MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Foto: Jovana Ješić
Nedelja. Bude me kišne kapi koje jako udaraju o moju roletnu. Prilazim prozoru i podižem roletnu, kiše kapi sada čujem kako udaraju o oluk, dok se neke slivaju niz staklo mog prozora. Tmuran je dan. A ja se dvoumim da li da otkažem masažu ili da po ovom groznom danu sednem u auto i odem na drugi kraj grada. Znam da će mi masaža prijati tako da odlučujem da idem. Krećem ka Fontani na Novom Beogradu i dok metlice na brisačima idu levo pa desno, pa opet levo pa desno ja se smešim. Vozači na drumu sigurno misle da mnogo volim kišu, a zapravo je mrzim.
Posle dva sata masaža je gotova, krećem ka parkingu i dok čekam da mi se upali zeleno svetlo na pešačkom prelazu primećujem auto koji se kreće prevelikom brzinom i prolazi kroz crveno svetlo na semaforu.
Vidim da je ludak za volanom i refleksno se pomeram nekoliko metara u nazad. A onda, baš na tom pešačkom prelazu koji sam planirala da pređem, momak udara automobil i baca ga na obližnji kiosk brze hrane. Dolazi policija, žandarmerija, hitna pomoć i vatrogasci, a potom i šlep služba.
Ja u šoku stojim skamenjena. Iz unutrašnjeg džepa vadim blokče i hemijsku, a iz spoljašnjeg telefon. Krećem da fotografišem i da zapisujem ono što sam videla. Iz vozačevog automobile izlaze vozač i suvozač, a na zadnjem sedištu besnog automobila sedi momak sa krvavom glavom. Iz drugog automobila lekari hitne pomoći izvlače telo NN lica bez svesti, pale sirenu i odlaze.
Vozaču policija stavlja lisice i daje mu alko – test. On ustima skida plastični deo i baca ga na pod. Policija mu govori : “Momak, nemoj da se opireš”. Vozač pristaje da duva u alko – test koji pokazuje da ima previše promila alkohola u krvi, policajci se čude kako uopšte stoji na nogama. Momak je ne samo pijan, već i u vidno nadrogiranom stanju. Pravi se policijski zapisnik, šlep službe dižu automobile i odvoze ih u meni nepoznatom pravcu.
Sa lica mesta u obližnji kafić odlazim i ja, redom okrećem kolege koje rade u redakcijama i obaveštavam ih o događaju. Nakon toga, zovem tatu da dođe po mene, jer ja ne mogu da sednem za volan.
Čekajući tatu pijem svoju limunadu i razmišljam o tome koliko je novinarski posao zapravo težak. Biti reporter i sa lica mesta izveštavati o saobraćajnoj nesreći ili praviti prilog za crnu hroniku nije ni malo jednostavan i lak zadatak. Emocije nas preplavljuju, postavljamo sebi pitanje “a šta da je mene udario”, ili “kakva je to sudbina, nastradali momak je možda krenuo u cvećaru po cveće, ili do brze hrane po ručak i ugasio mu se život?!”. Sreća, pa u tom trenutku nemamo mnogo vremena za razmišljanje, moramo da odradimo svoj posao kako treba, a posle, vraćajući se sa terena možemo da mislimo o čemu god želimo.
Tata je stigao. Prepričavam mu događaj i govorim mu da se nisam pomerila, lud vozač bi i mene bacio na kiosk brze hrane, tata me grli i ljubi svestan da sam pobegla od smrti. Pali cigaru, a ja na internetu tražim vesti o ovom udesu.
Vozač je tog dana napravio više prekršaja.
Prvo je, verbalno napao nekog drugog vozača. Nakon toga je vozeći unazad udario dva automobile. Pa je sa svojim suvozačem skidao tablice na tuđim automobilima. I za kraj je izazvao udes.
Dok tata vozi, ja mu kažem: “Tata, sad mi je žao što kod nas nema smrtne kazne. Ovaj ju je zaslužio!”, tata me pusti da iskukam i reče: “Šteta je već načinjena, džabe mu sad smrtna kazna”. Tata je tu u pravu.
Ja ćutim i negde blizu kuće mu kažem: “Tata, nadam se da će dobiti najveću moguću kaznu kako ne bi ponovo mogao da sedne za volan i da uradi ovako nešto”. Tata se nasmeja i reče: “Hvala Bogu pa nisi “buljila” u telefon i videla si ludaka pa se pametno odreagovala i sklonila se!”.
Ja sam onda počela da razmišljam o tome i shvatila sam da većina ljudi ne samo da “bulji” u telefon dok čeka zeleno svetlo, već i pešački prelaz prelaze sa slušalicama u ušima “zevajući u telefon”.
Zato, sada za kraj, jedan apel za sve vas, dok ste na ulici pratite šta se dešava oko vas, kad stignete tamo gde ste pošli izvadite mobilni!
Društvene mreže neće nestati, poruka može da sačeka, život vam može otići u sekundi!
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Dodaj komentar