Udruženje književnika Srbije: Tražimo pomilovanje za Basaru

MediaSfera

„Tražimo pomilovanje za grešnog našeg kolegu Svetislava Basaru povodom njegovog romana „Кontraendorfin“ u kome je opisao nešto što se nikada nije desilo sa nebeskom Desankom Maksimović, i oprosti mu Bože, jer ne zna što čini u svom delu ovenčanom prestižnom NIN-ovom nagradom“, poručilo je u saopštenju Udruženje književnika Srbije.

U UKS ukazuju u saopštenju na opšti vrednosni pad kriterijuma izdavača i urednika u izdavačkim kućama, kao i žirija.

To dovodi i do ovakvog omalovažavanja ne samo Desanke Maksimović, već nameće trend omalovažavanja srpskih književnih velikana čime se obezvređuju kulturni identitet srpskog naroda i kulturne vrednosti koje su oni stvorili, ocenjuje UKS i poručuje: „Žao nam je što se NIN nije izdigao iznad strasti samoporicanja iskazanih u nagrađivanju Basarine umotvorine“.

„Ovakve pojave u srpskoj književnoj kulturi ‘no basaran’, jer nivo svesti čitalaca je iznad teofilizacije Srbije“, zaključilo je UKS u saopštenju, koje se završava porukom „Desanka, oprosti nam“.

Srpski PEN: Povući odluku o uklanjanju iz lektire Desanke Maksimović i Vladana Desnice

Poezija Desanke Maksimović ostaje u punom obimu u školskom programu

Udruženje književnika Srbije koje je nedavno u svoje redove primilo zamenika gradonačelnika Gorana Vesića, želeći između ostalog da na taj način obezbedi sigurnu finansijsku podršku iz gradskog budžeta, jedno je od dva esnafska tzv. reprezentativna udruženja pisaca.

Zbog njegove nečasne ratnohuškačke uloge devedesetih, tj. pojedinih njegovih istaknutih članova, iz ovog udruženja istupili su brojni pisci i osnovali novo – Srpsko književno društvo, čiji je član i, u saopštenju UKS „prozvani“, Svetislav Basara.

Podsetimo, u romanu „Kontraendorfin“, koji je upravo ovenčan „Ninovom“ nagradom, Basara je kako se čini, rečima koje nije baš birao napisao:

„Maksimović, dakle, Desanka koju je naš pokojni drug, Kangrga, poetički besprekorno nazvao Megaplačipi..a, a koju je u njenoj osamdeset šestoj zarez nešto godini na njeno pravo mesto u pravoj (zasada nenapisanoj) Istoriji srpske književnosti i srpskog slikarstva XIX, XX i XXI veka – mom životnom spisu koji ću napisati posle smrti, s one strane groba, u pravo vreme i na pravom mestu – postavio, kao pesnik osrednji, ali otrovno duhoviti, Nenadić, javno je upitavši pred masom okupljenom oko stolova sa pečenjem na nekom književnom festivalu, je li, baba, je l’ bi se ti j…la u d..e? Maksimovićka je Nenadiću – svedoče očevici – vidno polaskana, sve se zagonetno i dvosmisleno osmehujući, kao iz puške odgovorila, citiram – ju, ju, Milane zaboga ne – i time stekla privilegiju da joj u Valjevu za života, pod njenim pokroviteljstvom bude podignut spomenik u prirodnoj veličini, rad N. N. kamenoresca, ali Popoviću (Ljubomiru, r. 1934. +2017) sve da sto put zaredom umre, sve da Peta republika Popoviću podigne spomenik na vrhu Trijumfalne kapije – Valjevo nikada neće podići spomenik – i to na Popovićevu sreću – jer u Srbiji, a naročito u Valjevu, spomenik možeš dobiti samo ako te javno obese (Stevan Filipović) ili ako izjaviš – a da te niko ne proveri na detektoru laži, a trebalo bi – da se ne j…š u d..e (Desanka Maksimović)“.