MediaSfera
Kapitulacijom 6. armije nemačkog Vermahta 2. februara 1943. posle šestomesečnih borbi okončana je bitka kod Staljingrada. Bila je to velika prekretnica Drugog svetskog rata i ta pobeda još uvek je veoma važna za mnoge Ruse.
Industrijski grad na reci Volga, za Vermaht je zapravo bio samo usputni cilj na putu ka osvajanju naftnih polja na Kavkazu. Zbog svog imena, Staljingrad je, kako za Adolfa Hitlera, tako i za Josifa Staljina bio od posebno velikog značaja.
Zbog veoma dalekog puta za snabdevanje vojske, ofanziva nemačke 6. armije pod zapovedništvom generala Fridriha Paulusa, od samog početka je bila veoma rizična. Počela je sredinom avgusta 1942, dobrih godinu dana nakon nemačkog napada na Sovjetski Savez. Hitler je tada tvrdio: „Rusi su na izmaku snaga“. Ali to se pokazalo kao velika zabluda.
Doduše, Vermahtu je do sredine novembra i pored snažnog otpora pošlo za rukom da zauzme veći deo grada. Istovremeno, Crvena armija krenula je u akciju opkoljavanja. Već krajem novembra čitava 6. armija i delovi 4. tenkovske armije bili su opkoljeni. Skoro 300.000 ljudi. Ali Hitler je naredio da se ne odstupa. U julu je i od Staljina stiglo naređenje „ni korak nazad“.
S obzirom na to da nijedna strana nije odstupila, stvorena je neka vrsta „kotla“. A u njemu se situacija naglo pogoršavala. Nekoliko sedmica vojnici su snabdevani vazdušnim putem, ali potrebe nikako nisu mogle da budu zadovoljene. S napredovanjem Crvene armije stizalo je sve manje pomoći. Tokom zime, temperature su se spustile na minus 30 stepeni. Većina nemačkih vojnika tako nije stradala u borbama, već zbog izgladnelosti i smrzavanja. Uvek iznova najavljivano probijanje opsade je propalo.
Do samog kraja
I pored svega, general Paulus se i dalje striktno držao Hitlerovog naređenja da se bori „do samog kraja“. Osmog januara odbio je sovjetsku ponudu da se preda. Čak i 29. Januara, kada je situacija bila potpuno bezizlazna, Paulus javlja Hitleru: „Na godišnjicu Vašeg preuzimanja vlasti, 6. armija pozdravlja svog Firera. Zastava s kukastim krstom i dalje se vijori nad Staljingradom. Naša borba neka bude primer svim generacijama da se ne pristaje na kapitulaciju ni u najtežoj situaciji. Samo tako će Nemačka pobediti. Živeo moj Firer!“
Ali i Paulusova odanost je imala granica. Kada je Crvena armija 31. januara prodrla u glavni štab, komandant pada u zarobljeništvo. Svojim oficirima je zabranio samoubistvo kako bi podelili sudbinu običnih vojnika. Nemačka vojska je kapitulirala. U međuvremenu je i „kotao“ bio podeljen na južni i severni. Krajem januara predali su se nemački vojnici na jugu. Drugog februara i na severu. Zarobile su ih ruske vojne snage. Hitler je pobesneo kada je to saznao.
Neverovatan danak u krvi
Bilans bitke: više od pola miliona mrtvih na sovjetskoj strani, među njima i veliki broj civila. Staljin je dugo vremena zabranjivao da se evakuiše civilno stanovništvo, a ni Crvena armija nije imala obzira prema sopstvenim civilima. Već prvih dana, u vazdušnim napadima je stradalo više od 40.000 ljudi. Mnogi od oko 75.000 stanovnika koji su u gradu ostali do kraja bitke, umrli su od gladi ili hladnoće. Podaci o broju poginulih na nemačkoj strani variraju od 150.000 do 250.000. Od skoro 100.000 Nemaca koji su završili u sovjetskom zarobljeništvu, u Nemačku se do 1956. vratilo samo 6.000 ljudi. Među njima i Paulus.
Za Vermaht to čak nije bila bitka sa najviše žrtava. Ni vojno gledano, ona nije bila najvažnija.
Staljingrad, koji je 1960. godine preimenovan u Volgograd, i danas čuva sećanje na tu bitku. Muzej-Staljingrad jedan je od najposećenijih u Rusiji.
Još uvek ništa od pružanja ruke
Više od 700.000 ljudi – vojnika i civila – stradalo je tokom bitke. Još uvek se u gradu i okolini pronalaze leševi i masovne grobnice. Naravno i leševi nemačkih vojnika. Zahvaljujući saradnji Nemačkog udruženja za brigu o ratnim grobljima i ruskih službi, posmrtni ostaci premeštaju se na vojna groblja, kao što je Rosoška, u blizini Volgograda. Tu su sahranjeni vojnici nemačkog Vermahta i vojnici Crvene armije. Deli ih ulica, ali ipak je to jedno groblje.
Do gesta pomirenja, kao što je bilo rukovanje nemačkog kancelara Helmuta Kola i francuskog predsednika Fransoa Miterana 1984. godine na mestu gde se vodila Bitka za Verdun, još uvek je dalek put. Istoričari ocenjuju da na obe strane za tako nešto nedostaje spremnost.
Izvor: DW
Dodaj komentar