, gde su dve sobe pretvorene u Kicin atelje i mračnu komoru. O zbirci je brigu vodila i njihova sestra Zora. Iz ove kuće u Vlasotincu u kojoj je živeo sa sestrom Leposavom i njenom porodicom Hristiforova vredna zbirka je u Manakovu kuću u Beogadu.

Nekoliko godina pre smrti pokušao je da organizuje prvu samostalnu izložbu u Beogradu, ali je bio odbijen, jer se nije uklapao kao predstavnik stare građanske klase u novo socijalističko društvo. Prvu samostalnu izložbu posthumno mu organizuju bivši učenici, slikari Peđa Milosavljević i Aca Tomašević.

Nakon dolaska avangarde Crnilović ostavlja platno i četkicu i posvećuje se etnografiji. Ne shvatajući tada njegovu umetničku dušu i neumoran istraživački duh vlasotinčani su mu dali nadimak “Pustood”. To je naziv i dokumentarnog filma autora Nebojše Ilića Ilketa, umetnika iz Vlasotinca koji se čitavu deceniju spremao za snimanje filma o životu i radu Hristifora Crnilovića.

“Draga Zoro, branim se tako što se udubim u moje radove. U neki cilj koji sam pred sobom postavio, ne misleći da li ću ga ostvariti. I, tako zaboravim muku. A ti, nemoj da zaboraviš. Sahrani me u Vlasotincu. Tu, sve nekako mislim, uz vašu brigu, barem me neće prekopati”, pisao je sestri Hristifor Crnilović.

Umro je 1963. namučen. Gladan. U najvećem siromaštvu. Sahranjen je u rodnom Vlasotincu, kako je i želeo. A njegovo Vlasotince, danas, povodom veka od Velikog rata, vraća sećanje na svog znamenitog zavičajnog Hristifora Crnilovića.

U Vlasotincu danas fondacija darovitih Vlasotinčana nosi ime Hristifor Crnilović Kica, kao i KUD u okviru ovdašnjeg kulturnog centra.




Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .